Књига Данијеле Шутановац Кличковић „Исидор Бајић – педагог, издавач и мелограф“, биће представљена 19. јануара (18,00) у Музеју Народног позоришта, у оквиру циклуса „Промоције“.
Књига, чији је издавач Асоцијација гитариста Војводине, настала је на основу ауторкиног дипломског рада, одбрањеног 1998. године на групи за музикологију и етномузикологију Академије уметности Универзитета у Новом Саду, а који је касније, током даљег истраживања, допуњен и новим, мање познатим чињеницама о уметниковим активностима на подручју музичког и културног живота Новог Сада и Војводине с краја 19. и почетка 20. века.
Музички критичар Марија Адамов оценила је да публикација Данијеле Шутановац Кличковић, својим осветљавањем тог периода историје српске музике представља значајан подухват, односно допринос релевантне вредности и тежине.
„Уверени смо да ће као таква заузети и примерено место у српској, верујемо, све богатијој музиколошкој и историографској литератури. С обзиром на то да пред радознале читаоце износи бројне, већини конзумената сасвим нове чињенице, презентујући сложеност односа не само у ужем, него и ширем композиторовом окружењу, посебно гледајући с аспекта друштвених и историјских околности, мислимо да ће и на тај начин представљена, „Бајићева етапа“ у развоју музичког живота Новог Сада, допринети неким новим сазнањима о миљеу у којем је овај свестрани стваралац живео и с којим се у својим трагалачким прегнућима борио. Из тог угла, али и с могућим компарацијама између тадашњих и актуелних појава, можда ће нам Бајићева постигнућа на свим приказаним подручјима указати и на одређене путоказе и показатеље у којим правцима би се и данас могли развијати неки облици наше националне музике и културе“, сматра госпођа Адамов.
М.Б.
Исидор Бајић
Рођен је у Кули 16. августа 1878. године. Гимназију је завршио у Новом Саду, где је већ као ђак помагао професору Јовану Грчићу у музичким пословима. У шестом разреду почео је да компонује, а у осмом је дириговао ученичким хором. По повратку из Будимпеште где је најпре студирао права, а затим Музичку академију, постао је редовни наставник појања и певања у Великој српској православној гимназији у Новом Саду (данас Гимназија „Јован Јовановић Змај“) и на том месту радио од 1901-1915. године.. Учио је ђаке и свирању на виолини, клавиру и тамбури, формирао гудачки и тамбурашки оркестар, дириговао гимназијским хором и помагао даровитим ученицима у њиховим првим композиторским корацима Концерти које је приређивао, нарочито Светосавске беседе, превазилазили су ниво и оквир аматерских школских приредби.
Као резултат Бајићевог педагошког рада настао је „Пројекат за промену учења појања и певања у Великој српској православној гимназији“ (1912). Основао је Музичку школу у Новом Саду 1909. године, после „Школе пјенија“ Александра Морфидиса-Нисиса, прву институцију таквог типа на тлу Војводине.
У скоро свим периодичним часописима и дневној штампи тог времена (Бранково коло, Летопис Матице српске, Застава, Слога) објављивао је текстове из области музике и музичке педагогије („Певање као педагошко средство и корист његова“; „Српска црквена, народна и играчка музика“; „Како треба чувати и неговати глас“; „Како треба учити музику у препарандији и богословији“; „Наше црквено појање“ и друге). Низ чланака о Савезу српских певачких друштава проузроковали су оштру јавну полемику са Петром Коњовићем. Покренуо је нотну едицију „Српска музичка библиотека“ и часопис „Српски музички лист“ (у историји српског издаваштва, хронолошки трећи музички часопис у Срба). Написао је и објавио два уџбеника: „Клавир и учење клавира“ (1901) и „Теорија правилног нотног певања“ (1904).
Записивао је народне и српске црквене мелодије и користио их у својим композицијама за клавир, хорским делима, комадима с певањем и опери „Кнез Иво од Семберије“. Српско црквено појање упоредивао је са појањем других народа на путовању за Хиландар са хором карловачких богослова, у лето 1911. године. Обраћао се лично преосвећеном господину Лукијану Богдановићу, православном српском епископу будимском, у вези са предлогом за редиговање српског црквеног појања (1907).
У композиторском стваралаштву обухватио је жанрове који су могли да наду примену у складу са музичким укусом и нивоом изводаштва свог времена: соло песме (циклус „Песме љубави“, „Албум песама у духу српских народних песмама“, „Српске народне песме из Мокрањчевих руковети“, „Сељанчице“, „Јесен стиже дуњо моја“); клавирске композиције („Албум композиција за гласовир“, „За Косово-Куманово, за Сливницу-Брегалницу“, „Српска рапсодија“); камерна дела („Песма без речи“, „Пиззицато полка“, „Романса“); оркестарска дела („Магла пала“, „Елегија“, „Опроштајни поздрав Драги Ружицки“); хорске композиције („Песма о песми“, „Ловачки збор“, „Божествена Литургија“, „Гусларева смрт“, „Из мога даковања“, „Из моје градине“); комаде с певањем („Ђидо“, „Ракија“, „Мена“, „Дивљуша“). Опера „Кнез Иво од Семберије“, хронолошки пета компонована, а друга изведена српска романтичарска опера са националним мотивима, према истоименој историјској драми Бранислава Нушића, премијеру је имала 6/19. јануара 1911. године .
Умро је у Новом Саду 16. септембра 1915. године. Имао је само 37 година.
