Рибарске свађе

Реч реди­тељ­ке

Гол­до­ни­је­ва коме­ди­ја карак­те­ра "Рибар­ске сва­ђе" осва­ја публи­ку и после две­ста педе­сет годи­на сво­јим комич­ним и дир­љи­вим при­ка­зом љубо­мо­ре из љуба­ви и сиро­ма­штва. Сва­ђа која наста­је три­ви­јал­но изме­ђу две сиро­ма­шне рибар­ске поро­ди­це које живе јед­на до дру­ге у малом рибар­ском месту и обе има­ју девој­ке за уда­ју, нара­ста до неслу­ће­них димен­зи­ја под ути­ца­јем југа који дува с мора али и твр­дих а поно­сних карак­те­ра који на овом све­ту нема­ју ништа дру­го осим сво­ју част. Нарав­но, ова коме­ди­ја у сва­ком вре­ме­ну доби­ја дру­га­чи­ји одјек – 2023. годи­не море и мор­ска оба­ла изло­же­ни су еко­ло­шкој ката­стро­фи до које је дове­ла похле­па нео­ли­бе­рал­ног капи­та­ли­зма. Некон­тро­ли­са­на упо­тре­ба пла­сти­ке дове­ла је до огром­ног зага­ђе­ња оба­ле и мора, а посеб­но мор­ских врста. Моно­пол вели­ких ком­па­ни­ја довео је до тога да мали рибар нема од чега да живи. У том сми­слу, у мом виђе­њу Гол­до­ни­је­ве коме­ди­је, то није роман­тич­на, већ пома­ло апо­ка­лип­тич­на сли­ка све­та. „Рибар­ске сва­ђе“ гово­ре и о напо­ри­ма јед­ног чинов­ни­ка да про­кљу­ви у чему је пра­ва мука људи који су се посва­ђа­ли, да их не кажња­ва и не затва­ра, већ да им при­ђе као човек који себе лич­но инвол­ви­ра у потра­гу за реше­њем. Људ­скост и емпа­ти­ја су једи­ни бедем одбра­не од зла у дана­шњем све­ту. Коли­ко често данас у суд­ским биро­крат­ским лави­рин­ти­ма наи­ла­зи­мо на ова­ко личан при­ступ чове­ка чове­ку и раз­у­ме­ва­ње њего­ве муке и бор­бе са егзи­стен­ци­јом, као и спрем­но­сти да се помог­не?

Та врста све­сти о све­ту у коме живи­мо данас, огле­да­ће се у сцен­ској реа­ли­за­ци­ји пре све­га у еле­мен­ти­ма сце­но­гра­фи­је или „кон­тек­ста“ где и када се ова уни­вер­зал­на љубав­на коме­ди­ја деша­ва. У раду са глум­ци­ма желим да оста­не­мо на тра­гу топли­не, љуба­ви и људ­ско­сти а пре све­га на тра­гу јако добре карак­те­ри­за­ци­је лико­ва који иза­зи­ва­ју смех и радост код публи­ке. 

Ана Томо­вић

---

Гол­до­ни: рефор­ма­тор ита­ли­јан­ског позо­ри­шта

Кар­ло Гол­до­ни рођен је у Мле­тач­кој репу­бли­ци почет­ком 18. века, у тре­нут­ку када коме­ди­ја дел арте (del­l’ar­te) већ век и по цару­је позо­ри­штем. Тач­но на поло­ви­ни века, Гол­до­ни, у јед­ном пред­го­во­ру поста­вља про­грам­ски зада­так про­ме­не коме­ди­је са импро­ви­за­ци­о­не, фоку­си­ра­не на глу­мач­ку игру (каква је била коме­ди­ја дел арте) на коме­ди­ју која се вра­ћа на драм­ски текст, карак­те­ре и заплет. Ко је био овај драм­ски писац, позо­ри­шни рефор­ма­тор, али и актив­ни прав­ник?

