Аида

Вердијев велики спектакл

Вердијева опера Аида изведена је у оквиру прославе отварања Суецког канала. Тако каже легенда. Међутим, прича је мало другачија. Египатски кедив (господар) Исмаил-паша, велики обожавалац Вердијевог дела, одлучио је да у Каиру сагради оперу и њено отварање повеже са изузетним догађајем – отварањем Суецког канала (1869) који ће унапредити трговачке везе између Европе и Азије. Замолио је Вердија да напише химну за инаугурацију оперске куће али га је композитор љубазно одбио. Каирска опера отворена је Вердијевим Риголетом а у наредних неколико недеља изведени су Трубадур, Травијата, Ернани и Бал под маскама. Исмаил-паша није одустао од идеје да од великог маестра наручи оригинално дело, овога пута оперу на тему старог Египта. Зато је ангажовао Огиста Мариета, француског археолога који је био у служби египатске владе и који је основао Египатски музеј у Каиру, да дâ предложак за либрето. Мариет шаље своју причу пријатељу, директору Опере комик у Паризу Камију ду Локлу, Вердијевом сараднику и човеку од поверења. 
Композитор је међутим био непопустљив, све док му Ду Локл није послао Мариетов сценарио. Верди је био одушевљен. Имао је утисак да је аутор неко ко поседује позоришно искуство. Није могао да одоли  доброј причи, која у потпуности одговара захтевима позоришне сцене, чије су драмске ситуације увек биле главни покретач његове инспирације. Јер, како каже Бартон Фишер „у опери је композитор драматург који користи емотивну снагу своје музике да изрази и ослика интензивне људске конфликте“ а у Аиди су управо конфликти, како између протагониста  тако и они лични, унутрашњи, главни носиоци читаве драме.  
У вртлогу рата између Египта и Етиопије налази се заљубљени пар – Аида, заробљена етиопска принцеза и Радамес, египатски војсковођа чија веза у таквој ситуацији делује неостварива и због чињенице да је у Радамеса заљубљена, политички моћна, фараонова ћерка Амнерис. Верди ће незаборавним мелодијама приказати њихове међусобне односе али и њихове унутрашње монологе пуне страха, неодлучности, страсти, очаја , беса, ликове разапете између дужности према сопственој земљи и њихових личних жеља. Тако ће створити оперу изузетно захтевну за певаче чије чувене арије и дуети са својим дугим фразама захтевају дуг дах, велики распон гласа и техничку спретност да се изведу веома захтевна пијана на висинама. Као да је желео да, приказујући сву моћ египатског краљевства, прикаже и сву моћ људског гласа.  
Ипак, централно место у опери заузима Египат, моћна цивилизација која својом културом и уметношћу опчињава и дан данас и чији је сјај Верди приказао створивши од опере прави спектакл са чувеном Тријумфалном сценом али и мистичном атмосфером прожетом обредима египатских свештеника. 
Од тренутка када је Верди прихватио да компонује Аиду све је текло веома брзо: Ду Локл је од Мариетовог сценарија саставио либрето у прози на француском језику а затим га је Антонио Гисланцони написао у стиховима на италијанском. Све то уз детаљна Вердијева упутства. Аида је била завршена у року од четири месеца. С обзиром да је Вердијев услов био да не буде у обавези да иде на тако далек пут у Египат, представа је у потпуности припремљена у Паризу.  Аида је изведена у Каиру 24. децембра 1871. године, две године по отварању Суецког канала, са изузетним успехом (на задовољство Исмаил-паше) а Верди је одликован титулом Командира отоманског реда. 

Вања Косанић

Ђузепе Верди
Значајне године и периоди
10. Х 1813. рођен у месту  Ронколе близу Парме. 1832–1835. студира музику код В. Лавиње у Милану. 1839. дебитује у миланској Скали опером Оберто, гроф од Бонифација. 1842. премијера Набука, опере којом стиче међународну репутацију. 1843. премијера опере Ломбардијци у крсташком рату, у којој као и у две следеће, кроз историјски садржај изражава патриотске и национално-ослободилачке идеје. 1844. премијера опере Ернани – Верди проговара  „из душе народа“, који тежи слободи и уједињењу; аутор добија надимак „Маеstro della Revolutione“ („Viva Verdi – Viva Vittorio Emanuele Re d’Italia!“). 1845. премијера опере Јованка Орлеанка (по Шилеру). 1847. премијера опере Макбет (по Шекспиру). 1849. премијера опере Лујза Милер (по Шилеру). 1851–1853. период врхунског стваралачког надахнућа, ствара опере Риголето (по В. Игоу), Трубадур и Травијата (по А. Дими млађем), дела у којима долази до изражаја композиторова генијална способност да карактеризацију ликова и драмску радњу дочара јединственом музичко-драмском линијом. 1855–1867. под утицајем француске опере, ствара дела са масовним сценама и великим спектаклом: Сицилијанске вечери, Симоне Боканегра, Бал под маскама, Моћ судбине, Дон Карлос. 1871. врхунац успеха: премијера опере Аида у Каиру – Вердијево најразвијеније дело, како по складу музичког облика и драмског садржаја, тако и по виртуозитету певачког парта и оркестрације. 1887. премијера опере Отело (по Шекспиру). 1893.  премијера опере Фалстаф (по Шекспиру). 27. I 1901. преминуо у Милану.

