Покондирена тиква

Јован Стерија Поповић

Рођен је лета господњег 1806, 1. јануара, од оца трговца, Цинцарина, и мајке Српкиње, из уметничке породице и изузетно образоване. Мајчино наслеђе и слабо здравље га још у раној младости одбијају од очеве жеље да га одмени у трговачком послу и опредељују за науку. Студије у Пешти му омогућавају високо образовање, али и први контакт са позориштем, које му постаје и остаје једна од највећих љубави и преокупација. Ту пише и објављује прве песме, а потом и трагедије. По повратку у родни Вршац, као свршени правник, постаје професор латинског језика а потом адвокат, и наставља живу књижевну активност. Прва комедија, Лажа и паралажа (1830), помогла му је да препозна у себи комедиографа. 
Дугогодишња жеља да дође у Србију и помогне својим сународницима у организовању новостечене самоуправе, остварује се 1940, када постаје професор природног права на Лицеју који се тада налазио у Крагујевцу. Ту одмах помаже колеги, такође војвођанском Србину Атанасију Николићу да покрене ђачку позоришну дружину, а јавља му се и идеја о оснивању „ученог друштва“. Следеће године заједно са Лицејем долази у Београд и ту се његова културолошка, социолошка и просветитељска делатност разгранава. Активно учествује у оснивању најпре Театра на Ђумруку а потом и Театра „Код јелена“, поклања им своје текстове, преводи стране, помаже правно и администратвно, подучава глумце, пише критике... Неуморно ради на унапређењу школства, пише уџбенике, предлаже правилнике, оснива фондове, покреће „Просветне новине“, учествује у доношењу првог просветног закона... Један је од најватренијих оснивача Друштва српске словесности (Академије наука), бори се за увођење народног језика у књижевни (али не онако радикално како је то тада покушавао а касније и учинио Вук Караџић). Међу првима организује скупљање и чување важних старина и један је од оснивача Народног музеја. Дуго је на месту начелника у Попочитељству просвештенија (Министарству просвете)... и све то за свега осам година. Јер у време уставобранитеља зачела се, а касније, повратком са школовања у иностранству прве генерације омладине из Србије, још више распламсала повика на „немачкаре“ – Војвођане који су били први образовани Срби у Милошевој Србији. Стерији је то сметало, а накупило му се и другог чемера, те 1848. подноси оставку и враћа се у Вршац. Прилично разочаран, уморан и све болеснији, бави се највише списатељским радом. По многима његова најбоља, горка комедија Родољупци, настала је у овом периоду, као реакција на сукоб између Мађара и Срба у Вршцу, у току мађарске буне против аустријске власти, 1848–49 . 
Упокојио се 26. фебруара 1856, оставивши за собом неизбрисиве трагове у нашој култури.
Јелица Стевановић

Уместо речи драматурга:
„Само дух паланке познаје чисту паланку, и само у њему и за њега постоји овакав, „светски“ свет: у стварности паланке нема паланке, као што у свету нема света. Свет је колебање духа између паланке и света, између апсолутно рационалног и апсолутно-ирационалног који, у својој апсолутности и „чистоти“, идеално раздвојени, постоје само у овоме духу. Ако нема спаса од овог колебања, ако би тражење његовог разрешења било поновно враћање духу паланке као духу спаса, и ако би, с друге стране, идеално одустајање од сна о спасењу значило одустајање од покрета, од самог духа, пад у свет без наде на повратак, ту где бити спасен може значити само једно: бити спасен од себе, бити мртав, и где јесмо само у не-спасености, између два искушења; ако нема краја овом сну о крају, том сну који је чиста неразумност, али неразумност којом се бива, и која је, поново, једна разумна неразумност, - не може, ипак, да буде ни краја овој потреби духа да самог себе види и да самог себе стави у питање. Дух паланке, као дух коначног одговора, онога који предњачи свету и који све ставља у питање осим себе самог (и зато да себе не би ставио у питање), тек овде, овим само-питањем духа о духу, тим само-питањем које не занемарује историју али не покушава ни да је претвори у начин потискивања „историзацијом“ трајних својих искушења,  заиста доводи себе у питање. Дух објективације у свему, као екстериоризације сопственог садржаја у свет, он из става обрачуна са светом, којим остаје склоњен у сенку и таму неартикулисаности за себе самог, овде прелази у став обрачуна са самим собом, једног обрачуна који је незавршив и који је због тога, крајња обавеза и непресушно надахнуће.“
Радомир Константиновић, „Филозофија паланке“, Нолит, Београд 1981. стр.196

Реч редитеља
„Стерија је мој омиљени домаћи класик. Инспиративан ми је због свог критичког односа према малограђанштини, конзервативности и опасним предрасудама свог времена, као и због његове емпатије за ликове што чезну за испуњенијим и узвишенијим животом од оног који им нуди учмала средина. Одушевљава ме језик у његовим комадима и налазим да је у сваком времену велики изазов за позоришног редитеља инсценирати његове комедије које садрже у себи потенцијал за смех, али и за истовремено опомињуће препознавање“.
„Узбудљиво ми је да покушам да редитељски сагледам Фемино лудило и реаговање ових око ње као храбру и сумануту тежњу индивидуе да досегне неки лепши и бољи вид егзистенције од оног који јој је наметнут. Такође ми је жеља да реакцију околине која се грчевито упиње да томе стане на пут осветлим као агресивно удружено реаговање репресивног паланачког духа. Мрачни дух паланке је нажалост константа на овим нашим просторима и зато је Стерија увек актуелан“.
„Желим да наша инсценација Покондирене тикве кореспондира са садашњим осећањем стварности и да се темељи на сензибилитету садашњег тренутка. Желим да се представ азапита над могућношћу промене дубоко, васпитањем и наслеђем укорењене, агресије у комуникацији и делању,како код оних који су стубови примитивног заосталог и нетолерантног у паланачкој средини, тако и код оних који из очајања теже површно схваћеној узвишеној егзистенцији. Не желим наивно ироничан бидермајерско просветитељски комад о нашој прошлости, већ трагикомичан поглед на континуитет духа паланке у Србији“.
Изводи из интервјуа редитељке Иве Милошевић за „Позоришне новине“ ,април 2024. Разговор водио Микојан Безбрадица.