Рибарске свађе
комедија Карла Голдонија
На репертоару
Реч редитељке
Голдонијева комедија карактера "Рибарске свађе" осваја публику и после двеста педесет година својим комичним и дирљивим приказом љубоморе из љубави и сиромаштва. Свађа која настаје тривијално између две сиромашне рибарске породице које живе једна до друге у малом рибарском месту и обе имају девојке за удају, нараста до неслућених димензија под утицајем југа који дува с мора али и тврдих а поносних карактера који на овом свету немају ништа друго осим своју част. Наравно, ова комедија у сваком времену добија другачији одјек – 2023. године море и морска обала изложени су еколошкој катастрофи до које је довела похлепа неолибералног капитализма. Неконтролисана употреба пластике довела је до огромног загађења обале и мора, а посебно морских врста. Монопол великих компанија довео је до тога да мали рибар нема од чега да живи. У том смислу, у мом виђењу Голдонијеве комедије, то није романтична, већ помало апокалиптична слика света. „Рибарске свађе“ говоре и о напорима једног чиновника да прокљуви у чему је права мука људи који су се посвађали, да их не кажњава и не затвара, већ да им приђе као човек који себе лично инволвира у потрагу за решењем. Људскост и емпатија су једини бедем одбране од зла у данашњем свету. Колико често данас у судским бирократским лавиринтима наилазимо на овако личан приступ човека човеку и разумевање његове муке и борбе са егзистенцијом, као и спремности да се помогне?
Та врста свести о свету у коме живимо данас, огледаће се у сценској реализацији пре свега у елементима сценографије или „контекста“ где и када се ова универзална љубавна комедија дешава. У раду са глумцима желим да останемо на трагу топлине, љубави и људскости а пре свега на трагу јако добре карактеризације ликова који изазивају смех и радост код публике.
Ана Томовић
Голдони: реформатор италијанског позоришта
Карло Голдони рођен је у Млетачкој републици почетком 18. века, у тренутку када комедија дел арте (dell’arte) већ век и по царује позориштем. Тачно на половини века, Голдони, у једном предговору поставља програмски задатак промене комедије са импровизационе, фокусиране на глумачку игру (каква је била комедија дел арте) на комедију која се враћа на драмски текст, карактере и заплет. Ко је био овај драмски писац, позоришни реформатор, али и активни правник?
Голдони је од раног детињства присуствовао музичким играма малог позоришта које је у својој вили подигао његов расипни и весели деда, као и луткарском позоришту коју му је направио отац, иначе лекар. У свом образовном путу ка постајању правником, Голдони је стално бежао у текстове Плаута, Теренција, Аристофана и других комичних класичара; бежао је и дословно из доминиканске школе, са једном глумачком дружином; а са студија у Павији је избачен због сатире, коју је написао (на наговор колега) и тиме изазвао јавну саблазан и увреду. Живот су му обојиле сличне неприлике и трагикомичне ситуације (посебно љубавног карактера), али Голдонијева нарав ће свему томе дати печат ведрине и оптимизма. Млади Голдони, уз завршавање студија права, ради у кривичној канцеларији у Кјођи, градићу надомак Венеције. Ово искуство, пуно свакодневног додира са живописним мештанима, касније ће се показати као кључно за писање „Рибарских свађа“. Након Кјође, Голдони оснива своју правничку праксу у Венецији, али се убрзо све више и више посвећује позоришном стварању и писању.
Према подацима које је сам Голдони записао, током свог живота написао је 150 дела, међу њима комедије свих врста, лакрдије, драме, трагедије и оперска либрета. Најпознатија Голдонијева дела су: Слуга двају господара (Il servitore de due padroni, 1745), Лажљивац (Il Bugiardo, 1750), Мирандолина (La Locandiera, 1751), Радознале жене (Le donne curiose, 1752). Голдони се и данас радо поставља на сцени захваљујући својим лапидарним дијалозима, јарким и разноврсним ликовима, те вештини да из сасвим безазлене ситуације створи прави драмски сукоб.