Питер Леонард 
Рођен је и одрастао у Бостону, после чега се сели у Њујорк где на Џулијарду завршава основне и мастер студије, a славни Жан Морел га бира за изузетно одабран програм дириговања. Из богате уметничке каријере Питера Леонарда издвајамо најпре седмогодишњу функцију генералног музичког директора града Аугсбурга, Немачка (до 2002). Од бројних премијера светске и немачке музичке литературе, које су током тог периода извели Опера и Симфонијски оркестар, посебно место заузима иновативна продукција Вагнеровог Прстена Нибелунга. Маестро Леонард је имао многобројне наступе у својству гостујућег уметника са значајним оркестрима у Северној Америци укључујући и Њујоршку филхармонију, са десетинама немачких оркестара, са славном Orquesta Filarmonica de la UNAM у Мексико Ситију, Београдском филхармонијом, Филхармонијом из Пусана... Од  2008. је уметнички директор Народног позоришта у Ростоку и Северно-Немачке филхармоније. Његов рад карактерише велика љубав према певању и певачима. Међу многим композиторима чија дела је изводио налазе се и Копланд, Крамб, Ек, Фини, Холст, Хоуханес, Корн, Мартину, Моу, Пасатјери, Рорем, Томас, Торн, Вајлдер и Цвилих, али нарочито су цењене његове интерпретације италијанских мајстора, посебно Вердија и Доницетија. Критика је веома позитивно оценила и његову светску премијеру интегралне верзије „филмске опере“ Les trois souhaits Бохуслава Мартинуа, а кабловска мрежа „Браво“ и магазин „Овације“ истичу његов изузетни допринос америчком музичком животу.  Снимао је за дискографске куће Albany, CRI, Opus One, Painted Smiles, Premiere Recordings и The Louisville Orchestra's First Edition Records. Један од његових дискова „Stereo Review“ је прогласио „снимком изузетне вредности“. Добитник је престижних награда на Музичком фестивалу у Аспену, Моцартеум у Салцбургу, Тенглевуду и Бејруту...

Огњан Драганов
Рођен је 1964. у Старој Загори, Бугарска. Магистарске студије на Катедри за оперску режију је завршио на Бугарској музичкој академији 1997. До сада је био ангажован као: инспицијент у Националној опери у Софији (1986–91), асистент редитеља (Алберт-Андреу Леруксу и Пламену Карталову, 1989–96), редитељ у Националној опери у Софији (1996–2002), заменик управника Националне опере у Софији (1998–2002), генерални директор Мреже асоцијација балканских опера (2003–05), од 2005. генерални директор Музичке куће V’AMO и Новог европског симфонијског оркестра, а од 2012. оперски редитељ Државне опере Русе, Бугарска. Режирао је велики број оперских представа у Бугарској, Грчкој, Румунији, Македонији, Холандији, Белгији, Италији, Босни и Херцеговини, Србији, Бразилу, Колумбији, међу којима су: Ђ. Верди: Риголето („Euro stage“ трупа, Холандија; Национална опера у Сарајеву), Трубадур („Euro stage“ трупа и Опера Enshede, Холандија; Оперски фестивал у Белему, Бразил), Аида („Euro stage“ трупа; Национална опера у Темишвару), Набуко (Македонска национална опера; Опера Народног позоришта у Београду), Травијата (Ос, Холандија; Национална опера у Темишвару); Ђ. Пучини: Мадам Батерфлај (Позориште „Луксор“, Ротердам), Боеми (Опера „Овидео“, Констанца), Тоска (Македонска национална опера; Национална опера у Темишвару; Национална опера – Иаси, Румунија); А. Јосифов: Макс и Мориц, Пчелица Маја, Пинокио – све три у софијској Националној опери; Г. Доницети: Лучија од Ламермура („Euro stage“ трупа; Национална опера у Софији; Национала опера у Букурешту; Национални театар у Меделину, Колумбија), Љубавни напитак (Enshede, Холандија; копродукција Беч–Темишвар–Сарајево), Дон Пасквале (Национална опера у Сарајеву); В. Белини: Норма (Национална опера Богота); Ђ. Б. Перголези: Служавка господарица (Оперски фестивал у Белему, Бразил); Б. Барток: Замак Плавобрадог (Државна опера у Старој Загори); Ј. Штраус: Слепи миш (Државна опера у Констанци, Румунија)

