Жизела

балет Адолфа Адама

ЖИЗЕЛА - ЧИСТА ЛЕПОТА БЕЛОГ БАЛЕТА

Жизе­ла, нај­по­е­тич­ни­ји балет епо­хе роман­ти­зма, познат и под нази­вом Виле, стал­ни је пред­мет истра­жи­ва­ња и ана­ли­за које има­ју за циљ да одго­во­ре на пита­ње у чему је тај­на бесмрт­но­сти и ванвременскe димензијe овог, истин­ског бисе­ра белог бале­та. Један од раз­ло­га, веро­ват­но се кри­је у фан­та­стич­ној музи­ци ком­по­зи­то­ра Адол­фа Ада­ма који је и сам нагла­ша­вао сво­ју амби­ци­ју да музи­ка коју ства­ра за сцен­ска изво­ђе­ња буде јасна и зани­мљи­ва публи­ци. Инспи­ри­сан јед­но­став­ним, али пре­ци­зним либре­том, ство­рио је музи­ку, лаку, допа­дљи­ву, звуч­не, али нена­ме­тљи­ве орке­стра­ци­је. У потра­зи за сиже­ом либре­та, књи­жев­ник Тео­фил Готје (Théophi­le Gau­ti­er) глав­ни мотив нала­зи у песми Вик­то­ра Игоа Fan­to­mes, као и ста­рој рајн­ској леген­ди коју је обра­дио немач­ки песник Хајн­рих Хај­не у свом делу De L`Al­le­mag­ne. Позна­то је и да је Хај­не био вео­ма инспи­ри­сан срп­ском народ­ном пое­зи­јом, а упра­во сло­вен­ска леген­да гово­ри о девој­ка­ма које, уко­ли­ко умру на дан свог вен­ча­ња, поста­ју виле, про­зрач­на, бес­те­ле­сна бића. Оне уста­ју из сво­јих гро­бо­ва, и сва­ко­га, ко их у том тре­нут­ку угле­да, увла­че у екста­тич­ну игру до изне­мо­гло­сти и, конач­но, смр­ти. Иде­ју Тео­фи­ла Готјеа при­хва­та Вер­ноа де Сен-Жорж (Jules-Hen­ri Ver­noy de Saint-Geor­ges), фран­цу­ски драм­ски писац, један од нај­зна­чај­ни­јих либре­ти­ста 19. века, и тако наста­је чуве­на при­ча која на јед­но­ста­ван начин гово­ри о искре­ној љуба­ви као врхун­цу иде­а­ла роман­ти­зма. Ква­ли­тет балет­ског либре­та Жизе­ле исти­цао је и Аким Волин­ски, чуве­ни балет­ски кри­ти­чар. Коре­о­граф Жан Кора­ли (Jean Coral­li) сту­ди­о­зно је радио на постав­ци бале­та, а њего­ва инте­ли­гент­на и добро осми­шље­на коре­о­граф­ска осно­ва омо­гу­ћи­ла је да балет Жизе­ла опста­је на сце­на­ма широм све­та већ сто­ти­ну осам­де­сет годи­на. Пре­ми­је­ра је изве­де­на у чуве­ној пари­ској Опе­ри (Académie Royale de Musi­que) 28. јуна 1841. годи­не, а глав­не уло­ге су тума­чи­ли Кар­ло­та Гри­зи (Car­lot­ta Gri­si), Лисјен Пети­па (Lucien Peti­pa) и Адел Дими­ла­тр (Adèle Dumilâtre). Веру­је се да је и Жил Перо (Jules-Joseph Per­rot) при­зна­ти коре­о­граф и супруг Кар­ло­те Гри­зи, тако­ђе уче­ство­вао у ства­ра­њу пред­ста­ве и допри­нео вели­ком успе­ху, али мате­ри­јал­них дока­за за то нема, а није био пот­пи­сан ни на пре­ми­јер­ном пла­ка­ту. Иако је била вео­ма успе­шна и пред­ста­вља­ла сен­за­ци­ју, Жизе­ла је неста­ла са репер­то­а­ра пари­ске Опе­ре 1868. годи­не. 
Три­јум­фал­ни повра­так на пари­ску сце­ну дого­дио се 1910. годи­не захва­љу­ју­ћи Сер­ге­ју Дја­ги­ље­ву, позна­том руском покро­ви­те­љу умет­но­сти и балет­ском импре­са­ри­ју. Мари­јин­ски теа­тар из Петро­гра­да (дана­шњи Санкт Петер­бург) пре­у­зео је Жизе­лу, где се у сво­јој извор­ној фор­ми чува све до данас. За то је, сва­ка­ко, заслу­жан Мари­јус Пети­па, чуве­ни фран­цу­ски коре­о­граф, родо­на­чел­ник кла­сич­ног балет­ског ака­де­ми­зма који је инси­сти­рао на стро­гој фор­ми и сло­же­ној игри ансам­бла и соли­ста. Поред нових бале­та које је ства­рао, пра­те­ћи акту­ел­на зби­ва­ња у све­ту, Пети­па запо­чи­ње и тренд обна­вља­ња, али и нових постав­ки ста­ри­јих бале­та. Њего­ве редак­ци­је стро­го су веза­не за одре­ђе­на умет­нич­ка наче­ла која пре­по­зна­је­мо у већи­ни насло­ва бале­та роман­ти­зма. Тако је и поста­вио теме­ље исто­риј­ском репер­то­а­ру и оси­гу­рао кон­ти­ну­и­ра­но изво­ђе­ње бале­та као што су Жизе­ла или Гусар (La Cor­sa­i­re). Бале­ти епо­хе роман­ти­зма опста­ли су до дана­шњих дана, веро­ват­но захва­љу­ју­ћи и чиње­ни­ци да су били адап­ти­ра­ни или дора­ђе­ни у скла­ду са акту­ел­ним тре­нут­ком. 
Балет Жизе­ла је исто­вре­ме­но и кла­си­чан и роман­ти­чан. Када га нази­ва­мо кла­си­ком, тада не мисли­мо на одре­ђе­ну исто­риј­ску или стил­ску кате­го­ри­ју, већ на зна­чај дела чија је вред­ност опште­при­зна­та и ван­вре­мен­ска. Жизе­ла поста­је глав­но обе­леж­је белог бале­та и уте­ме­љу­је овај тер­мин. То је посеб­но изра­же­но у дру­гом чину када бале­ри­не у деви­чан­ски белим, про­зрач­ним кости­ми­ма осва­ја­ју сце­ну и пред­ста­вља­ју кла­си­чан стил-лек­си­ку ака­дем­ског пле­са (dan­se d`e­co­le). Тако­ђе, нови ака­дем­ски плес, доно­си доми­на­ци­ју жене на сце­ни, посеб­но изра­же­ну у игри на врхо­ви­ма прсти­ју која поста­је мета­фо­ра жен­стве­но­сти. Балет Жизе­ла опста­је у савре­ме­ном све­ту, а публи­ку осва­ја сво­јом нео­бич­ном визи­јом која од реал­не, људ­ске при­че у првом чину, пре­пу­не емо­ци­ја, радо­сти игре, чед­не љуба­ви, до пре­ва­ре, луди­ла и, нај­зад, смр­ти пре­ла­зи у дру­ги чин, ете­рич­не игре вила, чисте лепо­те белог бале­та и, конач­но, побе­де љуба­ви која је јача и од смр­ти.

