Травијата
опера Ђузепа Вердија


Садржај

Први чин – Салон у Виолетиној кући
У свом раскошном стану у Паризу, Виолета дочекује госте. Међу њима је и млади Алфред Жермон кога његов пријатељ Гастон представља као старог Виолетиног обожаваоца. Друштво наговара Алфреда да запева напитницу, коју прихвате Виолета и сви остали. Али, њој изненада позли. Весело друштво прелази у суседну просторију. Убрзо Алфред долази код Виолете и говори јој о својој љубави. Његова искрена исповест дубоко ју је узбудила. Она се у почетку колеба јер не верује више у љубав, али видећи да Алфред истински осећа, пристаје да се поново виде када увене цвет камелије који му је предала. Дакле: сутра! Алфред срећан одлази. И гости се опраштају. Виолета остаје сама у мислима о Алфреду и свом животу. Веселом песмом она слави краткотрајне радости живота, којима се треба предати док трају.

Други чин, прва слика – Сеоска кућа у близини Париза
Сједињени у срећној  љубави, Виолета и Алфред већ три месеца живе у малом  летњиковцу у близини Париза, далеко од ранијег Виолетиног друштва. Алфредову срећу помућује вест коју случајно сазнаје од собарице – да Виолета продаје ствари како би подмирила трошкове живота. Он жури у Париз да то спречи. Виолета долази и са осмехом чита позивницу своје пријатељице Флоре за свечани бал. Тада јој најављују посету: пред њу излази, достојанственог држања и хладног израза, Жорж Жермон, Алфредов отац, који је дошао да „спасе“ сина из њених руку. Она је дубоко увређена и жели да напусти собу. Њено држање збуњује старог Жермона, који убрзо увиђа да је Вилоета добро и поштено створење које искрено воли Алфреда. Стари Жермон је дирнут, али ипак од ње тражи да напусти Алфреда, како њихова веза, која је у друштву примљена са негодовањем, не би била препрека срећној удаји Алфредове сестре. Она пристаје сломљеног срца и опрашта се од Жермона. Када остане сама, пише Алфреду опроштајно писмо. Изненада се појављује Алфред, али му она не показује писмо и опрашта се од њега са сузама у очима. Узнемирен, Алфред очекује најављени долазак свога оца. Али му комисионарио, који је ту био у пролазу, доноси писмо које је добио од неке жене за Алфреда – то је Виолетино писмо у коме га обавештава да га напушта и да се враћа свом ранијем животу. Стиже отац који га наговара да се врати кући у родну Провансу. Видевши на столу позивницу за бал код Флоре, Алфред одлази у Париз да нађе Виолету.

Други чин, друга слика – Салон у Флориној кући
У Флорином салону се састало старо париско друштво, у којем се пронео глас да је Виолета напустила Алфреда. Госте забавља балет. Појављује се Алфред а затим и Виолета у пратњи барона Дуфола. Алфред и барон се нађу за карташким столом, за којим Алфред добија велику суму новца. Алфред изазива барона, али их раставља Флора која друштво води на вечеру. Виолета је тајно позвала Алфреда на разговор. Он журно долази, у нади да ће се помирити. Виолета га моли да се повуче, јер се боји да ће га барон позвати на двобој. Она не сме Алфреду да призна да страхује за њега и тиме још више подстиче његов бес. Признаје му да се заклела да ће га оставити и да је то од ње тражио Дуфол. Заслепљен љубомором, Алфред гласно позива цело друштво и пред свима вређа Виолету, бацајући јој пред ноге на картама добијени новац – као куртизани. Сви су згранути и осуђују његов поступак. Појављује се и стари Жермон који га осуђује за поступак и удаљава га од друштва. Барон изазива Алфреда на двобој.

Трећи чин – Виолетина соба
У скромно намештеној соби јутро затиче будну Виолету, а поред ње у фотељи уснулу собарицу Анину. Виолета је тешко болесна од туберкулозе и с муком устаје из постеље. Посећује је лекар, доктор Гренвил, који саопштава Анини да се Виолетин живот ближи крају. Виолета поново чита писмо Алфредовог оца који јој захваљује што је одржала обећање. Двобој је одржан, Дуфол је рањен. Алфред је у иностранству, вратиће се да је моли за опроштај и ускоро ће је обојица посетити. Посматрајући у огледалу своје увело лице, она страхује да ће за све бити прекасно. У исти мах, кроз отворени прозор допиру весели гласови париске младежи, која се радује карневалу. Анина узбуђено улази и припрема Виолету на изненађење: дошао је Алфред. Он улази и страсно је грли, обећавајући да ће је одвести из Париза негде где ће се опоравити и започети са њим нови живот. Виолета би хтела да се обуче и изађе али је снага издаје. Стиже и стари Жермон, али прекасно, да би је загрлио као кћер. Она се очајно пита да ли ће је заиста мимоићи животна срећа, сада, када јој се најзад насмешила. С тим мислима предаје Алфреду своју слику из медаљона и умире.


