Слепи миш

Штраусов пут ка „Слепом мишу“

„Добро расположење је ефикасније од најбољег лека. Мој мото је увек био ‘Весело прођи кроз живот’. Брига штети здрављу и животу...“ забележио је Јохан Штраус Млађи у писму својој супрузи Адели. Да то нису само празне речи сведочи цео његов стваралачки опус са делима пуним радости, весеља и ентузијазма у чијем средишту стоји – валцер – музика за плес коју ће прославити његов отац, први „краљ валцера“ Јохан Штраус Старији (1804–1849) а чију ће популарност довести до врхунца Јохан Штраус Млађи (1825–1899). Због тога није случајно што нова година традиционално започиње чувеним Бечким концертом и Штраусовом музиком чији пренос прати читав свет.
Штраусов отац није био одушевљен идејом да се његова деца баве музиком и свим силама се трудио да их од тога одврати. Међутим, мајка која је приметила велики таленат свог првог сина Јохана Млађег кришом га је послала да учи виолину и композицију и он већ са 19 година оснива свој први оркестар. Отац је на све начине покушао да онемогући Јоханов први наступ у Домајеровом казину у Бечу 1844. године. Не само да у томе није успео већ је публика из радозналости у великом броју дошла да чује његовог наследника. Концерт на коме је Јохан Млађи извео своја дела, али из поштовања према оцу и неке од његових најпопуларнијих композиција, постигао је велики успех и представља почетак једне изузетне каријере. Ускоро је Штраус кренуо на своју прву турнеју (током 1847. и 1848. године) на којој је наступао у Пешти, Београду и Букурешту.
Штраус Старији умире рано и син 1849. године наслеђује читаво једно музичко „предузеће“ од 200 запослених међу којима су осим чланова оркестра били и аранжери, преписивачи, асистенти диригента, библиотекари, публицисти и агенти за организацију светских турнеја пошто ће Штраус ускоро освојити читав свет од Русије, Енглеске, Француске, Италије, Немачке све до Америке. Посао се развио толико да Штраус више није могао сам да постигне и да компонује и да диригује оркестром те је укључио и своју такође талентовану браћу Едуарда и Јозефа. Највећи број наступа Штраусових оркестара био је у сезони карневала која је трајала и по неколико месеци. Током овог периода приређивани су бројни балови и маскенбали, обичај који се у Бечу задржао до данас, на којима је главни плес био валцер. 
Круна Штраусове каријере је позиција Музичког директора дворских балова коју је добио 1863. године. Било је то признање да је његова музика достојна извођења на двору. Његова дела освојила су све просторе како оне географске тако и оне у којима су се окупљали различити слојеви друштва : крчме, плесне и концертне дворане, вртове а ускоро ће освојити и позориште.     
Наиме, средином XIX века у Француској се појављује нови жанр музичког позоришта – оперета чији је творац био Жак Офенбах (1819–1880). Спој музике, плеса и подједнако заступљених говорних делова као и ведре теме које укључују сентименталност, романсу, комедију и сатиру оперети су донеле велики успех у целом свету. Према легенди Жак Офенбах је лично наговарао Штрауса да се упусти у писање оперета што је овај прихватио са резервом јер је, иако је волео позориште, сматрао да не поседује смисао за драматургију. Почетком седамдесетих година XIX века ипак одлучује да се у потпуности посвети овом жанру. Спојивши француску оперету и бечки валцер створио је – бечку оперету. 
Годину дана после пада берзе која је била у мају 1873. и велике финансијске кризе, директор Позоришта ан дер Вин трагао је за делом које ће вратити публику у театар. Откупио је права за Мејакову и Алевијеву француску комедију Забава (1872), коју су за бечко позориште адаптирали Карл Хафнер и Рихард Жене, а затим је либрето понудио Јохану Штраусу. Одушевљен, Штраус је за нешто више од четрдесет дана написао оперету, која ће понети назив Слепи миш и постати најпознатија у целом свету.    
Либрето за Слепог миша омогућио је Штраусу да у театар уведе балску дворану (место које му је било тако блиско) и карневалску атмосферу у којој се људи уједињују кроз песму и игру, где се захваљујући маскама бришу све класне разлике и где свако, макар и на један дан, може да постане неко други. Јер централни догађај ове оперете представља бал код принца Орловског где доктор Фалке спороводи своју „освету Слепог миша“ детаљно осмисливши читаву подвалу у којој главни протагонисти представе као какве марионете играју улоге које им је доделио. Тако се собарица Адела у тоалети своје газдарице представља као глумица, Франк управник затвора постаје француски племић а Розалинда мађарска грофица. На сцену је Штраус извео тадашње бечко друштво (даме и господу у вечерњим тоалетама и фраковима по последњој моди) у коме је позоришна публика могла да се препозна. Све је то прожето незаборавним мелодијама: од увертире која се изводи на Бечком новогодишњем концерту до Розалиндиног „Чардаша“ који је, изведен пре премијере, стекао велику популарност... Пред протагонисте Штраус је поставио велике задатке јер, како каже Константин Винавер, ова оперета „захтева изврсне певаче, раскошне гласове, искусне глумце, комедијаше, лепршаве балерине, расположени хор, одличан оркестар и омиљеног апсанџију“. 
Премијера Слепог миша (5. април 1874. у Театру ан дер Вин) постигла је велики успех тако потребан позоришту у финансијској кризи а једна је од ретких оперета која је добила ту част да буде на репертоару оперских кућа. Тај статус дао јој је Густав Малер,  композитор и диригент, када је ставио на репертоар Хамбуршке државне опере 1894. године а његов пример следиле су Бечка државна опера (тадашња Бечка дворска опера), Ковент гарден опера у Лондону и Метрополитен у Њујорку. У Народном позоришту у Београду изводи се од 1907. године.