Бран­ки­ца Кне­же­вић
одло­мак из тек­ста: Жизе­ла-чиста лепо­та белог бале­та,
Теа­трон 184/185, МПУС, 2018


ЖИЗЕЛА НА СЦЕНИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Пре­ми­је­ра бале­та Жизе­ла у Народ­ном позо­ри­шту је одр­жа­на 24. апри­ла 1926. годи­не, у коре­о­гра­фи­ји Алек­сан­дра Фор­ту­на­та, са Нином Кир­са­но­вом у наслов­ној уло­зи. Сле­де­ћа пре­ми­је­ра изве­де­на је 1931. годи­не у коре­о­гра­фи­ји Кир­са­но­ве која је поно­во тума­чи­ла глав­ну уло­гу. Још јед­ном је обно­ви­ла Жизе­лу на нашој сце­ни, 1939. годи­не. Тада је насту­пи­ла само на пре­ми­је­ри, а наслов­ну уло­гу је са вели­ким успе­хом наста­ви­ла да тума­чи прва срп­ска бале­ри­на, Ната­ша Бошко­вић. Умет­ни­це које су у овом пери­о­ду тума­чи­ле уло­гу Жизе­ле су и Јеле­на Поља­ко­ва, Мар­га­ри­та Фро­ман и Мари­на Оле­њи­на. До почет­ка Дру­гог свет­ског рата, Жизе­ла је изве­де­на четр­де­сет пута. После муч­них рат­них и тешких после­рат­них годи­на, вра­ћа се на сце­ну где ће у коре­о­гра­фи­ји позна­тог руског игра­ча и коре­о­гра­фа Лео­ни­да Лавров­ског дожи­ве­ти вели­ки успех. Коре­о­граф­ска вер­зи­ја Лавров­ског сма­тра се нај­чи­сти­јом и изво­ди­ле су је зна­чај­не балет­ске ком­па­ни­је попут Бољ­шој теа­тра, Мари­јин­ског бале­та и пари­ске Опе­ре. У репре­зен­та­тив­ном дру­штву, нашао се и Балет Народ­ног позо­ри­шта који је 14. апри­ла 1957. годи­не пре­ми­јер­но извео балет Жизе­ла, у кореографији Леонида Лавровског. Ова коре­о­граф­ска вер­зи­ја осла­ња­ла се на Пероа и Кора­ли­ја, изу­зет­но је реди­тељ­ски обра­ђе­на, а пси­хо­ло­шки детаљ­но изни­јан­си­ра­на. Наслов­ну уло­гу тума­чи­ла је, тада, вео­ма мла­да солист­ки­ња Душка Сиф­ни­ос, Албер­та Сте­ван Гре­бел­дин­гер, а Мир­ту, Кра­љи­цу вила Вера Костић. Умет­нич­ка кри­ти­ка је писа­ла о пред­ста­ви у супер­ла­ти­ви­ма, а посеб­но је исти­ца­ла фан­та­стич­ну интер­пре­та­ци­ју Душке Сиф­ни­ос која је током сво­је кари­је­ре уло­гу Жизе­ле тума­чи­ла сто­ти­ну седам­де­сет седам пута. Публи­ка и кри­ти­ка су са вели­ким оду­ше­вље­њем пра­ти­ле Жизе­лу све до послед­њег изво­ђе­ња 1985. годи­не. 