 

ВЕРДИЈЕВ ИСКОРАК У САВРЕМЕНО

„Немогуће је, или још боље речено: готово је немогуће борити се против заводника Вердиа. Три четврти столећа његова Травиата живи, дрхти, пати и умире пред публиком и нама не остаје ништа друго него да пазимо са колико бинске и певачке окретности уметнице оживљују несрећну Виолету Валери на сцени. Самој Вердиевој Травиати ми не морамо ништа да додајемо. Када бисмо јој хтели одузети нешто, свет би се дигао против нас“ речи су критичара „Политике“ Милоја Милојевића из 1930. године. Ово Вердијево дело коме се, по Милојевићу, нема шта али ни не сме ништа замерити трећа је опера у чувеној трилогији коју чине још и Риголето и Трубадур. Композитор који ће од почетка своје каријере (1839) сваке године компоновати по једну, а некада и две опере, са поменута три дела у низу која су настала између 1851. и 1853. године стећи ће невероватну славу.  
Док је Риголето, заснован на драми Виктора Игоа Краљ се забавља (1832), смештен у XVI век а Трубадур, компонован према истоименој драми Антонија Гарсије Гутијереза из 1836. године у XV век, Травијата представља Вердијев искорак у савремено. Наиме, опера је инспирисана комадом Александра Диме Сина Дама с камелијама из 1852. године која представља драматизацију пишчевог истоименог романа написаног четири године раније. Дима је у делу овековечио своју љубавницу Мари Диплеси, чувену париску куртизану која је освајала „својом духовитошћу, шармом и лепотом“ и која се кретала у високом друштву међу богатим и утицајним мушкарцима, уметницима, писцима и музичарима који су се окупљали на забавама у њеном салону. Овакво окружење захтевало је од ње да буде образована и увек добро обавештена о дешавањима у свету. Умрла је веома рано, са 23 године, од туберкулозе  1847. године. „То је оно доба“ како каже Јожеф Шулхоф „када се јавља и Балзаков роман о куртизанама и Миржеов роман о боемима, када се у новоствореном грађанском друштву све јасније показује да мале проститутке нису од рођења и по нарави покварене, већ су их друштво и прилике направили таквима какве су“, или како закључује Константин Винавер – била је то осуда постојећег система у коме се једино новац цени и у коме се све купује новцем.
Видевши представу током свог боравка у Паризу, док је радио на финалним припремама за извођење Трубадура, Верди је у налету инспирације Травијату компоновао за четрдесет дана. Тако је створио оперски лик захвалан за интерпретацију јер буди наклоност и саосећање публике према Травијати, у преводу – жени која је залутала, скренула с пута (La traviata). Димина драма пружила му је могућност да динамичност дела оствари кроз контрасте (за којима је увек трагао у свом раду) приказујући са једне стране сјај, гламур и вреву париског салона а са друге миран сеоски живот у који се повлаче Виолета и Алфред. Иако се трудио да доследно прати драмски текст Верди је ипак, са либретистом Пијавеом, у фокус своје представе ставио дует између Жермона и Виолете, тај преломни тренутак када она после бурне дискусије прихвата да жртвује своју љубав према Алфреду зарад среће других. Ова сцена представља један од Вердијевих највећих драмских успеха. Његов циљ да интегрише оперску и драмску уметност у Травијати је остварен уз констатацију тадашње штампе да ће се од сада у оперу, на Вердијеве представе ићи са истим расположењем са којим се иде у драмско позориште.
Велики изазов композитор је поставио пред певачице које интерпретирају ову улогу а чији би глас требало, због три различите фазе кроз које лик пролази у представи, да поседује карактеристике колоратурног, драмског и лирског сопрана истовремено. 
Премијера Травијате била је 6. марта 1853. године у Венецији у театру Ла Фениче. Према Вердијевом, испоставиће се субјективном мишљењу, представа није добро прошла. „Да ли је кривица до мене или до певача? Време ће одлучити“ рекао је тада и ускоро повукао представу са репертоара. Годину дана касније, после извесних измена у партитури и уз адекватне извођаче Травијата се враћа на сцену у пуном сјају који траје до данашњих дана.