*
Да бисмо разумели зашто је Голдонијева реформа толико значајна и у чему се тачно огледа, морамо мало пажње посветити комедији дел арте, названој тако јер су у њој наступали глумци од заната, професионалне дружине које су живеле од своје вештине[1]. Комедија дел арте настала је у 16. веку као реакција на ерудитну комедију, учено књижевно опонашање по узору на латинске текстове. Дуговала је своју привлачност изражајној интерпретацији глумаца, смешним сценским кретањима, мимичким гестама, акробатској вештини, спонтаности индивидуалне импровизације. У тренутку кад Голдони почиње своје позоришно делање, кад глумци своју уметност и славу заснивају на импровизацији ненаписаних улога, Голдони пише комедије које се опет враћају на текст као темељ комедије. Голдонијев обрачун са комедијом дел арте није се свео само на формалне и техничке промене, већ и на увођење пунокрвних ликова, уверљивих ситуација, логичног заплета и „племените а не лакрдијске“ комике.
Голдони у свом програмском тексту из 1750. године зацртава циљеве „нове“ комедије. Она се састоји у неколико елемената. Прво, Голдони је глумцима свог времена, чије су каријере биле изграђене на импровизацији, доделио текстове, настојећи као Шекспир 150 година раније да глумци „не говоре више него што им је задато“. Друго, у својим делима, Голдони је покушао променити театрални стил од „фарси“ ка „комедијама карактера“. По његовом мишљењу, фарса је била заснована на театарским конвенцијама - искоришћеним геговима и истрошеним архетиповима комедије дел арте, који су након два века употребе постали – клише. Голдони се надао да ће нова комедија карактера оживети театар са елементима реализма који осликавају модеран живот средње класе. Трговци, дворјани, келнери и друге стварне особе из Голдонијевог времена појављују се међу лицима, представљене не као симплификовани типови, већ као вишедимензионални карактери. Последња и најконтроверзнија од Голдонијевих реформи била је захтев да глумци наступају без својих поштованих кожних маски. Наиме, карактеристично за комедију дел арте било је да споменути архтетипови буду јасно означени препознатљивим кожним маскама, коју су биле извор италијанског народног поноса, чак и ван сфере театра. Голдони описује како су га људи нападали и оптуживали да уклањањем маски уништава италијанску културу. Међутим, Голдони је себе видео као пророка будућности, настојећи да укаже на то да савремени, реалистични театар захтева нијансираност и живот који маска не би дозволила: „Глумац мора, у наше дане, поседовати душу; а душа испод маске је као ватра испод пепела.“
И поред номиналне реформе, у пракси, Голдонијева комедија и даље задржава елементе комедије дел арте, присутне помало у карактерима и заплету, али највише у карактеристичном ритму дијалога. У питању, свакако, није натурализам, већ неки, доброћудни и лако-иронични, оптимистично-грађански, Голдонијев реализам.
Ђорђе Косић
[1] Латинско „Ars“ из ког се изводи назив комедије дел арте преводи се као вештина, умеће, пре него као уметност.
Премијерно извођење
Премијера, 2. јул 2023.
Сцена „Раша Плаовић“
Карло Голдони
РИБАРСКЕ СВАЂЕ
Превод Иво Тијардовић
Адаптација Ана Томовић, Ђорђе Косић
Режија Ана Томовић
Драматург Ђорђе Косић
Сценограф Андреја Рондовић
Костимограф Марија Марковић Милојев
Композитор Ирена Поповић
Сценски покрет и кореографија Андреја Кулешевић
Сценски говор др Љиљана Мркић Поповић
Избор музикеАна Томовић
Продуценти Јасмина Урошевић, Оливера Живковић
Инспицијент Ана Зорић
Суфлер Љубица Раковић
Помоћник редитеља Вук Ршумовић
Асистент сценографа Ема Павловић
Асистент костимографа Ена Кротић
Драматуг на пракси Јефимија Секуловић
Продуценти на пракси Јана Шантрић, Даница Јевтић
Лица:
Парон Тони Бранислав Томашевић
Шјора Пашква Ивана Шћепановић
Луцијета Тамара Шустић
Бепо Вучић Перовић
Иванко Јован Јовановић
Парон Фурте Хаџи Ненад Маричић
Шјора Либера Златија Ивановић
Уршула Ива Милановић
Кека Теодора Драгићевић
Криште Драгана Секулић
Иже Недим Незировић
Мајстор светла: Срђан Мићевић
Мајстор маске: Марко Дукић
Мајстор позорнице: Зоран Мирић
Мајстор тона: Небојша Костић и Тихомир Савић
КОСТИМ И ДЕКОР СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА