У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ОДРЖАН СУСРЕТ СА КСЕНИЈОМ ЈОВАНОВИЋ

У оквиру циклуса „Сусрети“, у петак 11. фебруара у Музеју Народног позоришта у Београду, одржано је вече са драмском уметницом Ксенијом Јовановић.

Присутне је поздравила кустоскиња Музеја Зорица Јанковић која је, као увод у разговор с некадашњом првакињом Националног театра, који је водио драматург Славко Милановић, цитирала речи редитеља Владимира Андрића, председника жирија који је пре три године госпођи Јовановић доделио најпрестижније глумачко признање „Добричин прстен“.
- Публика је воли и памти, колеге воле и високо цене, а критика истиче успешно психолошко нијансирање ликова, снажан темперамент, смисао за ироничну дистанцу, осећање стила и епохе, дела и лика који тумачи префињено коришћење изражајних глумачких средстава и изврсну дикцију – навела је Јанковићева и додала да је Музеј Народног позоришта уврстио Ксенију Јовановић у ред својих значајних стваралаца.
- Ретки су уметници, као и ствараоци из других делатности, који за живота, добију место у музеју – оценила је она.
Прву улогу, лик Шејле Берлинг, одиграла је 1951. године на сцени Београдског драмског позоришта у представи „Инспектор је дошао“ Џона Пристлија у режији Предрага Динуловића.
- Улогу сам тумачила у алтернацији са Олгом Ивановић. Већ после прве репризе, добила сам ангажман у БДП – у – присетила се госпођа Јовановић својих почетака и казала да је у то време тајне глумачког заната, у највећој мери, учила од свог колеге Радета Марковића који је већ био искусан глумац.
- Раде Марковић је мој факултет, он је моја глумачка школа. Био је и мој први партнер, али и неко ко није имао само ту глумачку, него и једну људску харизму... Мислим да сам, у извесном смислу, самоука глумица, јер сам учила на својим грешкама, а имала сам и тај критични однос према себи, можда, некад чак и превише – казала је призната уметница која потиче из глумачке породице. Наиме, њена мајка Ирена и отац Бранко, били су дуго година глумци позоришта у Осијеку и Сарајеву, а известан период провели су и у ансамблу Народног позоришта у Београду. Она је истакла да њих троје, заједно, имају чак 75 година стажа у Националном театру. Иначе, чланица Народног позоришта постала је 1961. године, у време када је директор Драме био Бојан Ступица. „Ватрено крштење“ имала је улогом Ливије у Крлежином „Аретеју“, у коју је „ускочила“ уместо Марије Банире.
Ксенија је глумица која се увек радовала улози у којој не личи на себе. Ни физички, ни психички. Мада није имала често прилике у каријери да се трансформише. Њен урођени отмени изглед је био као створен за улоге племкиња, попут барунице Кастели Глембај, војвоткиње од Јорка, Елизабете у "Ричарду Трећем", леди Магбет...
Када би поново била у ситуацији да бира којим би послом желела да се бави, то, како је нагласила, сигурно не би била глума.
- Некако, имала сам много горких тренутака, било је много празног хода, много чекања на нову улогу, много вакума, много разочарења... – казала је госпођа Јовановић која на сцени Народног позоришта тренутно игра у представама “Хасанагиница”, “Квартет/Опасне везе” и “Госпођа министарка”.
Током досадашње каријере одиграла је бројне и значајне улоге, а међу онима које се наводе као незаобилазне, свакако су Јелена Ћетковић, Сара Бернар, Гурмишска, Принцеза Каролина, Кручинина, Емилија, Коваљевска, Госпођа Хигинс, Констанца...
За свој уметнички рад добила је два ордена и 15 вредних награда и признања као што су “Добричин прстен”, “Орден Светог Саве”, “Октобарска награда Града Београда”, Награда “Раша Плаовић”, Награда за животно дело “Миодраг Богић”, “Орден рада са Златним венцем”...
М.Б.