Вања Косанић


РЕЧ РЕДИТЕЉА
Травијата је опера која се стално враћа у мој живот, а никако да се у потпуности ухватимо у коштац, нас две, насамо, од почетка до краја. Када сам се припремала за пријемни испит за студије оперске режије на Академији уметности (1995), замолила сам редитеља Александра Пантелића, породичног пријатеља, да ми из своје богате колекције видео снимака разних (бело)светских оперских продукција изабере једну, коју бих детаљно проучила и извршила драматуршку анализу дела. Његов избор је била филмска верзија Травијате у режији Франка Зефирелија, са Терезом Стратас у насловној улози. То није био случајни избор, јер је филмским средствима било много лакше непогрешиво пронићи у музичку драматургију дела и дати право значење сваком тону, акорду, тоналитету и свакој музичкој фрази. Био је то школски пример беспрекорно анализиране музичке партитуре од стране врхунског редитеља, а самим тим, буквар сазнавања читаве лепезе редитељских захвата, без могућности грешке (што је у театру увек присутно и никада се не зна да ли је редитељ нешто баш тако желео, или је само тог пута случајно тако испало). Овај снимак је први, али не и једини „кривац“ што сам са математичког факултета побегла на оперску режију и што сам за сва времена заволела Вердијеву даму са камелијама. Следећи сусрет са Травијатом био је при избору теме за дипломски испит. Желела сам да применим нова сазнања, добијена током четворогодишњег студирања од професора Младена Сабљића и Гордана Драговића, и да овога пута самостално изрежирам једну сцену из опере. Режирала сам прву слику другог чина, односно сцену у башти. Моја прва Виолета је била Сања Керкез, којој је то био први наступ у улози Виолете Валери. И Јанко Синадиновић је дебитовао као Алфред, а музички, и добрим делом драматуршки, припремала их је Ана Зорана Брајовић, која је тада већ била као асистент диригента и диригент у нашој Опери. Једино су Миодраг Д. Јовановић као Жорж Жермон и Александра Стаменковић Гарсија као Анина већ певали у „великој“ представи. Управо је Ана дириговала представу Травијате на Великој сцени, 24. марта 1999. на коју сам дошла да видим костиме из другог чина, али су се одмах после првог чина огласиле сирене и најавиле бомбардовање, тако да сам гледање костима, као и сам дипломски испит морала да одложим за који месец. „Моја башта“, на Сцени „Раша Плаовић“ је личила на „Борину башту“ на Великој сцени. Намештај је био исти, али сам мало променила распоред, костими су били исти, али сам се трудила да направим нови, другачији мизансцен, а да исто тако буде логичан и драматичан, као што је то био случај са мизансценом у представи са Велике сцене, коју је 1980. па затим 1991. режирао господин Борислав Поповић. Пре неколико година, имала сам прилику да поново режирам скраћену верзију Травијате на Сцени „Раша Плаовић“, којом је тенор Љубомир Поповић полагао магистарски испит из певања, улогом Алфреда, а како „стара“ Травијата у то време није била на репертоару, направили смо целу представу, без хорских нумера, уз клавир, са Горданом Томић као Виолетом и осталим младим колегама, од којих су неки били и полазници Оперског студија. Мој четврти сусрет са Травијатом је обнова режије Борислава Поповића, чија је премијера била 1980, а коју је и он сам обнављао и мењао много пута. Овог пута је требало помирити сећања оних који су наступали у представи више од три деценије са онима који дебитују у својим улогама, требало је увести доста нових, младих чланова хора, освежити и помало модернизовати костиме (који су и даље у епохи и рађени по старим снимцима и скицама госпође Божане Јовановић, али ипак измењени и допуњени, а све под надзором наше костимографкиње Олге Мрђеновић)... и коначно, сценографија, која је доста измењена у односу на ону из 1991, чије је обнављање и све промене у договору са мном вршио сценограф Борис Максимовић. Будући да један човек увек мора на крају да одлучује и пресуђује како ће дотична представа изгледати и коју ће поруку носити са собом, стојим иза сваке коначне одлуке, тимски донесене, а све за добробит представе и за што лепши угођај нашој публици. Овим захватима нисмо реанимирали 34 године стару представу и продужили живот старици која би опет да буде девојка, него смо девојку обукли у искуство и знање, научили је да поштује мудрост и традицију, а наоружали је смелошћу и лепотом и пустили је да живи и да нас узбуђује, забавља и растужује још много година на нашој сцени.

* * *

ЗАШТО ЦРВЕНА КАМЕЛИЈА? Уместо одговора на ово питање, цитираћу пасус из романа Александра Диме, млађег, о букету камелија који је био Виолетин „заштитни знак“:

...Двадесет пет дана у месецу камелије су биле беле, а пет дана су биле црвене. Никада се није сазнало за разлог тог мењања боје, које бележим, мада не могу да га објасним, а које су њени пријатељи и стални посетиоци позоришта у која је чешће залазила, запазили исто као и ја...

