Gospođa Olga

Reč reditelja

Oduvek mi je bilo teško da formulišem „reč reditelja“ u unapred zadatoj formi. Reč reditelja, po definiciji, služi da približi i objasni ideju ili zamisao koju smo mi, kao autorski tim, osmislili, a zatim je publici predali da je „doživi, zaključi, prihvati ili odbaci“. Zato reč reditelja nosi izvesnu težinu — u odnosu na nju publika, ali i kritika, često vaga da li je ono što je napisano zaista sprove-deno na sceni. Uostalom, reč je oduvek imala težinu.
Još kao dete voleo sam bajku o kozjim ušima Cara Trojana; o berberinu koji, skriva-jući carevu tajnu zakopanu u rupu, zapravo čuvajući sebe — obznanjuje svetu ono što ne sme biti izgovoreno. I u Bojićevom komadu, napisanom pre više od jednog veka, upravo je reč ta koja pokreće lavinu. Bilo da je tajna ili javna, izgovorena, prećuta-na ili zatomljena, jedna jedina reč — na primer: incest, bolest, novac, čast — može skupo da košta likove koji, kao i berberin iz bajke, pokušavaju da svoje tajne zakopa-ju duboko, nadajući se da iz te rupe neće izrasti zova od tri pruta, lepa i visoka kao stena.
Ali šta se desi ako od svih tih tajni, strahova i neizgovorenih istina izraste ne samo jedno drvo, nego čitava šuma i njen korov, koji preplave svet? Šta se desi ako, u tom gustišu, smrt počnemo posmatrati kao blagostanje? Šta onda?

---

Pitanje žanrovskog određenja „Gospođe Olge“ 

Pri čitanju teorijskih tekstova pisanih u vezi sa Bojićevom dramom “Gospođa Olga”, najpre se susrećemo sa esejom Jovana Hristića, u kom je ona ocenjena kao možda naj-bolja građanska drama srpske književnosti. Hristić iznosi hipotezu da bi ova dra-ma predstavljala prekretnicu u pravcu razvoja srpske dramske književnosti, samo da se Prvi svetski rat dogodio godinu dana kasnije i tako dopustio planiranu prai-zvedbu “Gospođe Olge” u Narodnom pozorištu u Beogradu. Upečatljivo je da je ova dra-ma ocenjena kao toliko značajna čak i u obliku koji nam je ostao danas, kao nedovr-šena, radna verzija, dok je ona konačna verzija nažalost zauvek izgubljena u vihoru ratnih zbivanja. Međutim, ostaju nam neki zapisi o tome kako se drama razvijala, a jedan od njih nam otkriva da je prva verzija teksta imala sasvim drugačiji kraj, gde glavni lik Gidra napušta svoj porodični dom, okreće leđa moralnom posrnuću i oportunističkom načinu življenja, te se otiskuje u svet da sam bude kovač svoje sreće. Ovakav kraj koji sugeriše onu vrstu društvenog aktivizma tipičnog za građansku dramu, “Gospođu Olgu” bi nedvosmisleno svrstao u red “školskih” građanskih dra-ma. Međutim, kao odgovor na tu prvu verziju teksta, iz Narodnog pozorišta od recen-zenta stiže sugestija koju Bojić prihvata: da se na kraju dogodi jedan preokret u kom Gidra ipak ostaje. Nema moralnog iskupljenja, samo cinično prepuštanje lakšem, utabanom životnom putu.

Zbog ovakvog kraja koji je ostao u verziji koja je sačuvana danas, može se sporiti pri-padnost  “Gospođe Olge” žanru građanske drame, o čemu piše Petar Grujičić, drama-turg i teatrolog, u svom tekstu “Pogrešna čitanja u istoriji nacionalne drame na primeru Gospođe Olge”; on sa pravom primećuje beskrupuloznost glavnih likova, a pre svega Gidre, koji ostaje od početka komada nepovratno kompromitovan svojim vul-garnim ophođenjem prema ženama, odnosom prema preskupom školovanju koje je za njega samo poza, i kompromisnom povratku kući. Ova, kako Grujičić piše, “tamna boja”, zaista Gidru čini jedinstvenim likom u istoriji naše dramske književnosti, a Hristićev sud o žanru građanske drame stavlja pod znak pitanja.

