Сумњиво лице
комедија Бранислава Нушића

Позната комедија нашег чувеног комедиографа која говори о нама, нашем менталитету; тематски актуелна и дан данас. Главна тема комада је корупмирана и неспособна власт која тражи сумњиво лице, а споредна је сукоб родитеља и деце. Јеротије, неук и ниског морала срески капетан, жели да ухвати „сумњиво лице“ и да на тај начин напредује у својој каријери. Деформисан отварањем и дешифровањем разних тајних државних и приватних списа, Јеротије заједно са својом женом Анђом чита ћеркино љубавно писмо од извесног Ђоке. Прекида их чиновник Вића кога Јеротије сматра идеалним кандидатом за мужа његове ћерке. Вића доноси писмо из Министарства у ком, када су успели да га дешифрују, сазнају да ће у њихов срез доћи „сумњиво лице“, за којег се само зна да је млад и да са собом носи револуционарне антидинастичке списе и писма. После детаљно разрађеног плана и напада на хотел Европу, заједно са својим подређенима Јеротије хапси Ђоку мислећи да је баш он то „сумњиво лице“.
 
НАГРАДЕ:
- На 1. фестивалу „Вршачка позоришна јесен" освојене су две глумачке награде: Саша Торлаковић за улогу Јеротија и Радоје Чупић за улогу Виће
- На IV фестивалу „Дани Зорана Радмиловића" награда Зоранов брк припала је Саши Торлаковићу за улогу Јеротија
- На 49. фестивалу Професионалних позоришта Војводине у Новом Саду награда за глумачко остварење припала је Саши Торлаковићу за улогу Јеротија

О ПРЕДСТАВИ:
„...У „Сумњивом лицу" сомборског позоришта се, наиме, испоставило да је Марковићева поетика до те мере у стању да супсумира различите стилске поетике да се Нушићев текст без проблема уклопио у њу или, ако ствар окренемо другачије, Нушићеве реплике су без проблема функционисале у комаду који је „исписао” Јагош Марковић. Конкретно говорећи, представа Сумњиво лице је реализована на први поглед опречним решењима. С једне стране, у питању је потпуно преиначавање Нушића на кога смо навикли. Постављањем тежишта представе у гогољевском начину приповедања и инсистирајуци на руралним цртама карактера главних јунака које ће при том сместити у (сценске) оквире домаћег тужног хора, парафразу античког, испоставило се да је Нушић заправо надреалиста. Прича о тужном лику Јеротија, његовој породици и страдању коме ће бити изложен заљубљени Вића, заправо је надреална приповест о нашој надреалној стварности. С друге стране, буквална карикатуралност главног јунака Јеротија, кога је Саша Торлаковић одиграо потпуно у складу са редитељевом интонацијом увечавајући његове особине до пароксизма, затим померања Андиног лика (Биљана Кескеновић) у истом смеру, при чему је њена природа дефинисана како спољашњим елементима, тако, усмеравањем њеног лика у правцу реализације основног комичарског проседеа уз помоћ инсценације домаћичке логике као начина контроле власти, представља поступак дословног придрзавања Нушићевог текста. Значај ове режије Јагоша Марковића управо се састоји у оном делу његовог става према Нушићу који се може именовати термином правоверности.”
Даринка Николић

представа траје око 100 минута