Гол­до­ни је од раног детињ­ства при­су­ство­вао музич­ким игра­ма малог позо­ри­шта које је у сво­јој вили поди­гао његов расип­ни и весе­ли деда, као и лут­кар­ском позо­ри­шту коју му је напра­вио отац, ина­че лекар. У свом обра­зов­ном путу ка поста­ја­њу прав­ни­ком, Гол­до­ни је стал­но бежао у тек­сто­ве Пла­у­та, Терен­ци­ја, Ари­сто­фа­на и дру­гих комич­них кла­си­ча­ра; бежао је и дослов­но из доми­ни­кан­ске шко­ле, са јед­ном глу­мач­ком дру­жи­ном; а са сту­ди­ја у Пави­ји је изба­чен због сати­ре, коју је напи­сао (на наго­вор коле­га) и тиме иза­звао јав­ну сабла­зан и увре­ду. Живот су му обо­ји­ле слич­не непри­ли­ке и тра­ги­ко­мич­не ситу­а­ци­је (посеб­но љубав­ног карак­те­ра), али Гол­до­ни­је­ва нарав ће све­му томе дати печат ведри­не и опти­ми­зма. Мла­ди Гол­до­ни, уз завр­ша­ва­ње сту­ди­ја пра­ва, ради у кри­вич­ној кан­це­ла­ри­ји у Кјо­ђи, гра­ди­ћу надо­мак Вене­ци­је. Ово иску­ство, пуно сва­ко­днев­ног доди­ра са живо­пи­сним мешта­ни­ма, касни­је ће се пока­за­ти као кључ­но за писа­ње „Рибар­ских сва­ђа“. Након Кјо­ђе, Гол­до­ни осни­ва сво­ју прав­нич­ку прак­су у Вене­ци­ји, али се убр­зо све више и више посве­ћу­је позо­ри­шном ства­ра­њу и писа­њу.

Пре­ма пода­ци­ма које је сам Гол­до­ни запи­сао, током свог живо­та напи­сао је 150 дела, међу њима коме­ди­је свих врста, лакр­ди­је, дра­ме, тра­ге­ди­је и опе­р­ска либре­та. Нај­по­зна­ти­ја Гол­до­ни­је­ва дела су: Слу­га два­ју госпо­да­ра (Il ser­vi­to­re de due padro­ni, 1745), Лажљи­вац (Il Bugi­ar­do, 1750), Миран­до­ли­на (La Locan­di­e­ra, 1751), Радо­зна­ле жене (Le don­ne curi­o­se, 1752). Гол­до­ни се и данас радо поста­вља на сце­ни захва­љу­ју­ћи сво­јим лапи­дар­ним дија­ло­зи­ма, јар­ким и разно­вр­сним лико­ви­ма, те вешти­ни да из сасвим беза­зле­не ситу­а­ци­је ство­ри пра­ви драм­ски сукоб.

*

Да бисмо раз­у­ме­ли зашто је Гол­до­ни­је­ва рефор­ма толи­ко зна­чај­на и у чему се тач­но огле­да, мора­мо мало пажње посве­ти­ти коме­ди­ји дел арте, назва­ној тако јер су у њој насту­па­ли глум­ци од зана­та, про­фе­си­о­нал­не дру­жи­не које су живе­ле од сво­је вешти­не[1].  Коме­ди­ја дел арте наста­ла је у 16. веку као реак­ци­ја на еру­дит­ну коме­ди­ју, уче­но књи­жев­но опо­на­ша­ње по узо­ру на латин­ске тек­сто­ве. Дуго­ва­ла је сво­ју при­влач­ност изра­жај­ној интер­пре­та­ци­ји глу­ма­ца, сме­шним сцен­ским кре­та­њи­ма, мимич­ким геста­ма, акро­бат­ској вешти­ни, спон­та­но­сти инди­ви­ду­ал­не импро­ви­за­ци­је. У тре­нут­ку кад Гол­до­ни почи­ње сво­је позо­ри­шно дела­ње, кад глум­ци сво­ју умет­ност и сла­ву засни­ва­ју на импро­ви­за­ци­ји нена­пи­са­них уло­га, Гол­до­ни пише коме­ди­је које се опет вра­ћа­ју на текст као темељ коме­ди­је. Гол­до­ни­јев обра­чун са коме­ди­јом дел арте није се свео само на фор­мал­не и тех­нич­ке про­ме­не, већ и на уво­ђе­ње пуно­крв­них лико­ва, увер­љи­вих ситу­а­ци­ја, логич­ног запле­та и „пле­ме­ни­те а не лакр­диј­ске“ коми­ке.

