Зли дуси

О НАСЛОВУ РОМАНА
Наслов романа је преузет из Јеванђеља и то из оног дела где се говори о злим дусима, које је Исус истерао из једног човека и утерао их у једно крдо свиња, на што је ово са брега кренуло у језеро и утопило се. Одсудни тренутак извештаја (Лука, VIII, 32-36) стављен је на првој страни као мото, па сходно томе Достојевски свој роман насловљава оригиналном речју бесы (множина од бес). Међутим, првобитно значење те речи („паклени дуси“) су секундарна значења и асоцијације током времена потисли у други план. Корен речи налази се у глаголима и придевима који – заобилазним путем преко појма „опседнут ђаволом“ – означавају разне врсте бесмисленог беса, гнева и суманутости (све до правог беснила); истовремено се за ђавола у правом смислу речи (као „дух пакла“ – диаболус) одомаћила реч чорт. Са старом речју бес, пак, све се више повезивала представа једног опаког бића, понекад опасног, понекада враголасто-злобног, али у сваком случају без неке директне везе са паклом (код погрдних речи и псовки је увек реч о чорту, бес пак може да се употреби као хумористичка ознака за ђавола – нарочито једног „ђаволка“). Уз цитат из Јеванђеља додат је још један други мото: одломак из једне Пушкинове песме која има исти наслов као и роман Достојевског. У песми се описује ситуација једног путника који је упао у опасну ноћну вејавицу, при чему снежна олуја код песника изазива представу о неким духовима који завијају и цвиле. Наводи се одговор кочијаша на захтев да се вози брже: „Ни уз најбољу вољу не може да се види траг пута, изгубили смо пут – шта да се ту ради? Зацело нас неки опаки зли дух (бес) води уокруг овим пољима“.
Из: Максимилијан Браун, „Достојевски – целокупно дело у својој разноврсности и свом јединству“, Издавачка књижница Зорана Стојановића,
Сремски Карловци – Нови Сад, 2008.

ФЈОДОР МИХАЈЛОВИЧ ДОСТОЈЕВСКИ
Николај Берђајев је написао да је Достојевског немогуће замислити изван књижевности. Његов животопис је потпуно подређен књижевној делатности. Он је био писац професионалац. Тек што је завршио Војну академију, као двадесетогодишњи инжењер-поручник поднео је захтев за отпуст из војске, с намером да се издржава искључиво од писања. Иза себе је имао само две (несачуване) драме – Марија Стјуарт и Евгеније Оњегин и објављен превод Балзаковог романа Евгенија Гранде. Од тада па до смрти, издржавао се искључиво књижевним радом. Писао је непрестано, чак и када је као заточеник у Петропавловској тврђави чекао на извршење смртне казне на коју је као члан кружока Петрашевског био осуђен (прича  „Мали јунак“). Писао је и као робијаш у Сибиру и као изгнаник у Тверу (Село Степанчиково и Ујкин сан). Борећи се са сталном немаштином, објављивао је приче и романе у часописима, водећи рачуна да се сваки наставак завршава с довољном дозом неизвесности и напетости – да би читалац купио и следећи број Руске речи, Петербуршких записа, Газете, Епохе или часописа Време који је уређивао његов брат Михаил. Лев Шестов дели стваралаштво Достојевског на дела настала пре и после Записа из подземља.  Прва фаза почиње са првим романом, Јадни људи (1846), наставља се делима Двојник (1846), Њеточка незванова (1849, прва два дела, онда је ухапшен). Шестов примећује да Достојевски после изласка са робије објављује своје најоптимистичније дело, Село Степанчиково, а затим и Ујкин сан (1859), после чега га критика проглашава књижевно мртвим. Ипак, 1860. му излазе прва сабрана дела, завршава писање Понижених и увређених, а роман Записи из мртвог дома (1861) доживљава велики успех. Достојевски је повратио књижевни углед  и могао је,  захваљујући свом књижевном дару, да до краја живота пише дела попут Зимских записа о летњим утисцима (1862). Иако професионалац који живи од хонорара до хонорара, Достојевски започиње џиновску борбу да постави и потражи одговоре на најважнија питања свог доба. Све своје снаге писца и мислиоца упреже у одгонетање „тајне човека“, новог „човека из подземља“, који је убио Бога и коме је зато „све дозвољено“.  Тражи одговоре на питања савременог индивидуализма, слободе, побуне, зла, неумитног краја хуманизма. У исто време, живи у крајњој беди. Присиљен је да диктира секретарици Коцкара и да, после само две недеље, преда роман издавачу како не би због дугова изгубио права на издања својих дела. А затим настају генијална дела: Злочин и казна (1866), Идиот (1868), Зли дуси (1971), Браћа Карамазови (1879). Пише у буквалном смислу до последњег даха: јануарски  наставак Пишчевих записа (које је објављивао од 1873) излази само неколико дана пре смрти Достојевског (1881).

