Don Đovani
opera Volfganga Amadeusa Mocarta

Koprodukcija: Narodnog pozorišta u Beogradu i Opere i teatra Madlenianum

DON ŽUAN – OPERA NAD OPERAMA
Ponedeljak, 29. oktobar 1787. godine. U pozorištu, koje je iznajmljeno uglednoj italijanskoj operskoj trupi, u Pragu, posle dva odlaganja, najzad se prikazuje nova opera bečkog kompozitora Volfganga Amadeusa Mocarta, proslavljenog autora ,,Figarove ženidbe”. On i njegov libretista, dvorski pesnik, opat, Lorenco da Ponte ovoga puta su za prašku publiku odabrali poznatu i omiljenu priču o neustrašivom, drskom zavodniku, legendarnom španskom plemiću Don Huanu. Pražani, muzikalni i veliki ljubitelji italijanske opere, Mocartove melodije slušaju: na balovima, u krčmama, od uličnih verglaša i zato Mocartov ulazak u orkestar pozdravljaju trostrukim aplauzom, koji se inače namenjuje samo vladarima. Mocart ima poverenje u svoje pevače i u publiku, i zna da novo delo, smelo i neuobičajeno, mora osvojiti znalce. I nije se prevario jer je uspeh iz predstave u predstavu samo rastao, a novine su pisale da ,,tako još nikad nije bilo”. Prvi je na scenu izveo lik Don Žuana, smelog osvajača žena, španski monah Gabriel Teles, poznat pod pseudonimom Tirso de Molina u komadu ,,Zavodnik iz Sevilje”. Godine 1665. Molijer je psihološki produbio ovu temu, pod imenom ,,Don Žuan ili kameni gost”, koja znatno odstupa od improvizacija italijanskih putujućih trupa. Obrada Karla Goldonija spada u manje uspele i nije se duže zadržavala na sceni. U Nemačkoj i Austriji se razni komadi o legendarnom zavodniku prikazuju tokom celog osamnaestog veka. Bečko pozorište u Leopoldštatu je bez prekida od 1783. do 1821. igralo jednu komičnu obradu ove radnje. Kasnije su znamenite književne obrade dali Puškin, Merime, Grabe, Bernard Šo i drugi, a Maks Friš je napisao komad ,,Don Žuan ili ljubav prema geomatriji”. „Don Žuan" se prvi put peva ,,na italijanskom u Brnu 1734, zatim je junak u Glukovom istoimenom baletu”, a potom čitav niz tada uspešnih kompozitora stvaraju opere sa ovom temom. Po mišljenju stručnjaka, po tadašnjoj praksi koja nije poznavala novije propise o autorskom pravu, libreto Mocartove opere je vrlo spretna kompilacija raznih, do tada poznatih obrada popularne radnje. Mocart i Da Ponte su sigurno sarađivali na libretu, ali tačno se ne mogu ustanoviti zahtevi kompozitora i njegovo direktno učešće u obradi pojedinih scena. Počeo je sa komponovanjem u proleće, radio sa prekidima do kraja leta i pošao u Prag sa nezavršenom partiturom ne početkom septembra, kako se do skora smatralo, već 1. oktobra, da bi se sa svojim izvođačima našao tek 3. oktobra! Uvertiru, scenu seoske svadbe sa horom, arijom Mazeta iz prvog čina, uvodni duet drugog čina, kanconetu Don Žuana i ceo znameniti finale drugog čina napisaće tek tokom proba! Danas se ni štimovi ne bi raspisali za to vreme. Premijera, zakazana za 14. oktobar, u čast boravka u Pragu nadvojvotkinje Marije Terezije i njenog supruga princa Antona Saksonskog, morala se odložiti prvo za 24. a potom, zbog bolesti jedne pevačice, konačno utvrditi za 29. oktobar. I libretista Da Ponte početkom oktobra stiže u Prag, ali ostaje samo nekoliko dana, jer su ga u Beču čekale probe nove Salijerijeve opere. Pomeranjem premijere se dobilo još šest dana za probe i Mocart je sve uvežbao kako je bio zamislio, i vrlo mnogo pomogao Gvardasoniju pri režiji, o čemu svedoče i neke anegdote... Po tadašnjoj praksi, kritike nisu pisane, samo je 3. novembra u praškim „Poštanskim novinama" zabeleženo da je sa čežnjom očekivana opera majstora Mocarta davana 29. oktobra, i da poznavaoci i muzičari kažu da u Pragu nešto nalik na to još nije izvođeno. ,,Gospodin Mocart je sam dirigovao. Opera je inače izrazito teška i svako se divi vanrednom izvođenju posle tako kratkih priprema. Svi, scena i orkestar, napregli su snage da nagrade Mocarta dobrim izvođenjem. Izuzetno mnoštvo gledalaca svedoči o opštem dopadanju”...