Šta je, onda, “Gospođa Olga”, ako nije građanska drama? Ako je verovati samom auto-ru, Bojiću, i njegovom podnaslovu, u pitanju je jedna - komedija! Ovakva odluka autora sa razlogom pobuđuje čuđenje. Uprkos nesumnjivo duhovitim elementima teksta, teško je spojiva ideja komedije i tema incesta, bolesti i ucene - osim možda u nekoj savre-menoj, radikalno crno komediji, što “Gospođa Olga”, opet, nije. Odgovor je, možda, u Bojićevom neobičnom smislu za humor, ili pre u onome što piše Aristotel: da u komediji gledamo ljude “lošije od nas samih”, i smejemo se njihovim slabostima (kao što se u tragediji ugledamo na likove vrlije od nas). U “Gospođi Olgi” svakako susre-ćemo likove slabe, lenje i razmažene, bez moći da prežive jedan dan poštenog rada, bez snage da žive život. Ipak, Aristotel je takođe definisao komično kao vrstu ružnoće ili greške koja ne izaziva bol ili štetu. Može se braniti stanovi-šte da je to slučaj i u drami: likovi, na kraju, i pored svojih filozofskih premi-šljanja i sanjarenja o plemenitijem životu, na kraju naizgled dobiju ono što su zai-sta želeli - svi, osim Gidrine majke, koja ostaje sama na sceni, didaskalijom jasno odvojena od vereničkog slavlja u susednoj sobi, očigledno duboko nesrećna. Pa i ostali likovi samo naizgled dobijaju srećan kraj: Gidrin monolog sa kraja je toliko ubedljivo oslikao nesrećnog čoveka koji se prepustio letargiji, da je teško verovati da je zaista zadovoljan krajnjim išodom događaja; Vuka se udaje za čoveka za kog joj, posle njegovog bekstva, mora biti jasno da je ne voli i koji joj je možda brat; ljubav-nički odnos Olge i Advokata je nepopravljivo urušen, itd. Reklo bi se, dakle, da uz svu dobru volju da razumemo autora, “Gospođa Olga” teško može okarakterisana kao komedija.

Šta bi se desilo ako bismo odabrali da težnje likova prema plemenitijem životu interpretiramo kao istinske, a prepreke koje ih u tome sprečavaju - suštinske, nepremostive, umesto trivijalne? Drugim rečima, a u pokušaju da sagledamo dramu iz tragičkog ugla, šta to likove sprečava da budu bolji ljudi, a da nije puka lenjost i razmaženost?
Odgovor, možda, leži u frazi koja se više puta ponavlja kroz komad: oni se bore protiv svoje krvi, protiv sopstvenog kalupa, sopstvene prirode - dakle, genetike. Genetski determinizam je karakteristika naturalističke drame, a ne građanske. Vanbračne veze, problem očinstva, incest i novac - teme koje dominiraju “Gospođom Olgom” - takođe su karakteristike komada Anrija Bernstena, francuskog naturaliste koji je u Bojićevo vreme bio prevođen na srpski i rado čitan. Posmatrano kroz vizu-ru naturalističke drame, erotske sile podsvesti, ono biološko, iracionalno i neu-krotivo u ljudskoj prirodi, postaju glavni pokretači radnje u “Gospođi Olgi”, a finansijski problemi puka materijalizacija ispod kog se te sile kriju. Likovi nisu gospodari sopstvene sudbine - njihova slobodna volja je puka iluzija, oni su robovi bioloških impulsa, nagonskih struja iz nesvesnog. Ovakvom tumačenju smo se i mi priklonili pri inscenaciji drame, pa su likovi i pojavno i simbolički izmešteni iz prostora građanske konvencije i razuma u prostor prirode i nagona.

Da li je to “tačan odgovor”? Možda, ali, verovatnije je da pitanje žanra “Gospođe Olge” ostaje otvoreno, verovatno bez jednog tačnog odgovora, svakako zahvaljujući i tome što je završena verzija teksta, koju je sam Bojić aminovao i u kojoj bi žanr bio jasniji, nažalost, zauvek izgubljena.

Đorđe Kosić