Симон Боканегра

СИМОН БОКАНЕГРА – BARITONО NOBILЕ

Године 1879. издавач Ђулио Рикорди пише Вердију (1813 – 1901) у нади да ће га мотивисати да уради ревизију опере Симон Бокангра из 1857. године и поново је постави на сцену. „Примио сам велики пакет за који претпостављам да је партитура Симона“, одговара му Верди „наћи ћете га нетакнутог“. Међутим, Рикорди није одустајао од идеје да композитора, који је одлучио да Аида буде његово последње дело у каријери, натера да се предомисли и упознаје га са композитором и либретистом Аригом Боитом (1842 – 1918). Боито предлаже Шекспировог Отела за наредну Вердијеву оперу и тим предлогом буди његово интересовање не само за писање новог дела већ и наду да је у талентованом либретисти и великом познаваоцу Шекспировог дела пронашао сарадника достојног ревизије Симона Боканегре.  
Прва верзија ове опере чији је либретиста био Франческо Марија Пјаве (премијера је била 12. марта 1857. у театру Ла Фениче у Венецији), настаје у време када је славни композитор већ достигао врхунац своје светске популарности са Риголетом (1851), Трубадуром (1853) и Травијатом (1853). Трубадур који је настао према истоименој средњовековној витешкој драми Антонија Гарсије Гутијереза из 1836. године привукла је Вердија због стила блиског стваралаштву Виктора Игоа (према чијим делима су настале Вердијеве опере Ернани и Риголето), који је композитор веома ценио, између осталог и због тога што је Игоу као и Вердију узор у позоришном стваралаштву био Шекспир. Није необично што је неколико година касније за основу своје нове опере поново узео једно Гутијерезово дело – драму Симон Боканегра (1843) смештену у XIV век. Привукли су га драмски обрти, моменти изненађења, палета најразличитијих емоција које је требало музички оживети односно контрасти који произилазе из свега наведеног а који су Вердију представљали подстицај за компонавање и омогућавали да као у Риголету постигне кјароскуро (chiaro-scuro), ефекат смењивања светлости и таме. Уметничком интервенцијом Верди историјске догађаје ставља у службу приче коју жели да исприча, што је подразумевало одступање од историјских чињеница, и ствара оперу веома комплексног садржаја у којој је сажето неколико деценија бурне историје Ђенове на челу са исто тако сложеним ликом Боканегре као њеног дужда. У њој се преплићу приватни и политички живот, љубав, дужност према народу и држави, интриге, завере, замењени идентитети...
Већ Гутијерез у својој драми у лику Боканегре спаја две историјске личности – дужда и његовог брата корсара – поморског капетана који је ратовао у служби других земаља. Он је попут Риголета човек из народа коме племић Фијеско због тога не жели да дâ руку своје ћерке Марије са којом Боканегра има дете. Симон, иако без политичких амбиција, прихвата да постане дужд у нади да ће му та позиција донети и прихватање од стране Фијеска. Али Марија умире а очајни Боканегра, сада као дужд који ће вечно патити за морем (чији мотив је Верди уткао у оперу) прихвата своју дужност и као идеализовани Вердијев лик са „племенитом визијом мира“ и жељом за уједињењем настоји да помири зараћене стране – Ђенову и Венецију, племство и народ, а на крају и сопствену породицу. Боканегрино и Маријино дете, ћерка Марија (односно Амелија) која је игром судбине као дете нестала, од самог почетка представља залог за то помирење између Фијеска и Боканегре односно између аристократије и народа, које ће се до краја представе и остварити.
Ово је опера која почива на тамним мушким гласовима којима је композитор обојио ову тешку причу. Насловни лик је поново један Вердијев баритон. За разлику од његових других опера које су познате по аријама, у Симону Боканегри нижу се изванредни и узбудљиви дуети а његово настојање да постигне већу изражајност текста, према Алену Дуоу, представља Вердијев корак испред свог времена.
Премијера Симона Бокангре 1857. године није прошла са успехом који је Верди очекивао. Када је више од двадесет година касније са Боитом поново приступио раду на овој опери, било је то готово као компоновање новог дела. Међу многим променама које су унели најзначајнија је потпуно нова сцена Већнице која постаје и централни део представе коју Хери Пауерс назива „великом хорском фреском“. Вердију су инспирација за ову сцену била, како је рекао „два величaнствена писма од Петрарке“ упућена дуждевима Ђенове и Венеције у којима их позива на мир и уједињење а Петраркино писмо у опери присутнима чита сам Боканегра. „То је управо оно“ бележи Џулијан Бадн „што је оригиналној опери тако упадљиво недостајало – соло у којем би протагониста могао да покаже сву своју моралну и духовну снагу да би се открио као најплеменитији од свих вердијанских племенитих баритона (baritoni nobili)“. Боито ће са друге стране продубити лик Паола створивши од њега, онако како је само он то умео, главног негативца представе, оног који прави интриге и оног који искушава остале ликове у представи најављујући тако Вердијевог Јага.
Премијеру Вердијевог и Боитовог Симона Боканегре (одржану у миланској Скали 24. марта 1881. године) публика која је дошла из свих крајева Италије али и из Лондона и Париза, дочекала је са великим интересовањем. Од тада до данас Боканегра се налази на репертоару оперских кућа широм света а први пут ће бити изведен на сцени Народног позоришта у Београду ове 2024. године.
Вања Косанић