Пре­ми­је­ра Жизе­ле у вер­зи­ји која се изво­ди и данас, одр­жа­на је 27. јуна 1991. годи­не, а коре­о­граф­ску вер­зи­ју Лео­ни­да Лавров­ског реа­ли­зо­ва­ла је при­ма­ба­ле­ри­на и балет-мај­стор Ката­ри­на Обра­до­вић. Њен умет­нич­ки раз­вој нерас­ки­ди­во је везан за Народ­но позо­ри­ште јер је била међу првим балет­ским умет­ни­ци­ма који су насту­па­ли на нашој сце­ни после Дру­гог свет­ског рата. Са вели­ком посве­ће­но­шћу и одго­вор­но­шћу пре­не­ла је коре­о­граф­ску зами­сао Лавров­ског са којим је и лич­но сара­ђи­ва­ла, а кон­стант­но је исти­ца­ла зна­чај и бесмрт­ност овог вели­ког роман­тич­ног бале­та и до самог кра­ја насто­ја­ла да сачу­ва аутен­тич­ну вер­зи­ју.
Посе­бан зна­чај бале­та Жизе­ла лежи и у томе да је ова пред­ста­ва про­сла­ви­ла вели­ки број наших балет­ских умет­ни­ка. Уло­гу Жизе­ле тума­чи­ле су: Ката­ри­на Обра­до­вић, Јован­ка Бје­го­је­вић, Вишња Ђор­ђе­вић, Души­ца Томић, Јеле­на Шан­тић, Иван­ка Лука­те­ли, Љиља­на Шара­но­вић, Мили­ца Бије­лић, Душка Дра­ги­че­вић, Ашхен Ата­љанц, Ана Павло­вић, Мила Дра­ги­че­вић и Дали­ја Има­нић.
У уло­зи Албер­та насту­па­ли су: Душан Трни­нић, Жар­ко Пре­бил, Бори­во­је Мла­де­но­вић, Радо­мир Вучић, Алек­сан­дар Изра­и­лов­ски, Душан Симић, Ран­ко Тома­но­вић, Кон­стан­тин Костју­ков, Кон­стан­тин Тешеа, Денис Касат­кин, Јован Весе­ли­но­вић, Јови­ца Бего­јев и Дејан Кола­ров.

Бран­ки­ца Кне­же­вић
одло­мак из тек­ста: Жизе­ла-чиста лепо­та белог бале­та,
Теа­трон 184/185, МПУС, 2018