Гол­до­ни у свом про­грам­ском тек­сту из 1750. годи­не зацр­та­ва циље­ве „нове“ коме­ди­је. Она се састо­ји у неко­ли­ко еле­ме­на­та. Прво, Гол­до­ни је глум­ци­ма свог вре­ме­на, чије су кари­је­ре биле изгра­ђе­не на импро­ви­за­ци­ји, доде­лио тек­сто­ве, насто­је­ћи као Шек­спир 150 годи­на рани­је да глум­ци „не гово­ре више него што им је зада­то“. Дру­го, у сво­јим дели­ма, Гол­до­ни је поку­шао про­ме­ни­ти теа­трал­ни стил од „фар­си“ ка „коме­ди­ја­ма карак­те­ра“. По њего­вом мишље­њу, фар­са је била засно­ва­на на теа­тар­ским кон­вен­ци­ја­ма - иско­ри­шће­ним гего­ви­ма и истро­ше­ним архе­ти­по­ви­ма коме­ди­је дел арте, који су након два века упо­тре­бе поста­ли – кли­ше. Гол­до­ни се надао да ће нова коме­ди­ја карак­те­ра ожи­ве­ти теа­тар са еле­мен­ти­ма реа­ли­зма који осли­ка­ва­ју моде­ран живот сред­ње кла­се. Тргов­ци, двор­ја­ни, кел­не­ри и дру­ге ствар­не осо­бе из Гол­до­ни­је­вог вре­ме­на поја­вљу­ју се међу лици­ма, пред­ста­вље­не не као сим­пли­фи­ко­ва­ни типо­ви, већ као више­ди­мен­зи­о­нал­ни карак­те­ри. Послед­ња и нај­кон­тро­верз­ни­ја од Гол­до­ни­је­вих рефор­ми била је зах­тев да глум­ци насту­па­ју без сво­јих пошто­ва­них кожних маски. Наи­ме, карак­те­ри­стич­но за коме­ди­ју дел арте било је да спо­ме­ну­ти архте­ти­по­ви буду јасно озна­че­ни пре­по­зна­тљи­вим кожним маска­ма, коју су биле извор ита­ли­јан­ског народ­ног поно­са, чак и ван сфе­ре теа­тра. Гол­до­ни опи­су­је како су га људи напа­да­ли и опту­жи­ва­ли да укла­ња­њем маски уни­шта­ва ита­ли­јан­ску кул­ту­ру. Међу­тим, Гол­до­ни је себе видео као про­ро­ка будућ­но­сти, насто­је­ћи да ука­же на то да савре­ме­ни, реа­ли­стич­ни теа­тар зах­те­ва нијан­си­ра­ност и живот који маска не би дозво­ли­ла: „Глу­мац мора, у наше дане, посе­до­ва­ти душу; а душа испод маске је као ватра испод пепе­ла.“

И поред номи­нал­не рефор­ме, у прак­си, Гол­до­ни­је­ва коме­ди­ја и даље задр­жа­ва еле­мен­те коме­ди­је дел арте, при­сут­не пома­ло у карак­те­ри­ма и запле­ту, али нај­ви­ше у карак­те­ри­стич­ном рит­му дија­ло­га. У пита­њу, сва­ка­ко, није нату­ра­ли­зам, већ неки, добро­ћуд­ни и лако-иро­нич­ни, опти­ми­стич­но-гра­ђан­ски, Гол­до­ни­јев реа­ли­зам.

Ђор­ђе Косић