ТАЊА МАНДИЋ РИГОНАТ
Дипломирала позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Дејана Мијача.
ПОЗОРИШНЕ РЕЖИЈЕ:
•  Lovely Rita, Т. Браш – СКЦ
•  Госпођица Јулија, А. Стриндберг – Атеље 212
• Урнебесна трагедија, Д. Ковачевић – Народно позориште „Стерија“ Вршац
•  Лолита, В. Набоков – Битеф театар
•  Љубави Џорџа Вашингтона, М. Гавран – Атеље 212
•  Бергманова соната, И. Бергман – Народно позориште у Београду
•  Верица међу шљивама, М. Бобић-Мојсиловић (прва сарадња са Светланом Бојковић, награда публике на фестивалу монодраме у Земуну)
•  Талула, Ј. Страјн – БЕЛЕФ
•  Човек случајности, Ј. Реза – Народно позориште у Београду (Петар Банићевић је за улогу у овој представи добио Награду „Раша Плаовић“, 2001)
•  Сабране приче, Д. Маргулис – Атеље 212
•  Ухо, грло, нож, В. Рудан  – Атеље 212
•  Мртве уше, О. Богајев – Народно позориште у Сомбору
•  Тераса, Ј. Христић – Југословенско драмско позориште
•  Ледени свитац, В. Радоман – Мадленианум
•  Кисеоник, И. Вирипајев – БЕЛЕФ / Југословенско драмско позориште
•  Судија, В. Моберг – Народно позориште у Београду
•  Љубавно писмо, Ф. Арабал – БИТЕФ / Сервантес
•  Хитлер и Хитлер, К. Костјенко – Атеље 212
•  Сексуалне неурозе наших родитеља, Л. Берфус – Народно позориште у Београду (Најбоља представа Народног позоришта у сезони 2007/2008; Међународни фестивал малих сцена у Ријеци: Награде „Вељко Маричић“ за најбољу женску улогу Нади Шаргин и за најбољу епизодну улогу Игору Ђорђевићу, Награда жирија Новог листа „Медитеран“ Нади Шаргин)
•  Свици, Т. Штивичић – Атеље 212
•  Чекај ме на небу, љубави моја, Ф. Арабал – Мадленианум
ДРАМАТИЗАЦИЈЕ:
• Лолита, роман (заједно са Биљаном Максић)
• Ђаво је био врућ, приче Чарлса Буковског
• Мртве душе, роман Н. В. Гогоља (режија Дејан Мијач)
• Зли дуси, роман Ф. М. Достојевског
Режирала је радио-драме по сопственим текстовима и драматизацијама. Аутор је збирке песама Мистерија срећног контрабаса и Из живота птица. Селектор Стеријиног позорја за 2008. Oд 1. децембра 2008. до 4. јануара 2010. била је директор Драме Народног позоришта у Београду. У периоду од 2010. до 2014. године ће обављати функцију селектора Међународног фестивала медитеранског позоришта „Пургаторије“ у Тивту.