ЛИБРЕТО

I чин
У се­лу је ви­но­гра­дар­ска све­ча­ност. Жи­зе­ла, се­о­ска де­вој­ка, за­љу­бљу­је се у Лој­за, не­ зна­ју­ћи да је то пре­ру­ше­ни принц Ал­берт, вој­во­да од Шле­зи­је. Игру дво­је за­љу­бље­них пре­ки­да шу­мар Хи­ла­ри­он ко­ји та­ко­ђе же­ли на­кло­ност Жи­зе­ле. Она га од­би­ја и шу­мар огор­чен од­ла­зи.
Сви игра­ју. Мај­ка опо­ми­ње Жи­зе­лу да игра­ње пред­ста­вља ве­ли­ки на­пор за ње­но сла­бо ср­це. Под­се­ћа је да ће, уколико умре пре вен­ча­ња оти­ћи у цар­ство Ви­ла. Вој­во­да од Кур­лан­ди­је са сво­јом сви­том за­у­ста­вља се ис­пред Жи­зе­ли­не ку­ће. Вој­во­ди­на кћи Ба­тил­да, оча­ра­на Жи­зе­лином ле­по­том и љуп­ко­шћу, по­кла­ња јој сво­ју ску­по­це­ну огр­ли­цу. 
Шу­мар Хи­ла­ри­он от­кри­ва са­кри­вен сре­бр­ни мач са гр­бом ко­ји при­па­да гро­фу Ал­бер­ту, те се ње­го­ва сум­ња у ла­жно пред­ста­вља­ње принца об­и­сти­њу­је. Он от­кри­ва Ал­бер­то­ву пре­ва­ру пред вој­во­дом, ње­го­вом ћер­ком, сви­том и се­ља­ци­ма. Жи­зе­ла са­зна­је да је прин­це­за Ба­тил­да, Ал­бер­то­ва ве­ре­ни­ца. 
Пре­ва­ре­на, схва­та да се цео њен иди­лич­ни свет ру­ши. Оста­је са­мо се­ћа­ње на из­гу­бље­ну љу­бав. Жизела гу­би ра­зум и уми­ре.

II чин
На гро­бљу по­ред је­зе­ра, месечина обасјава Жи­зе­лин гроб. Му­чен гри­жом са­ве­сти, Хи­ла­ри­он до­ла­зи на место где почива Жизела. Про­ле­ћу бе­ле сен­ке. То су Ви­ле, ду­хо­ви пре­ва­ре­них де­вој­ка ко­је су умр­ле пре свог вен­ча­ња. Оне се све­те мла­ди­ћи­ма на­во­де­ћи их на игру до смр­ти. Ми­рта, кра­љи­ца Вила на­ре­ђу­је да усмр­те Хи­ла­ри­о­на. По­зи­ва Жи­зе­лу да устане из гро­ба и при­дру­жи се све­ту Ви­ла. Жи­зе­ла се по­ја­вљу­је по­кри­ве­на бе­лим ве­лом.
Принц Ал­берт не мо­же да за­бо­ра­ви Жи­зе­лу и до­ла­зи на њен гроб. Изненада, при­ка­зу­је му се дух ње­го­ве во­ље­не. Не­ми­ло­срд­на Мир­та га осуђује на играње у ви­лин­ском ко­лу до смр­ти. Ал­берт гу­би сна­гу и па­да, ве­ру­ју­ћи да му је до­шао крај. Зво­на об­ја­вљу­ју сви­та­ње. Бе­ле сен­ке иш­че­за­ва­ју. Не­ста­је и дух Жи­зе­ле, а Ал­берт оста­је сам. Спасила га је сна­га ве­чне љу­ба­ви.

Премијерно извођење

Премијера 27. јуна 1991.

Велика сцена

Романтични балет у два чина
Либрето Т. Готје, В. Сен-Жорж и Ж. Корали
Кореографија Леонид Лавровски  према Ж. Корали, Ж. Перо, М. Петипа
Реализација Катарина Обрадовић
Декор Борис Максимовић
Костими Божана Јовановић
Диригент Ангел Шурев

Премијерна подела:
Жизела Милица Бјелић
Алберт Ранко Томановић
Хиларион Стеван Хаџи Славковић
Батилда, Албертова вереница Надежда Шарић
Војвода од Курланда Ратко Петровић
Вилфред Александар Шмит
Мајка Жизеле Виолета Милошевић
Мирта Ашхен Атаљанц
Виле пратилице Милица Антић, Марија Вјештица
Pas de deuxs Гордана Симић, Саша Адамовић
Другарице Жизеле Милица Антић, Марија Вјештица, Марија Милановић, Татјана Нинковић, Косовка Радић, Ружица Селенић
Валс I чин Т. Антонијевић, Г. Глођајић, С. Жугић, С. Марковић, М. Милановић, Ј. Пауновић, Т. Поповић, Љ. Рајковић, М. Радојчић, В. Ранчић, Л. Толнаи, З. Шишовић
Сељачка игра Т. Антонијевић, Г. Глођајић, М. Кецман, П. Мусић Поповић, Љ. Рајковић, В. Ранчић, Д. Станојевић, З. Шишовић, Љ. Вучић, М. Дујаковић, М. Кленчу, Ј. Митровић, С. Михић, Р. Недић, Љ. Николић. Н. Станковић
Виле II чин Т. Антонијевић, Г. Глођајић, А. Ђаковић, И. Живковић Султановић, С. Жугић, Р. Кузмановић, С. Марковић, М. Милановић, Т. Нинковић, А. Павловић, Ј. Пауновић, Т. Поповић, Љ. Рајковић, М. Радојчић, В. Ранчић, Р. Селенић, Л. Толнаи, З. Шишовић, М. Драгичевић
Пратња Даме и Господа Д. Бјелица, Д. Ердељан, И. Станишић, Р. Грујичић, Н. Радојковић, Б. Тојагић