Za izvođenje u Beču, Mocart je izvršio neke izmene i dopune, od kojih je najznačajnija nova tenorska arija. Do skora se smatralo da je on sam odobrio izvođenje opere bez završnog seksteta, kako bi se postiglo veće neposredno dejstvo propadanjem Don Žuana u ,,pakao” koji se otvara, ali je sada utvrđeno da je u Beču igran isti kraj kao i u Pragu, a da je Mocartov učenik Zismajer upisao ,,skok” na kraju. Oko ovog pitanja lomila su se koplja, pisane disertacije, vodile rasprave, pa je čak i Gustav Maler u Beču prihvatio izvođenje bez pravog kraja?! U Parizu su početkom prošlog veka, posle smrti glavnog junaka, njegov leš nosili preko scene uz zvuke majstorovog ,,Rekvijema”. Šta je sve izmišljeno, menjano i dodavano da bi se opera ,,spasla” za publiku? Izgleda da je original ipak najbolji. Mocartov ,,Don Đovani” pevan je već 1789. na nemačkom u Majncu, 1797. u Peterburgu, 1828. na ruskom, 1805. na francuskom u Parizu, 1817. na engleskom u Londonu i brzo je postao poznat u celom operskom  svetu. U Italiji dugo nije mogao da se odomaći. Stendal u svojim uspomenama spominje nekog milanskog grofa koji je plaćao pevače i muzičare nekoliko meseci ne bi li naučili pravilno izvođenje ove muzike. Jugoslovenska premijera bila je 19. januara 1875. u Zagrebu. U Beogradu je prilikom premijere naslov bio ,,Don Žuan”, ali je kasnije pogrešno izgovoreno špansko ime, vraćeno na Don Huan. Danas se ipak odlučujemo za naziv ,,Don Žuan” prema francuskom, jer je i u našem jeziku ovaj zagonetni, neumorni i neodoljivi zavodnik poznat pod tim imenom. Don Đovani bi sigurno bio opravdan kada bi se pevalo na italijanskom, na kojem je i komponovan, i na kojem se jedino mogu potpuno savladati brzi rečitativi. U operskom svetu ,,Don Žuan” važi kao Mocartovo remek-delo, a muzički pisci ga stavljaju iznad svih drugih opera uopšte. U našoj sredini, opera nije nikada imala pravog i trajnog uspeha, verovatno zbog toga što se ovo delo, ova muzika, tek posle više slušanja može upoznati i zavoleti. Mocart nam je u sceni Don Žuanovog obeda u drugom činu, sam dao prilike da njegovu muziku upoređujemo sa onom njegovih takmaca i mi, slušajući najpoznatije arije iz dveju opera, odmah shvatamo potpunu prednost melodije iz ,,Figarove ženidbe”, koja je tada u Pragu bila vrlo omiljena. I arije iz ,,Don Žuana” su se mogle kupiti već na dan premijere, ali uglavnom nisu postale dovoljno popularne, sem  šampanj-arije, kanconete, dueta ,,Pruži mi ruku” i arije Cerline. ,,Don Žuan” se mora shvatiti, neumorno pratiti, psihološke finese u muzičkom uobličavanju scene razjasniti, tako da se slušalac ne može prepustiti prostom obilju lepih zvukova, muzičkih tema i skladu glasova. Mnogi pisci, od kojih spominjemo romantičare E.T.A. Hofmana i Serena Kjerkegora, tumačili su libreto i muziku, ali to je dostupno onima koji sami sviraju partituru ili bar klavirski izvod. Brojni snimci kompletne opere na gramofonskim pločama, uveli su je u mnoge domove ljubitelja muzike, a tumači naslovne uloge: Džordž London, Čezare Sjepi i Ruđero Rajmondi postali su ljubimci publike najviše zbog neuporedivog tumačenja španskog razuzdanog zavodnika. Operski slušalac od prvog akorda uvertire prosto je uvučen u magični krug „Don Žuana". Tajanstvenu napetost laganog uvoda smenjuje živahni allegro molto, koji sjajno crta neobuzdani polet, smelost i slobodoljublje, Don Žuana. Jednostavni napev sluge na početku opere, sledi dramatična scena Don Žuana sa dona Anom, koja na svaki način želi da prepozna nasilnika. Dvoboj sa Komturom i njegova smrt – sa tercetom basova – dokazuje da genijalni autor može naći rešenje za svaku glasovnu kombinaciju. Tercet sa dona Elvirom pruža mogućnost pevačima da sve odglume glasom. Znamenita – registar-arija je antologijski primer arije iz komične opere: niko ne može bolje okarakterisati svog gospodara nego njegov sluga. Seoska svadba data je sa nekoliko radosnih tonova, napevom koji zvuči gotovo folklorno. Duetino umilnog zvuka svakom slušaocu predočava da se pravi par najzad našao, jer to nije koketerija, to nije galantnost, već poziv i pristanak na telesno blaženstvo. Kvartet ima sve odlike majstorstva, ali obični slušalac bi više voleo lako pamtljivu melodiju. Znameniti orkestarski rečitativ i arija dona Ane u