Centrala za humor

Centrala za humor

Pre Drugog svetskog rata glumci i dobri prijatelji Jovan Tanić i Aleksandar Aca Cvetković uživali su veliku naklonost za svoje brojne i značajne uloge u Narodnom pozorištu u Beogradu. I kritika i publika bila je oduševljena da ih gleda kako u Nušićevim komadima, tako i u Šekspirovim tragedijama., Kada je Beograd 1941. pao pod okupaciju, Jovan i Aca odlučili su da ostanu na sceni i leta 1942. godine pridružuju se komičnom pozorištu  - „Centrala za humor“.
Ekscentrični Tanić i refleksivni Cvetković pronašli su utehu od rata baš na sceni, u humoru i komediji. Narodu je bio potreban smeh – samo od aprila do avgusta te godine kroz njihovo pozorište prošlo je čak 150.000 ljudi.
Ipak, sve vreme, ostao je teret pitanja: Kako nastaviti da budeš na pozornici u trenutku strašne krize i situacije u zemlji?
Njihove kolege i prijatelji Žanka Stokić, Ljubinka Bobić, Mirko Milisavljević i Nikola Popović bili su stavljeni pred isti čin – da li igrati?

REČ REDITELjA

Kliše o istoriji koja se ponavlja, na ovim prostorima, odavno je prestao da bude kliše i postao obrazac po kome živimo ili preživljavamo. Da li je mentalitet ta, neka, nepromenjiva konstanta koja nas tera u potragu za vođama, za diktaturama, opresijama, ustancima, izdajama među najbližima? Da li su kriva ta neka, ovde večito zanimljiva, vremena ili smo krivi mi?
U jednom takvom „zanimljivom“ vremenu, pred kraj Drugog svetskog rata, u društvu koje se nepovratno menjalo u nešto novo, svako je tražio svoje mesto i grabio (često i bukvalno) mogućnost da u novonastaloj situaciji profitira. Tada, kao i sada, dojučerašnji principi, pripadnost političkoj oranizaciji ili određenoj društvenoj grupi – sve se menjalo preko noći. Jer, ako istoriju pišu pobednici, valja biti na strani pobednika. Svako odstupanje od elementarnog morala, pravda se večitom pragmatičnošću – tako to ide.
U tim previranjima, neminovno, sve ono lično, davno zakopano, nikad oprošteno, frustrirajuće, jadno i sitno – sve izbija na površinu. Svode se davno napravljeni računi. Ljudi postaju potkazivači svojih bližnjih, brat udara na brata, kum na kuma, a u pozorištu – glumac glumcu postaje vuk. 
Nadmoćno se procenjuje svačija ispravnost, stavlja se u prvi plan sopstvena neosporna pravičnost. U žaru građenja novog, nemilosrdno se obračunava sa starim. Ko ne sluša ratnu pesmu (ili ko, kao Cvetković i Tanić, peva dok drugi ratuju), moraće da sluša oluju.
Prošlo je mnogo godina otkako su Aca, Jovan i ostali bili u ovoj zgradi i hodali istim ovim hodnicima kojima mi idemo, dok pokušavamo da sklopimo sve kockice u potrazi za njihovom pričom. Ko zna, možda će za osamdeset godina neko skupljati deliće priče o nama. A do tada...
Ivo Andrić je, u sličnim mutnim vremenima, napisao: „Sada, kad sam video, čuo, osetio i upoznao i jedno i drugo, vreme je da potražim treće mesto. Skrovito a uzvišeno mesto, gde se ne urla i ne peva, gde se stiču konci i uslovi života i smrti, gde se ne želi i ne čeka, nego se sedi nad nađenim i dočekanim, nad nepreglednom i neprolaznom rekom života, celog života, u razmišljanju, bez želje i pomisli da se obuhvati, zaustavi ili zagrabi.“
Posvećeno Cvetkoviću, Taniću, Žanki, Bobi i Mirku, koji sad na tom trećem mestu sede mirni „nad nađenim i dočekanim“, 
I mojoj mami, koja im se nedavno pridružila.

Reč dramaturga, Jefimija Sekulović
„Centrala za humor“ Đorđa Kosića satkana je kroz sećanja dva glavna lika i glumca Jovana Tanića i Aleksandra Cvetkovića. Struktura sećanja sa sobom nosi ambivalentnu hronološku dimenziju, koja diktira dinamiku između dramskog i komičnog u komadu, time potkrepljujući svoju simboliku i postavljajući nam pitanje – šta je trebalo učiniti u tom trenutku?
Autor nas navodi taktilno da osetimo punokrvnost likova koji su zaista postojali i morali da u strahu biraju pozornicu ili mrak – pun stomak ili rat. On, naravno, nikako ne odstupa od istine i kontroverznog pitanja umetničke etike, ali i ne zaboravlja da su mnogi glumci zabavljali publiku u „Centrali“ ili „Narodnom pozorištu“ tokom rata, a 27. novembra 1944. godine, Tanić i Cvetković bili su streljani. Bez suđenja – zbog „Centrale za humor“ i pod navodnom optužbom za saradnju sa okupatorom.

I tako najzad, svršen je put!
Snovi, ljubav i bol i laske
Prošli, minuli. Turobni kut 
danas je: „svet što znače daske“.
Tek noću u snu dolaze senke
Mladosti, kao dusi iz skaske;
I blede strašne očajne maske
Vitlaju lude trevenke.
-    Jovan Tanić, Jubilej