Народни посланик
комедија Бранислава Нушића


РЕЧ РЕДИТЕЉА
Уз добар повод – обележавање 150 година од рођења највећег, најдуховитијег и најхрабријег... ево Народног посланика у Народном позоришту после пуне 44 године. Не знам зашто се толико чекало и не бих да спекулишем, а свашта ми пада на памет. Једно сигурно знам: да је то прави комад, у право време и на правом месту. Да бих био потпуно јасан, подсетићу на неке од речи јунака ове, како Нушић каже, шале у три чина:

Доста је било и његовог
Јел' му дадосмо списак наших грађана који су на робији? Изради човек помиловање само свом шураку... Па онда понамешта, брате, целу своју фамилију и заузе сва места од проте до општинског стрводера. Ако је на општинском кантару његов је рођак, ако је писар у општини његов је рођак. Па доста, брате, има нас још у овој Србији који имамо рођаке за службу и рођаке на робији. Јел' тако? Тако је! Ух, да није из наше партије, па да му...

Народно поверење
То ти је, брате, артикал као и сваки други артикал. Метнеш га на кантар, видиш колико је тешко, одрешиш кесу па платиш.

Агитација
Не мислиш ваљда да приликом агитације треба говорити истину народу? Но, лепо би се ти провео кад би говорио истину! Обећај! Обећања бар ништа не коштају.

Издајник
Чим се двојица не трпе, онај други мора бити издајник отаџбине. Тако је то у политици. А после, немој ти да мислиш да су ти само то измислили, измислиће они теби још нешто горе.

Скупштина
Ако говориш за владин рачун, опозиција ће рећи да си глупо говорио, а ако говориш за опозицију, владина ће странка рећи да си глупо говорио. У сваком случају, не гине ти да глупо говориш.

Влада
Како да ти кажем... знаш, некако му лако иде кад грдиш владу. Дође ти онако као од срца. Зато ваљда и говоре увек лепо они који грде владу. А дедер ти, синко, брани владу, па да видиш како је то тешко...

Народно одушевљење
Е, ето, то је народно одушевљење кад гомила виче, а не зна зашто виче.

Ако будем изабран
Откако сам решио да будем народни посланик, а мене све онако нека туга подилази.


БРАНИСЛАВ НУШИЋ

1864.    У Београду, 8. октобра, рођен је као четврто дете трговца Ђорђа Нуше и његове жене Љубице, у кући која се налазила на месту данашње зграде Народне банке Србије у улици Краља Петра. На крштењу му дају име Алкибијад.
1870.    Отац малог Алка, потоњег Бранислава, преселио се после банкротства са женом и петоро деце у Смедерево.
1870–74. Похађао је основну школу у Смедереву, где му је отац у то време имао трговину.
1874–82. Похађа гимназију (1875. понавља I разред гимназије, кратко је шегрт у Панчеву, да би 1876. наставио школовање у гимназији у Београду, и са својим рођаком Јевтом Угричићем почео „живот на даскама“.
1882.    Матурира и почиње да се потписује као Бранислав.
1883.    Упознаје се са Војиславом Илићем, што ће га увести у најпознатији центар књижевног живота у Београду у то доба, у дом Илића, у којем чита своје прво дело, Народни посланик.
1884.    Студира права у Грацу.
1885.    Враћа се у Београд и наставља студије на Великој школи. Учествује у српско-бугарском рату као добровољац.
1886.    Завршава права на Великој школи. Пише Приповетке једнога каплара.
1887.    Објављује песму Погреб два раба, као критику власти краља Милана, због чега је осуђен на две године затвора.
1888.    У Пожаревачком затвору проводи годину дана и пише Протекцију.
1889.    После пријема код краља Милана, министар иностраних дела му додељује службу у дипломатији. Следећих десет година службује у конзулатима у Битољу, Приштини, Скопљу, Солуну и Серезу.
1891.    Нушић и Драгутин Илић поново покрећу и уређују „Преодницу“ (Претходницу).
1893.    Жени се Даринком Ђорђевић, ћерком трговца Божидара, коју је упознао као нећаку конзула Бодија у Битољу. Исте године је постављен за конзула у Приштини, где му је Војислав Илић писар.
1899.    Члан је уредништва „Звезде“ Јанка Веселиновића.
1900.    Прелази из дипломатске службе у Београд, за секретара Министарства просвете, а затим постаје драматург и вршилац дужности управника Народног позоришта у Београду.
1901.    Уређује „Позоришни лист“.
1902.    Пензионисан на свој захтев, јер није добио место управника Народног позоришта. Исте године реактивиран и постављен за комесара пошта и телеграфа, што одбија и поново бива враћен у пензију. Учествује у оснивању Друштва српских књижевника и уметника.
1903.    Постављен је за шефа Одсека за националну пропаганду при председништву Владе као добар познавалац прилика у нашим, тада још неослобођеним крајевима под Турском. После преврата од 29. маја, поново стављен у пензију.
1904–1905. Нушић је управник Српског народног позоришта у Новом Саду.
1906–1907. Заменик је драматурга Народног позоришта у Београду.
1905.    Оснива са Михајлом Сретеновићем, Мало дечје позориште у Београду (претеча потоњег Родиног позоришта, основаног 1937).
1907.    Пише Књазу Николи Елаборат за оснивање Црногорског народног позоришта на Цетињу.
1905–1910. У „Политици“ објављује своје чувене козерије, под псеудонимом Бен Акиба.
1910.    Осуђен на три месеца затвора због чланка „Народ и династија“ о односу краља Петра и принца Ђорђа. Казну није одлежао због рата који је наилазио. Одликован орденом Светог Саве и Белог орла.
1908–1912. Бави се новинарством. Сарадник је и уредник листова „Самоуправа“, „Трибуна“, „Београдске новине“, „Дневник“, „Стража“ и шаљивих листова „Брка“, „Ћоса“, „Сатира“, „Телефон“ и других.
1912.    Постављен за првог начелника ослобођеног Битоља (за време Балканског рата).
1913.    Организује позориште у ослобођеном Скопљу и постаје његов управник.
1915.    У Скопљу. Кћерка Маргита Гита се удаје за књижевника Миливоја Предића. У јесен, гине син Страхиња Бан, добровољац у Бачкој чети. Нушић се повлачи са српском војском преко Албаније на Крф.
1916–1917. Боравио у Италији, Француској и Швајцарској. Пише „План за обнову и препород националне културе после Рата“ и шаље на Крф, Министру просвете (1917).
1918.    Враћа се на дужност у Скопље.
1919.    У Београду, у Министарству просвете, врши дужност првог начелника Уметничког одељења (потоњег Министарства културе).
1922.    Због драме Наход, црква га је анатемисала.
1923.    Разрешен је дужности начелника Уметничког одељења. Одликован је орденом Светог Саве I реда.
1924.    Велика прослава шездесетогодишњице живота и четрдесетогодишњице књижевног рада Бранислава Нушића.
1925–1928. Управник је позоришта у Сарајеву. Пише за „Рамазанске вечери“, под псеудонимом Халил Делибашић.
1929.    Нушић је библиотекар Народне скупштине. Дефинитивно стављен у пензију. Одликован орденом официра Легије части.
1930.    Учествује у раду на филму Парамунт-ревија у Бечу, као глумац. Предаје реторику на Војној академији и пише уџбеник који је и данас у употреби.
1931.    Закључује уговор са познатим београдским издавачем Гецом Коном о издавању целокупних дела.
1933.    Постаје члан Српске краљевске академије.
1934.    После прве теже болести одлази са породицом на Хвар.
1935.    После премијере Ожалошћене породице у Софији одликован бугарским орденом за грађанске заслуге.
1936.    После много сељења купио је плац и сазидао кућу, у коју се уселио 15. септембра, у улици Розалије Мортон 1 (данас Шекспирова).
1937.    Оперисан је у Санаторијуму „Врачар“ у Београду. На оснивачкој Скупштини - Удружења уметника, научника и писаца, 5. децембра, одржао је говор – апел солидарности против фашизма – чувени „Културни тестамент“.
1938. Бранислав Нушић је умро у Београду, на Богојављење, 19. јануара. Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу.

