На Великој сцени одржан концерт поводом прославе 50 година уметничког и 25 година педагошког рада професорке Радмиле Смиљанић

Концерт поводом прославе 50 година уметничког и 25 година педагошког рада професорке Радмиле Смиљанић, некадашње првакиње Опере Народног позоришта у Београду, одржан је 3. марта на Великој сцени.

Уз Оркестар Опере Народног позоришта, под диригентском управом маестра Дејана Савића, наступили су некадашњи студенти професорке Смиљанић - Милијана Николић, Дејан Максимовић, Никола Мијаиловић, Александра Стаменковић Гарсија, Сава Вемић, Маријана Шовран, Бранислава Подрумац, Дуња Симић, Ива Мрвош и Алекса Васић.  

Публика у препуној сали уживала је у врхунским извођењима популарних арија, дуета и квартета из опера "Боеми", "Травијата", "Севиљски берберин", "Евгеније Оњегин", "Адријана Лекуврер", "Манон Леско", "Риголето", "Кармен"...

На крају програма, примадона Смиљанић, поздрављена бурним аплаузом присутних, придружила се на сцени свим учесницима концерта са којима је заједнички извела популарну „Санта Лучију“, једну од најлепших наполитанских песама.

Уочи почетка овог јединственог културног догађаја, публици се из тонске кабине, путем разгласа, обратио директор Музеја Народног позоришта Драган Стевовић који је прочитао телеграм секретара Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама проф. мр Мирослава Штаткића у којем је, између осталог, истакнуто да је госпођа Смиљанић током своје дуге и веома богате каријере свима нама подарила незаборавне тренутке у врхунским интерпретацијама оперских хероина и обогатила на нашим и иностраним сценама "све оне бројне гледаоце и слушаоце који су са уживањем пратили Ваше чудесне креације".

Видео продукцију концерта урадио је Петар Антоновић.

Радмила Смиљанић, сопран, рођена је у Бањалуци. Нижу музичку школу завршила је у родном граду, а затим уписује и средњу музичку школу коју ће касније завршити у Београду, у класи професорке Бисерке Цвејић. Музичку академију у Љубљани, уписала је 1959. у класи професора Јулија Бетета. После његове смрти, одлучила је да студије настави у Сарајеву, где је касније, 1965. и дипломирала у класи професорке Бруне Шпилер. 

Дипломирала је с представом Јакова Готовца „Еро с онога свијета“, а захваљујући изванредном тумачењу Ђуле, добила је трогодишњи ангажман у Сарајевској опери.

Та улога „уводи“ је у први сопрански фах, а потом следе још захтевније роле – Леонора у Вердијевом Трубадуру, Тоска у истоименој опери Ђакома Пучинија и свакако Катарина Измајлова у истоименој опери Дмитрија Шостаковича.

О тој улози, критичар словеначког „Дела“ Данило Швара је написао да је Смиљанићева „ својим лепим, пуним висинама, сигурно постављеним гласом који ће се временом развијати, своју улогу певачки донела тако да је можемо лако убројити међу наше најбоље певачице”.

Већ 1967. године, диригент Оскар Данон позвао је Радмилу Смиљанић да са екипом београдских солиста на гостовању у Барселони тумачи партију Фатаморгане у опери Сергеја Прокофјева „Заљубљен у три наранџе“ и улогу Лизе у „Пиковој дами“.

После овог гостовања уследио је позив из Народног позоришта у Београду и деби 3. марта 1968. године у улози Леоноре, у Вердијевом „Трубадуру“. Недуго после тога, 1. септембра, исте године, уследио је и стални ангажман у Народном позоришту у Београду. 

Према њеном мишљењу, указану шансу је искористила „на најбољи могући начин”, али је и истакла да је имала одређену дозу среће да пева велике улоге, јер су тадашње велике звезде Опере Народног позоришта у Београду, пре свих Милка Стојановић и Радмила Бакочевић, веома често наступале у иностранству.

Поред гласовних могућности и беспрекорне технике, њену каријеру обележиле су и врхунске глумачке креације. Главне улоге тумачила је и у „Аиди“ (Аида), „Отелу“ (Дездемона), „Балу под маскама“ (Амелија), „Боемима“ (Мими), „Турандот“ (Лиу), „Мадам Батерфлај“ (Ћо Ћо Сан), „Дон Ђованију“ (Дона Ана), „Фигаровој женидби“ (Грофица), „Евгенију Оњегину“ (Татјана), „Проданој невести“ (Маренка), „Летећем Холанђанину“ (Сента), „Отаџбини“ (Анђа)...

 Наступала је са  великанима оперске сцене као што су Марио  дел Монако, Пласидо Доминго, Мирослав Чангаловић, Хозе Карерас, Ђузепе ди Стефано, Бисерка Цвејић, Марта Медл..

Радила је и као професор, најпре на Музичкој академији у Сарајеву, а потом, у статусу доцента, на Факултету музичке уметности у Београду.
М.Б.