БЕСМРТНИ
ВЕРДИЈЕВ ХЕРОЈ

У XIII веку почиње успон Ђенове као једног од неколико моћних градова – држава у Италији. Изнутра, Ђенову су потресали грађански немири између аристократа (патриција) и пучана (плебејаца). Патрицији су управљали државом док су плебејци били онемогућени да се кандидују за било какве политичке функције. У XIV веку, након народног устанка, плебејци су преузели власт и створили новог државног поглавара званог дужд.
Иако је у опери Симон приказан као човек скромног порекла који је постао пират, историјске чињенице говоре да је рођен у релативно моћној плебејској породици. Породица Боканегра, богата породица трговаца из Ђенове, одиграла је важну улогу у две велике „народне” (демократске) револуције, једна је била 1257. а друга 1339. године и дала је неколико адмирала Републици Ђенови и Шпанији. Године 1257. након устанка на власт у Ђенови долази Гуљелмо Боканегра  (1260–1339). Током његове владавине Ђенова је била на врхунцу, па га историчари називају Гуљелмо Велики. Гуљелмо је такође подигао палату Сан Ђорђо у Ђенови у којој су од тада живели сви владари Ђенове. Симонов брат Еђидио, био је адмирал флоте у служби Алфонса XI од Кастиље и нанео је незапамћен пораз мароканској флоти код Алхесираса 1344.
Године 1339. још једна народна револуција имала је за последицу избор Симона Боканегре (1301–1363) за првог ђеновског дужда. Боканегрино проглашење за дужда означило је почетак новог поглавља у историји Ђенове. Он је основао нову владу и упустио се у рат против аристократских гвелфа, али друге моћне породице: Адорно, Гварко, Фрегозо и Монталдо нису биле задовољне његовом владавином. Био је човек из народа који се непрестано борио да спречи да грађански немири у Ђенови не униште град, поред тога што се борио и против других италијанских градова-држава за доминацију на трговачким путевима.  Било је и много завера против дужда, а први завереник је већ крајем децембра 1339. године платио главом. Дужд је од тада у сваком тренутку са собом имао 103 тело-хранитеља. Смењен 1344. године, Симон је са својом породицом побегао у Пизу, где је Симонов брат Николо био “Capitano del popolo” (капетан народа), пошто је њихова мајка била аристократкиња из Пизе. Наследила су га два дужда која су кратко владала док се није вратио на власт 1356. уз помоћ породице Висконти, владара Милана. Владао је до 1363. године када је, према предању, отрован на државном банкету уприличеном поводом посете краља Кипра Ђенови, што се приписује породицама Адорно и Фрегозо. Сахрањен је у цркви Сан Франческо у Кастелету у Ђенови. Гробница Симона Боканегре била је украшена изузетно реалистичном погребном скулптуром, која даје утисак да он и даље влада. Ова скулптура се сада налази у Музеју Сант’Агостино. Након победе на изборима који су уследили након Симонове смрти, Габријеле Адорно га је наследио као дужд, како у опери тако и у стварном животу. Он ће постати четврти ђеновски дужд. На том месту је остао до 13. августа 1370. када су га са власти свргнули Ђеновљани.
Политика у причи о Симону Боканегри била је веома слична политичкој ситуацији у Италији 1830-их. Опера је омогућила Вердију да се на интригантан начин осврне на тада актуелну ситуацију у Италији.
Јован Тарбук