Мислим да свака жена разуме њен знак којим је на врло префињен начин стављала до знања да када су камелије црвене, она одлази кући сама. Мушкарцима је мало теже да схвате тај сасвим женски знак, па ја ни у једној „мушкој режији“, не видех да Виолета Алфреду (у роману и драми Маргерита Арману) даје црвену камелију одгађајући њихов интимни сусрет док цвет не увене, односно до следећег дана. Сви редитељи, чије сам поставке имала прилике да видим, како у опери, тако и у драми, романтизовали су тај гест поклањања цвета и давали Виолети у руке белу камелију, не препознајући информацију жене, која је вероватно само онима са којима је била најинтимнија пријатељица и тренутна љубавница, на тај начин давала до знања да тих вечери, како бисмо данас рекли – има поштеду. Тај и још неколико детаља и малих измена, мој су допринос овој представи да буде што боља и знам да ми наш Бора Поповић то неће замерити. Јер све што смо урадили – нашем Бори је у част. 

Ивана Драгутиновић Маричић

Премијерно извођење

Премијерна обнова, 4. октобар 2014.

Велика сцена

Ђузепе Верди
Травијата


Опера у три чина (четири слике)
Либрето по роману Диме-сина написао Франческо Пијаве
Диригент Ђорђе Павловић / Зорица Митев Војновић 
Режију Борислава Поповића обновила Ивана Драгутиновић Маричић 
Сценограф Борис Максимовић 
Костиме Божане Јовановић обновила Олга Мрђеновић 
Кореограф Владмир Логунов 
Видео материјал Петар Антоновић 

Премијерна обнова:
Виолета Валери Сања Керкез / Снежана Савичић Секулић / Гордана Томић 
Алфред Жермон Душан Плазинић / Дејан Максимовић / Јанко Синадиновић
Жорж Жермон  Миодраг Д. Јовановић / Вук Зекић Владимир Андрић
Флора  Бервоа Светлана Несторов / Љубица Вранеш / Тамара Никезић / Вишња Радосав 
Анина  Татјана Митић / Јована Белић
Доктор Гренвил Свето Кастратовић / Михаило Шљивић 
Барон Дуфол Павле Жарков / Александар Пантелић
Гастон, виконт од Леторијера Игор Матвејев / Дарко Ђорђевић / Данило Стошић / Слободан Живковић*
Маркиз д’ Oбињи Михаило Шљивић / Александар Пантелић
Ђузепе Слободан Живковић* 
Комисионарио Данило Стошић


* полазник Оперског студија „Борислав Поповић“
Виолетине и Флорине пријатељице и пријатељи, слуге, маске.
Догађа се у Паризу и околини 1840. године.
Соло у балету: Олга Олћан, Михајло Стефановић, Горан Станић
ХОР, ОРКЕСТАР  И  БАЛЕТСКИ АНСАМБЛ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ
Концертмајстори Едит Македонска / Весна Јансенс
Шеф хора Ђорђе Станковић
Бинску музику води Стефан Зекић
Музички сарадници: Срђан Јараковић, Невена Живковић, Нада Матијевић, Глеб Горбунов, Стефан Зекић, Марко Богдановић
Суфлер Силвија Пец / Биљана Манојловић
Инспицијент Ана Милићевић / Бранислава Пљаскић / Мирјана Голочевац
Организаторке Маша Милановић Минић и Сњежана Вујасиновић Ђорђевић
Асистент костимографа Сара Брадић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор светла
Петар Алагић, Миодраг Миливојевић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Роко Мимица

ДЕКОРИ И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

 

Прва премијера је одржана 6. марта 1853. у Венецији
Премијера 30. децембра 1991.
Велика сцена


Либрето по роману Диме-Сина написао Франческо Пијаве
Диригент Младен Јагушт
Редитељ Борислав Поповић
Сценограф Борис Максимовић
Костимограф Божана Јовановић
Кореограф Владимир Логунов
 
Премијерна подела:

Виолета Валери Гордана Томић 
Флора Бервоа Олга Савовић 
Анина Душанка Симоновић 
Алфред Жермон Драгослав Илић 
Жорж Жермон Никола Митић 
Барон Дуфол Велизар Максимовић
Гастон, виконт од Леторијера Зоран Рајковић 
Маркиз Добињи Миодраг Јовановић
Доктор Гренвил Небојша Маричић
Виолетине и Флорине пријатељице и пријатељи, слуге, маске
Соло у балету Мирјана Стаменковић, Горан Јованов, Горан Станић

Представа траје 2 сата и 45 минута

Претрага