САДРЖАЈ
ПРВИ ЧИН
Прва слика – престона дворана палате у Мемфису
Првосвештеник Рамфис саопштава Радамесу да су Етиопљани продрли у Египат. Рамфис одлази да пита богињу Изиду ко ће бити на челу египатских трупа у рату против Етиопије. Радамес би био срећан да то буде он (арија Радамеса). У њега је несрећно заљубљена кћи египатског краља Амнерис. Она наслућује да он тајно воли Аиду (терцет Амнерис, Радамес, Аида). На свечаном пријему код краља, гласник јавља да етиопску војску предводи сам етиопски краљ Амонасро. Аида, заљубљена Етиопљанка и ропкиња код Амнерис, не одаје никоме да је то њен отац. Краљ објављује да је за египатског војсковођу изабран Радамес. Аида је распета између љубави према Радамесу и према отаџбини (арија Аида). 
Друга слика – храм
Свештеница, свештеници, Рамфис и Радамес моле бога Птаха да посвети оружје египатских ратника и донесе им победу над Етиопљанима.
ДРУГИ ЧИН
Прва слика – соба принцезе Амнерис
Амнерис се спрема за свечани дочек победника Радамеса. У разговору са Аидом, послуживши се лажном изјавом да је Радамес погинуо, она потврђује своје сумње да робиња воли Радамеса. Љубоморна Амнерис одлучи да Аиду понизи пред свима (дует Аиде и Амнерис).
Друга слика – градски трг
Тријумфални марш. На трг долазе ратници, на чијем је челу Радамес. Краљ му одаје признање а Аида међу заробљеницима спази свог оца Амонасра. Он даје знак кћерки да га не ода јер се представља као један од етиопских војсковођа. Амонасро моли краља да буде милостив према заробљеницима али Рамфис и свештеници траже њихову смрт. Краљ одлучи да Аиду и Амонасра задржи а осталим робовима поклања слободу. Спрема се свадбено весеље – краљ даје руку принцезе Амнерис храбром Радамесу. Амнерис тријумфује над Аидом коју слама бол.
ТРЕЋИ ЧИН
Пред Изидиним храмом на обали Нила
Рамфис уводи Амнерис у храм где треба целу ноћ уочи свог венчања да проведе у молитви. Долази Аида која очекује Радамеса и стрепи од тога да ће се он опростити од ње, тугује и машта о отаџбини (арија Аиде). Појављује се Амонасро који је сазнао за ћеркину тајну љубав и захтева од ње да испита Радамеса о кретању египатске војске у следећем походу на Етиопију. Аида одбија, али је отац заклиње душама свих погинулих међу којима је и њена мајка. Чувши да долази Радамес, Амонасро се сакрива и прислушкује. Срећан што су се поново састали, Радамес обећава Аиди да ће, чим се врати са новог похода на Етиопију, тражити од краља да му поклони Аиду а затим са њом побећи (дует Аиде и Радамеса). Она га наговара да одмах беже а кад он невољно пристане Аида га наведе да ода правац којим ће ићи египатска војска – кроз теснац код Напате. Тада се пред њима појави Амонасро и открива свој идентитет. Радамес схвата да је издао земљу а његове речи чује и Амнерис која је изашла из храма. Аида и Амонасро беже, Радамес се предаје првосвештенику.
ЧЕТВРТИ ЧИН
Прва слика – предворје храма
Амнерис очекује суђење Радамесу и моли богове да га спасу. Успева да остане насамо са њим и још једном га моли да јој се врати. Он нема жељу да живи, јер верује да је Аида мртва, али Амнерис тврди да је код храма убијен само Амонасро а Аида је нестала. Она тражи од Радамеса да се одрекне Аиде, па ће молити краља да га помилује, али он то одбија јер воли Аиду (дует Амнерис и Радамеса). Свештеници долазе у храм да суде Радамесу, Амнерис је очајна. У највећем болу она слуша како Радамес одбија да одговара на оптужбе свештеника и на тај начин себи потписује смртну пресуду – биће жив закопан.
Друга слика – гробница испод храма
Радамес је жив закопан али у гробницу се већ сакрила Аида. Они умиру заједно, док се у храму Амнерис моли за спас њихових душа (дует Аиде и Радамеса).