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Неумољива трагедија живота јесте што се он дешава или прерано или прекасно. Прерано нас напусте вољени, док смо често прекасно у стању да опростимо другоме или нам пре-касно бива опроштено. О инвазивној и скоро насилној игри судбине сведочи и Вердијев сопствени живот, сахранивши као врло млад човек своју супругу, прво, па чак и друго дете.
Као алтернативан симболични назив дела, опера „Симон Боканегра“ би се могла назвати и „Трагедијом ускраћености“. Ускраћени су односи љубавника, родитеља и детета, таста и зета, благослова и проклетих, све у оквиру тензија завађених република, Ђенове и Венеције, и напетих односа између народа и аристократа. Почетком 14. века се човек сусреће и са периодом Велике глади, испраћене чак и канибализмом; поверење у владајућу класу бива уздрмано, као и само поверење у цркву.
У овом квази музичко-сценском филму нисмо само сведоци оживљавања једног бисера из златне епохе оперске уметности, већ смо немилосрдно, енигматично и екстатично позвани да будемо саговорници и саучесници у синестезијској енигматичности међусобно укрштених животних путева.
Поврх свега постављају се питања: да ли је човеков лични губитак главна компонента која нас води ка уништењу и самоуништењу и да ли је он заправо коначни издах наде обичног смртника? Или нам се управо тада пружа шанса да осветлимо даљњи пут и себи и другима, будући да смо посведочили и личном и колективном болу и видели у другима само алтернативну инстанцу нас самих? Да ли изгубити другог значи изгубити и самог себе и колико је снажна трансформативна моћ губитка?

Садржај
ПРОЛОГ
ЂЕНОВА 1339. ГОДИНЕ

Ноћ је. На тргу на коме се налазе црква Светог Лоренца и палата вође племићке странке Фијеска, Паоло вођа плебејске партије која припрема државни удар и смену дужда, разговара са Пјетром о избору новог владара. Паоло предлаже Симона Боканегру који је недавно повратио поморску славу Ђенове отеравши афричке пирате са мора.
Пјетро одлази а појављује се Боканегра. Као човек без политичких амбиција који не жели да се супротставља Фијеску, он у почетку није вољан да прихвати наименовање али га Паоло искушава чињеницом да ће, када дође на власт, моћи да се ожени девојком коју воли, Фијесковом ћерком Маријом, са којом има ванбрачно дете и коју због тога као затвореницу држи њен отац. Боканегра пристаје. Када он оде, народ улази вођен Пјетром. Он и Паоло их убеђују да подрже Боканегру а затим заједно одлазе.
Фијеско излази из палате. Његова ћерка Марија је управо умрла и он тугује проклињући Симона (арија “A te l’estremo addio… Il lacerato spirito”). Боканегра долази и моли Фијеска да му опрости његов грех. Овај је спреман то да учини ако му Симон повери дете које му је Марија родила али му он објашњава да не зна где је дете јер га је Марија поверила некој старој жени. Фијеско тада одбија да му опрости. Боканегра улази у палату, захтевајући да види Марију али са ужасом открива да је она умрла. У даљини чује народ како га слави као новог дужда. Паоло и Пјетро долазе да му јаве да је изабран, гомила кличе Боканегри и звона звоне у његову част док он тугује.

I ЧИН
ПРВА СЛИКА
ЂЕНОВА 1363. ГОДИНЕ. У БАШТИ ПАЛАТЕ ГРИМАЛДИ.

Прошлo је више од двадесет година. Симон Боканегра је још увек дужд а Фијеско, под лажним именом Андреа, кује заверу против њега.
У свитање, у башти палате Грималдијевих, млада жена се диви прелепој околини (арија “Come in quest’ora brunа sorridon gli astri e il mare”). Она је Боканегрина незаконита ћерка, дете које је нестало. Сада носи име Амелија Грималди и не зна ништа о свом пореклу. Сматра Андреу (заправо свог деду) само за свог заштитника. Њен вољени, Габријеле Адорно, долази. Амелија се брине за њега јер са Андреом и другим Ђеновљанима спрема заверу против дужда. Њих двоје певају о својој љубави (дует “Vieni a mirar la cerula”). Долази Пјетро који најављује Боканегрину посету. Амелија објашњава Габријелу да Боканегра жели да се она уда за Паола. Она наравно жели да се уда за Габријела и моли га да затражи од Андреа сагласност за њихово венчање.
Док се Габријеле спрема да пође, среће Фијеска (односно Андреа) и тражи му Амелијину руку. Фијеско му скреће пажњу да Амелија није ћерка грофа Грималдија већ сироче које је усвојено да би наследило породично богатство које по закону, ако нема наследника, припада дужду (двојица Грималдијевих синова су у политичком егзилу). Габријеле, иако племић, не одустаје од своје намере и Фијеско га благосиља сагласан са њиховим браком.    
Трубе најављују Боканегру и Фијеско и Габријеле брзо одлазе. Симон је дошао да говори у корист Паола али му Амелија саопштава да је заљубљена и да не жели да се уда за Паола који само жели богатство Грималдијевих. Боканегра је спреман да опрости њеној браћи која су се побунила против њега али она објашњава да није Грималдијева по рођењу већ да је усвојена (дует “Orfanella il tetto umile”). Боканегра схвата да је она његова давно изгубљена ћерка, по имену Марија и то се потврђује када упореде слике њене мајке. Они се радују открићу.
Симон саопштава Паолу да мора да одустане од брака са Амелијом али се он не мири са таквом одлуком и договара са Пјетром њену отмицу.

ДРУГА СЛИКА
ВЕЋНИЦА

Боканегра председава скупштином коју чине патрицији (племићи), плебејци (народ, међу којима је и Паоло) и неколико официра. Дужд преноси представницима племства и народа поруку Петрарке који тражи мир између Ђенове и Венеције али они негодују. Истовремено у даљини се чују повици народа који узвикује „Смрт племству“ и „Смрт дужду“, а Габријеле је нападнут. Паоло се спрема да бежи, али Боканегра наређује да врата буду чувана и шаље гласника да окупљеном народу каже како их чека да дођу. Они улазе у већницу тражећи Габријелову крв јер је убио Лоренцина који је покушао да отме Амелију. Верујући да је Лоренцино радио према Боканегриним инструкцијама Габријеле покушава да нападне и самог Боканегру.
Изненада улази Амелија и стаје између њих двојице. На Симонов захтев она исприча праву причу о отмици и како је успела да се спасе. Не именујући га оптужује Паола. Између две стране у скупштини скоро да избија туча и Боканегра љутито иступа између њих тражећи мир (арија “Plebe! Patrizi!”). Успева да смири побуну док Паоло смишља освету (секстет са хором).
Габријеле предаје свој мач Боканегри који му саопштава да ће бити задржан у затвору преко ноћи како би се утврдило шта се заиста десило. Симон који је схватио да је Паоло кривац за отмицу захтева од њега да се придружи у клетви намењеној човеку који је одговоран за то дело. Паоло се невољно придружује, ужаснут. Сви се уједињују у клетви а Паоло покушава да побегне.
 
II ЧИН
У СОБИ ДУЖДЕВЕ ПАЛАТЕ

Паоло долази у палату како би се осветио Боканегри и сипа отров у његову чашу. Габријеле и Фијеско, који су затворени у другој просторији улазе. Паоло предлаже Фијеску да убије дужда али овај то одбија и одлази. Затим Паоло лаковерног Габријела убеђује да је Амелија Боканегрина љубавница. Габријела који је остао сам раздире бес, очај и љубомора (арија “O Inferno! ...Sento avvampar”).
Улази Амелија која сада живи у палати као Боканегрина ћерка. Када је Габријеле угледа оптужује је да је дуждева љубавница. Она га уверава да му је верна и да не може још да му говори о свом односу са Боканегром. Чувши да Боканегра долази, Габријеле се сакрива одлучан да га убије. Боканегра затиче Амелију како плаче и она му, на Боканегрину велику несрећу, открива да воли Габријела који са својом породицом кује заверу против њега. Симон обећава да ће опростити Габријелу ако се овај покаје. Пошто она одлази он испија вино са отровом који му је Паоло сипао и заспи.
Габријеле излази из свог скровишта и затиче Боканегру како спава. Спрема се да га убије али Амелија улази и спречава га. Боканегра се буди и два човека се сукобљавају док се Симону не отме са усана да је Амелија његова ћерка. Габријеле му се клања, пун је кајања и моли Амелију да му опрости. Симоне схвата да би њихов брак могао да доведе до помирења супротстављених страна.
Напољу се чује граја јер је избила побуна патриција која има за циљ да збаци дужда са власти. Боканегра каже Габријелу да иде и придружи се својим пријатељима, али он сада одбија да се бори против њега и прихвата да однесе поруку мира побуњеницима. Заузврат Боканегра га награђује дајући му Амелијину руку.

III ЧИН
ВЕЛИКА ДВОРАНА У ПАЛАТИ КОЈА ГЛЕДА НА МОРЕ

Мир је успостављен и напољу се чују радосни узвици људи. Фијеско је ослобођен. Излазећи, он среће Паола који је ухваћен и осуђен на смрт због организовања  побуне јер му дужд, кога је он предложио, никада није дао да учествује у власти. Паоло открива Фијеску да је отровао Боканегру. Чују се удаљени гласови који славе венчање Габријела и Амелије. Паола одводе на егзекуцију, а Фијеско се скрива. Боканегра улази, нестабилан, јер отров почиње да делује. Фијеско му открива свој прави идентитет, а Боканегра њему ко је Амелија и два човека су коначно помирена. Нажалост Фијеско саопштава Боканегри да је отрован (дует “Piango perche mi parla”).
Амелија и Габријеле улазе са свадбеном поворком и Симон јој каже да је она Фијескова унука. Тиме је успостављен мир и у породици али и у граду – између патриција и плебејаца. Њихову радост због брака и поновног окупљања прекида спознаја да се Боканегри приближава смрт. Он их благослови и има још само толико снаге да прогласи Габријелеа за наследника пре него што издахне. Фијеско објављује народу да је Габријеле Адорно њихов нови дужд. Они траже Боканегру али им Фијеско саопштава да је умро и они се моле за њега.