САША ГАБРИЋ
Рођен 17. фебруара 1967. године у Суботици. Основну школу и гимназију завршио у Суботици. Дипломирао мултимедијалну режију на Академији уметности у Новом Саду 1994. године. Од 1996. године има статус слободног уметника. Живи и ради у Београду. Режирао велики број позоришних представа, опера као и више кратких играних и документарних филмова, међу којима су и: Драме
Џемс Џојс, Портрет уметника у младости
Лопе де Вега, Фуенте Овехуна
Антон Павлович Чехов, Три сестре
Ади Ендре, Брзи снови
Вилијам Шекспир, Тимон Атињанин
Бертолт Брехт, Бубњеви у ноћи
Александар Поповић, Ружичњак
Петер Хандке, Каспар
Вилијам Шекспир, Кориолан
по Уликсу Џемса Џојса, Џојстик
Артур Милер, Смрт трговачког путника
Милорад Павић, Свадба у купатилу
Бранислав Нушић, Сумњиво лице
Опере
Доницети, Дон Пасквале
Персл, Дидона и Енеј

 

Премијерно извођење

Премијера, 31. мај 2014. / Велика сцена


Редитељ Саша Габрић 
Сценограф Борис Максимовић
Костимограф Марина Меденица
Дизајн светла Милан Коларевић
Драматург Зоран Раичевић
Сценски говор Дијана Диклић
Продуцент Ивана Ненадовић

Премијерана подела:

Јеврем Прокић Борис Комненић 
Павка, његова жена Радмила Живковић  
Даница, њихова кћи Калина Ковачевић / Нада Мацанковић
Спира, Јевремов пашеног Миленко Павлов
Спириница Олга Одановић
Ивковић, адвокат Бранислав Томашевић
Госпа Марина, његова тетка Анастасиа Мандић
Секулић, полицијски писар Димитрије Илић
Јовица Јерковић Лепомир Ивковић
Сима Сокић Предраг Милетић
Срета Бранко Видаковић
Младен, покућар Јевремов Радован Миљанић
Предрадник Саша Кузмановић
Жандар Иван Заблаћански
Хармоникаш Илија Павловић
Радници Саша Антић, Емил Ахметовић, Стеван Штрбац, Бојан Пенчић

Организатор Кристина Обрадовић
Инспицијент Саша Танасковић
Суфлер Гордана Перовски 

Aсистент костимографа Марија Тавчар 
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Небојша Костић
Моделар мушких костима Дрена Дринић 
Шеф мушке кројачнице Јела Бошковић
Моделар женских костима Радмила Марковић 
Шеф женске кројачнице Снежана Игњатовић
ДЕКОР И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ

 


 

Претрага