Разбијени крчаг
комедија Хајнриха фон Клајста

О делу
Крчаг је разбијен. Питање гласи: ко га је разбио?
Ова Клајстова комедија која се игра на њемачким позорницама преко 200 година, поставља озбиљна питања која су и сада актуелна. Прикривање чињеница, борба за правду, злоупотреба судске функције те сексуална уцјена, само су неке од тема које Клајст живо осликава на сцени.
Клајстов хумор и брзи дијалози пуни карактера, упркос темама којим се бави, чине да ситуацију у којој су се ликови нашли сагледамо са комичне стране, умјесто да се претвори у својеврсну трагедију.
Коме је у интересу да истина не изађе на видјело и из којег разлога? Шта се заиста десило са крчагом, и зашто је разбијен?  Да ли је то био Рупрехт, који у налету љутње није могао да се обузда, Ева, која није видјела излаз из ситуације у којој се нашла, судија Адам, који злоупотребљава свој положај или сами ђаво, који је иза себе оставио крвав траг копита?
Можда још више од питања ко је разбио крчаг, у судници се поставља и питање живота и смрти. Да ли ће Ева, невина дјевојка која се нашла у наизглед безизлазној ситуацији ипак пронаћи спас, успјети да се извуче из уцјене која јој је сервирана, те да ли ће наћи правду за свог вјереника Рупрехта, којег под сумњивим околностима шаљу на ратиште?
Крчаг представља и својеврсну метафору друштва. Нешто што је прије имало своју величину и тежину, сада је разбијено на дијелове те повјерено људима сумњивог морала да суде о његовој будућности.
Ово ремек дјело једно је од најизвођенијих комада на сценама њемачког говорног подручја, али упркос томе што је написано 1811. године, оно јако резонује и са данашњим временом, када су пољуљани стубови друштва, преваре, разврат и селективна правда наша свакодневница.

Реч редитељке
Хајнрих фон Клајст био је омиљени Кафкин писац. Апсурд и парадокс појмови су који их спајају по блискости, као и посебан смисао за хумор, онај прожет језом, кафкијански – клајстовски. „Разбијени крчаг“ Клајст је назвао весела игра. Ту одредницу доживљавам иронично, јер је „Разбијени крчаг“ у својој суштини мрачна сатира о корумпираности судства, о дијаболичном систему који перпетуира неправду, и почива на самодовољности, бирократској охолости, и насилништву.
У Ватиканском музеју видела сам кипове две лепе девојке идентичних лица и различитих фризура. Једна се зове Комедија, а друга Трагедија. Обе нас гледају истим погледом. Таквим погледом гледа нас и Клајст кроз своје дело, у коме је све узбуркано, двосмислено сложено, слојевито. Истовремено и смешно и тужно, комично и трагично. То је клајстовски весели мрак.
Клајстови високо постављени идеали о моралном напретку човека, животу у истини и правди као врхунским вредностима, били су у сукобу са стварношћу. Несавршени свет бола, неправде који личи на ђавољи водвиљ, напустио је свесним радикалним чином воље. Убио се. 
У „Крчагу“ Клајст критикује правосудни систем кроз драмску ситуацију апсурдног суђењa које спроводи судија Адам, у чијем је лику сажета сва прљавштина правосуђа, тачније његових представника у друштву у коме је Јустиција – богиња правде и права – исто што и девојке на које некажњено насрћу предатори. „Разбијање крчага“ је жаргонски израз за губљење невиности, тако да је драма прожета двоструким значењима. Драма рекапитулира библијску причу о Адаму и Еви, о греху и паду, али друкчије од познатог мита. Пре више од два века  Клајст је написао  комад у коме је тему корупције, трулежи система и друштвену неправду оспољио кроз мотив злостављања младе девојке које слободно чине мушкарци који имају позицију моћи.
У оригиналној драми постоје две служавке – Лиза и Маргарита. Оне су више функције него развијени ликови. Таква њихова позиција, суштински небитна за заплет, инспирисала ме је да измаштам лик младе девојке, служавке Грете, какав не постоји у драми, а која ће у представи постати важан лик преко којег ће се продубити прича о злостављању, злоупотреби моћи, жртви, жудњи за истином, правдом.
У адаптацији кроз коју ме је водило осећање снажне блискости са темом дела тежила сам да изоштрим подводне токове и перспективе драме, оригиналност и модерност писца. Прича се одвија у свевременом простору суднице, у којој су измешани елементи из Клајстовог и нашег времена као у бунилу. Кров суднице је пун рупа, па кроз њих прокапа снег који се топи. Кап по кап. Као живот који ропће под тежином неправде, насиља. Суднице личе на цркве, скупштине, позоришта, школе. У тим просторима ми смо и појединци и друштво у малом. Били осветљени или седели у мраку гледалишта, у позоришту ми смо попут пороте која је у ишоду, гледајући призоре на сцени, позвана да мисли о себи. 
Да напише „Разбијени крчаг“, Клајста је инспирисао један стари бакрорез са призором суђења. Мене су  инспирисале слике Биљане Ђурђевић. Оне су се појавиле у мојој свести док сам читала драму. Испливале су слике из циклуса „Тамна је шума“, „Живећи у забораву“, слика „Трава ће све прекрити“. Асоцијативно, кроз призоре на њима, или због назива слика и циклуса, тек постале су за мене неодвојиве од приповедне структуре остварене у концепцији простора који рефлектује размишљања о теми представе и могућим значењима. Захвална сам уметници што ми је дозволила да  их пројектујем на сцени, и тако омогућила да кроз њих провири, гледа нас и проговори богиња правде. 
Богиња правде и права, Јустиција код Римљана, представљана је у уметности као млада и лепа  девојка. Она у једној руци држи мач, у другој вагу, има повез преко очију. Њен опстанак у данашњем свету угрожен је, а жеља за истином, за правдом, за смислом, безмерна је. 
Клајстов „Крчаг“ у данашњем времену крхотина истине, релативизације, времену пост-истине, сија сјајем свевремености и актуелности. Његова метафорична димензија дубока је, дрска, узнемирујућа. 
Представа је посвећена свим данашњим Евама и Гретама. Онима које ћуте, онима које су проговориле, онима које ће проговорити.