Hasanaginica

O PREDSTAVI
Posle premijere, koja je bila 30. decembra 2001. godine na Sceni „V sprat", čitali smo i ovakve reči kritike: „Hasanaginicu je režirao Jagoš Marković. A kad on režira, budite sigurni da će, uz svesrdnu pomoć glumaca, uzburkati vaše emocije. On, jednostavno, ne može drugačije”; ” Hasanaginica Vanje Ejdus izuzetno je glumačko ostvarenje”; „Aleksandar Srećković je (…) verovatno najlepši monolog naše novije dramske književnosti (…) izgovorio u najboljoj tradiciji jednog Branka Pleše, kad dramski monolog postaje i muzika, i poezija, i mudrost”, „Hasanaginu majku sigurno i zrelo na scenu donosi Radmila Živković, dok majku Pintorovića, Ksenija Jovanović sačinjava od neprobojne maske, iza koje će se na kraju pojaviti patničko lice žive žene. Efendija Jusuf odlično je scensko ostvarenje Darka Tomovića”; „Ovo je neosporno uspeh za Narodno pozorište, a za reditelja uopštavanje sopstvene raznorodnosti i vidljiv put ka pravom izrazu”.
Usledilo je igranje predstave na redovnom repertoaru, uvek pred prepunim gledalištem, ali i gostovanja u Požarevcu, Podgorici, Pančevu, Makedoniji (Ohridsko leto 2002), Novom Sadu (Sterijino pozorje 2003). Izuzetna kreacija zahtevne naslovne role donela je Vanji Ejdus Sterijinu nagradu, a na sedmim Glumačkim svečanostima „Milivoje Živanović” Nagrada žirija publike dodeljena je Kseniji Jovanović, a nagradu za najboljeg glumca večeri stručni žiri dodelio je Aleksandru Srećkoviću. Da podsetimo, autorski tim ove predstave, pored Jagoša Markovića koji je predstavu režirao i načinio izbor muzike, čine i Boris Maksimović, scenograf, Bojana Nikitović, kostimografkinja, Ivana Dimić, dramaturškinja, dok je za scenski govor bila zadužena dr Ljiljana Mrkić Popović. Na premijeri su, uz Vanju Ejdus koja je nastupila u naslovnoj ulozi, igrali Marinko Madžgalj (Hasanaga), Radmila Živković (Majka Hasanagina), Aleksandar Srećković (Beg Pintorović), Ksenija Jovanović (Majka Pintorovića), Darko Tomović (Efendija Jusuf), Branislav Ciga Jerinić (Ahmed), Nenad Stojmenović (Asker Suljo), Igor Đorđević (Asker Huso) i Stefan Kapičić (Musa). Ista glumačka podela odigrala je i sve reprize, osim što je Srboljub Milin šest puta odigrao ulogu Ahmeda, a Nenad Radović i Igor Damjanović se jednom pojavili u ulozi Sulje, odnosno Muse.

O JAGOŠU MARKOVIĆU, UMESTO BIOGRAFIJE
Veoma sam počastvovan što mi je povereno da nagradu Fonda za afirmaciju stvaralaštva „Mića Popović“ večeras uručim Jagošu Markoviću. (...) I svojim crnim slikama, i svojim filmovima i svojim knjigama, i svojim javnim delovanjem, i celokupnim svojim životom, Mića Popović je bio izazov i provokacija. Na drugačiji način, izazov i provokacija je i sam Jagoš Marković, sa svojim specifičnim, fantastičnim, burnim i bogatim pozorištem. U delu koje postavlja na scenu, Jagoš uvek vidi nešto što pre njega nije video niko. On nam i stare i poznate stvari otkriva kao nove i nepoznate. On napravi neki neprimetan gest, ali tim gestom preobrazi sve, Jan Kot je u jednoj prilici ime Godo napisao sa malim g, i tako je to ime čoveka ili boga pretvorio u ime pojma. Tako mu je i dao neočekivan sadržaj, i neočekivan doseg i obim, i neočekivan smer. Sličnim postupkom se služi i Jagoš: njegov tvrdica ne broji, ne mazi i ne prebira zlatnike, nego klikere staklence. Sa tim staklencima se jedan klasični dramski tekst, i klasični dramski problem, otkotrljao u neočekivanom pravcu. Jagoš radikalno, i s najvećom smelošću, menja metaforu koju nalazi u tekstu. Pritom, on to ne radi samo kao reditelj, jer on u pozorištu i nije samo reditelj. On je u pozorištu sve; on je i glumac, on je ceo ansambl, on je i publika, on je i scena, i loža, i prva, druga i treća galerija, on je i pozorišna biblioteka, on je i četka i boja, i čekić i ekser, i konopci i reflektori, i svila i vatra, i kulisa i zavesa. On je sve to možda samo zato da bi nam kazao da je svet bez ljubavi samo isušeno, slano i jalovo morsko dno, što, opet, nije ništa drugo, do ono što o ljubavi u Prvoj poslanici Korinćanima kaže apostol Pavle. Nagradu „Mića Popović“ večeras uručujemo čoveku koji je celo jedno živo pozorište, pozorište bez pauze, pozorište bez radnog vremena, pozorište koje se nikad ne zatvara i ne gasi. Jagoš Marković je ovu nagradu zaslužio istim onim vrednostima kojima je Mića Popović zaslužio da ova nagrada nosi njegovo ime; talentom, koji je možda dobio od Boga, ali koji mora da ostvari sam, bez Božje pomoći, s najvećom doslednošću i isključivošću služeći onome što voli i u šta veruje.
Ljubomir Simović, prilikom uručenja Nagrade „Mića Popović“

NAGRADE:
VANjA EJDUS – Sterijina nagrada za glumu