Суделује Оркестар Опере
Репетитори Вишња Ђорђевић, Ботир Охундедајев
Организатори Слободанка Поповић и Боривој Марковић
Сценограф реализатор Александар Николић
Музички сарадници Горјан Коруноски, Марија Мазур, Душан Максимовић
Концертмајстори Стојан Грбић, Балинт Варга
Дизајн плаката и насловне стране програма Герослав Зарић
Асистенти костимографа Драгана Бојић Николић, Зора Мојсиловић
Вајарски радови Станимир Павловић
Мајстор позорнице Миле Радуловић
Мајстор светла Петар Алагић
Мајстор маске Мемиш Нијаз
Инспицијент Мирјана Голочевац
Сликари Зоран Топузовић, Мирко Николић, Светислав Живковић, Живорад Савић
Целокупна сценска опрема израђена у радионицама Народног позоришта


Премијерна обнова, 4. јун 2022. / Велика сцена

Романтични балет у два чина
Либрето Т. Готје, В. Сен-Жорж и Ж. Корали
Кореографија Леонид Лавровски  према Ж. Корали, Ж. Перо, М. Петипа
Кореографска реализација Катарина Обрадовић
Декор Борис Максимовић
Костими Божана Јовановић
Диригент Ана Зорана Брајовић

Премијерна подела:
Жизела Бојана Жегарац Кнежевић
Алберт Хозе Иглесиас
Хиларион Никола Бјанко
I чин

Вилфред Милош Живановић
Батилда, Војводина кћи Ивана Веселиновић
Војвода од Курланда Божин Павловски
Берта, мајка Жизеле Нада Стаматовић
Pas de deuxs Теодора Спасић, Јегор Бурба

Другарице Жизеле Душанка Ђорђевић, Миља Ђурић, Милена Јанковић, Соња Милованов, Јована Несторовска, Силвија Џуња Ћирић
Валс Љиљана Велимиров, Драгана Вујичић, Оља Ђукић, Дејана Златановски, Милена Ивић, Хелена Јовановић, Јована Матић, Марина Милетић, Милена Огризовић, Мина Радоја, Љупка Стаменовски, Тијана Шебез
Сељачка игра Наталија Аксентијевић, Маргарета Бата, Валентина Грујичић, Ана Иванчевић, Хелена Јовановић, Кристина Ковачевић, Наташа Најман, Анастасиа Сихова, Антонио Бибо, Жељко Гроздановић, Расел Нокс, Лука Пејчиновић, Чедомир Радоњић, Бранко Сарић, Емануеле Фриго, Алекса Цолић
Пратња Војводе од Курланда Кристина Николовски, Маја Остојин, Лидија Планић, Игор Каракаш, Владимир Панајотовић, Немања Сувачаревић
II чин
Мирта, Краљица вила Маргарита Черомухина
Две вилисе Дејана Златановски, Јована Несторовска
Виле Наталија Аксентијевић, Драгана Вујичић, Душанка Ђорђевић, Оља Ђукић, Милена Ивић, Ива Игњатовић, Милена Јанковић, Кристина Ковачевић, Јована Матић, Марина Милетић, Соња Милованов, Милена Огризовић, Мина Радоја, Ивана Савић Јаћић, Нада Стаматовић, Љупка Стаменовски, Силвија Џуња Ћирић, Тијана Шебез

Оркестар Народног позоришта у Београду
Уметнички директор Балета Ана Павловић
Извршни директор Балета Смиљана Стокић
Продуценти Балета Бранкица Кнежевић, Гојко Давидовић
Репетитори балета Бахрам Јулдашев, Ана Павловић, Тамара Ивановић, Далија Иманић, Марија Бајчетић, Марија Вјештица, Паша Мусић
Концертмајстор Едит Македонска
Реализација обнове костима Катарина Грчић Николић, асистент Ивана Младеновић
Мајстор позорнице Невенко Радуловић
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор маске Марко Дукић
Инспицијент Бранислава Пљаскић



  

Претрага