kojoj ona don Otaviu ispovedno saopštava događaje zlokobne noći, predstavlja jedan od najtežih zadataka i večni izazov za svakog soprana. Tenorska arija i  šampanj–arija predstavljaju prave antipode. Energija, zamah, polet i odlučnost domaćina su neponovljivi i publika stvarno ne može da prihvati da mu više ništa ne uspeva, jer smo svi uvereni da će do jutra njegov registar biti još puniji! Finale, sa nastupom tri orkestra koji sviraju razne igre u različitom ritmu istovremeno, proučava se u svim muzičkim školama. Građenje celine od pojedinačnih delova zapanjuje, tako da potpuno prihvatamo Bramsovo mišljenje da drugi kompozitori ipak prolaze samo zato što publika ne poznaje dovoljno Mocarta. Tercet maski, klicanje slobodi u kojoj staleži ne važe, i znameniti  menuet, zaslužuju posebno pominjanje. Otkrivanje, odnosno raskrinkavanje nasilnika – zločinca vođeni su muzički ne samo ubedljivo, već u jednom dahu, bez prekida. Otmeni i ugledni plemić je demaskiran kao noćni ,,vampir” koji živi dvostrukim životom i zato on do kraja opere neće moći da nastupa u društvu. Preostaje mu još nekoliko časova koje će iskoristiti na uobičajen način, umiljatom kantilenom udvaraće se Elvirinoj sobarici; moraće da se prikrije na pustom mestu na groblju i da se, na kraju, vrati svome stolu i obedu koji neće dovršiti. Kada prerušen  kao Leporelo isprebija Mazeta, proširuje svoj ,,repertoar”, jer seljaka ne napada viteškim oružjem – mačem. Na groblju je još samouveren i smeo, i niko drugi živ ne bi pozvao avetinjskog gosta. Tu se uočava i njegov pravi odnos prema sluzi, jer iako su nerazdvojni i zapravo deo više celine, on preti mačem i traži pokornost silom. U finalu je opet samouveren, više ne smatra ,,da mu danas ništa ne polazi za rukom, da se sve udružilo protiv njega”, i uživa u jelu,  vinu, muzici i kliče svim ženama. Zato Elvirina opomena ne može uticati na njega. Komturov dolazak menja sve iz osnova, jer to je pravi protivnik dostojan neustrašivog viteza. Nekada se Komtur shvatao kao izaslanik Proviđenja, kao ,,viša – nezemaljska sila”, koja jedino može kazniti onoga koji se ogrešio o ,,večne” zakone. Danas režiseri nalaze razna tumačenja, počev od emitovanja Komturovog glasa preko zvučnika iz cele sale, do izostavljanja njegove fizičke pojave uopšte. Tako Don Žuan  pada slomljen unutrašnjim razdiranjem, pokošen infarktom ili moždanim udarom (što se sve češće primenjuje kao rešenje i u ,,Borisu Godunovu”). Uopšte se Don Žuan obilato koristi za nova i nova tumačenja. Sva ta mudrovanja oko pojedinosti libreta za slušaoca i ljubitelja opera nemaju značaj, jer svaki takt ove muzike zrači lepotom i trajaće dok traje opera, na sreću i zadovoljstvo onih koji se prepuštaju lepoti, izražajnosti i snazi ,,opere nad operama”.

Konstantin Vinaver

VOLFGANG AMADEUS MOCART
Rođen je 1756. godine u Salcburgu.S obzirom na to da je već u trećoj godini počeo da traži i slaže skladne melodije na klaviru, prozvali su ga „čudom od deteta“. Prvu operu „Bastijen i Bastijena“ komponovao je sa svega 11. godina, a sa 13 je već imao mesto koncertnog majstora u orkestru salcburškog nadbiskupa. Nedugo posle toga, u susednoj Italiji, usledila su prva velika priznanja koje je dobio za svoj rad. Njegova muzička zaostavština na svim područjima muzičkog stvaranja je veoma bogata i sadržajna. Mocart je komponovao klavirske sonate, četvororučne kompozicije, fantazije, sonatine, 43 violinske sonate, kvartete, klavirske trije, jedan kvintet za klarinet i gudačke instrumente, devet gudačkih kvarteta, pet gudačkih kvinteta, po jednu misu i rekvijem, 49 simfonija, osam violinskih i 25 klavirskih koncerata, četiri koncerta za flautu, po jedan za klarinet i fagot, četiri za rog i jedan dvostruki koncert za flautu i harfu, oko 30 serenada, brojne divertimenate... Napisao je 19 opera od kojih su se posebno izdvojile – „Don Đovani“, „Figarova ženidba“, „Otmica iz Saraja“ i „Čarobna frula“, koju je završio tri meseca pred smrt. Svoje poslednje delo „Rekvijem“, koje je pisao po porudžbini za nepoznatog čoveka, nije uspeo da završi, ali je to uradio njegov učenik Franc Zismajer. Preminuo je veoma mlad, sa 35 godina, u bedi i osami 5. decembra 1791. u Beču, gde je i sahranjen na zajedničkom groblju siromaha i beskućnika.