Вања Косанић

Садржај

Пре неколико година др Фалке и Ајзенштајн присуствовали су једном балу, на којем је Ајзенштајн имао маску лептира, а Фалке слепог миша. Враћајући се пред зору кући, да би се нашалио са пијаним Фалкеом, Ајзенштајн га оставља у једној шуми близу града. Када се ујутро пробудио, др Фалке је у костиму слепог миша, окружен гомилом која га је исмејавала, морао проћи кроз варош до своје куће. Фалке се тада заклео да ће се осветити Ајзенштајну. На тој освети заснива се оперета Слепи миш. 

I чин

Кроз прозоре салона Ајзенташјнове виле допиру звуци серенаде оперског певача Алфреда, заљубљеног у Розалинду, лепу жену Габријела Ајзенштајна. Собарица Адела добија писмо од своје сестре, балерине Иде (у ствари од Фалкеа, чиме почиње његова освета) која је позива на маскенбал. Адела замоли своју господарицу да је увече пусти да посети своју „болесну тетку“. Долази Ајзенштајн са својим адвокатом др Блиндом са једне седнице, на којој је Ајзенштајн осуђен на затвор због увреде порезника. Улази Фалке и предлаже своме пријатељу да, пре него што оде у затвор, проведу вече на балу, код принца Орловског. Ајзенштајн са Фалкеом тобоже одлази у затвор. Пославши Аделу „њеној тетки“, Розалинда прима Алфреда, свог старог обожаваоца и са њим уз вино проведе вече. Долази Франк, чувар затвора, да Ајзенштајна води у затвор. Како би спасила своју част, Розалинда допушта да стражар одведе Алфреда, уместо њеног мужа.

II чин

Принц Орловски дочекује своје госте на маскенбалу, који је приредио Фалке као комедију на којој ће се осветити Ајзенштајну (aрија Орловског).  На чуђење Иде, појављује се Адела, обучена у хаљину своје господарице. Стиже и Ајзенштајн представљен као „маркиз Ренар“. Он ускоро препознаје своју собарицу, али она одбија претпоставку да особа њеног изгледа може бити служавка (арија Аделе). Долази Франк, управник затвора, кога Фалке представља као „Шевалије Шагрена“. Прерушена  у мађарску грофицу, долази Розалинда. Видевши Ајзенштајна, увређена Розалинда одлучује да му се освети: она га потпуно освоји својом лепотом и шармом и у шали му узме сат. На захтев присутних, она пева песму из свог „родног краја“ и цело друштво доводи до врхунца расположења (арија Розалинде). Наступа балетски ансамбл, као највећа атракција вечери. На завршетку принц Орловски позива све присутне да заиграју бечки валцер, што они и прихватају – наздрављајући песми, игри и вину. Сат откуцава шест часова: време кад Ајзенштајн мора да иде у затвор. Са Франком, он одлази на издржавање казне.

III чин

У затвору, Алфред пева једну оперску арију а пијани Фрош га утишава. Долази Франк који покушава да се поврати од последица бала код Орловског. Верујући да ће Франк, кога је срела на балу, помоћи њеним амбицијама, Адела долази са Идом. Она му приказује свој уметнички таленат (арија Аделе). Међутим, појава Ајзенштајна, који је дошао на издржавање казне, прекида  ово и девојке су принуђене да се сакрију. На своје велико изненађење, Ајзенштајн констатује да се један Ајзенштајн већ налази у затвору. Ајзенштајн облачи одело адвоката Блинда. Не препознавши га и мислећи да је Блинд, Розалинда и Алфред му испричају догађај од прошле вечери, што га доводи до беса. Он скида Блиндово одело и на њихово запрепашћење открива се ко је. Розалинда му показује сат „маркиза“ да би га подсетила како јој се он на балу удварао и желео да слуша откуцаје њеног срца.
Долази Фалке, који присутнима и збуњеном Ајзенштајну објашњава да је то све била само шала, којом је хтео да се освети за оно што му је некада Ајзенштајн приредио. Розалинда опрашта мужу, Франк обећава Адели подршку, а принц Орловски позива све званице да се забављају „свако према своме укусу“.