Набуко

ВЕРДИЈЕВ ТРИЈУМФ

Легенда каже да Милано те ноћи није спавао. Сутрадан, главна тема свих разговора било је ново ремек-дело. Био је то Вердијев Набуко. 
Непосредно пре тога Ђузепе Верди (1813 – 1901) који је у то време имао 29 година, планирао је да одустане од компоновања. Прва опера Оберто (1839) премијерно изведена у миланској Скали, према његовој процени, није доживела успех иако је после ње добио неколико нових поруџбина. Међутим, наредна комична опера „Један дан владавине“ (1840) неславно је прошла. Публика и критика су закључиле да Вердију не лежи комични жанр коме ће се вратити тек пред крај свог живота са „Фалстафом“. Осим тога у његовом приватном животу су се низале трагедије, губитак двоје деце а затим и супруге Маргерите Бареци. Тада одлучује да се из Милана где је започео своју каријеру врати у Бусето и прекине уговор са миланском Скалом. 
Али, директор Скале Бартоломео Мерели није желео да се одрекне композитора у коме је очигледно видео велики потенцијал и првом приликом понудио му је да прочита либрето Темистокла Солере за Набука који је управо одбио већ прослављени композотор Ото Николаи. Верди је невољно пристао али изгледа да је оно што се Николаиу није допало у либрету управо представљало подстицај и инспирацију за Вердија. Како бележи Ђани Руфин више пута је уочено како је, као младић, тражио драме са „јаким“ садржајем и јасним контрастима јер су више у складу са музичком драматургијом јарких и интензивних боја, конципираних тако да максимално емоционално ангажују слушаоца. Инсистирање на моћним и разноликим драмским ситуацијама представљаће правило које ће следити током читаве каријере а наговештај тога пронаћи ће управо у Набуку. Солерин либрето је према Константину Винаверу „мешавина историје, библијских догађаја и маште стваралаца“ односно, рекли бисмо, уметничке интервенције којом се познати догађаји стављају у службу сасвим нове приче. 
Посебну драмску функцију у овом делу Верди је дао хору који је до тада у операма имао углавном споредну улогу. У овом случају он постаје равноправан са осталим протагонистима представе. Сам композитор је забележио да су му речи “Va, pensiero, sull'ali dоrate” прве привукле пажњу када је отворио либрето, јер су биле готово парафраза из Библије. То су почетне речи чувеног Хора Јевреја који, према Џулијану Бадну, представља стилско средиште дела. Поред поменутих хорова дело је карактеристично и по изузетним ансамблима.
Два главна негативна лика ове опере су Набуко и Абаигаила и на њима почива читава драма. Набуко ће међутим, током представе, доживети преображај подстакнут „чудесном снагом вере“. Он је први пример у низу такозваних „Вердијевих баритона“ међу којима су Магбет, Риголето, Симон Боканегра, Фалстаф... Абигаила са друге стране представља једну од најтежих женских улога за извођење у Вердијевом опусу и нека врста претече његове Леди Магбет. 
Већ током проба дело је привукло велику пажњу па су „техничари напуштали своја места и збијали се на сцени како не би пропустили ни један тон“. Премијера је одржана 9. марта 1842. године. Маршеви и звуци војног оркестра деловали су на италијанску публику као „фрагменти звучне стварности“ у којима су препознали слике са улица – аустријску окупаторску војску предвођену војним оркестром. У поробљеним Јеврејима видели су Италију под aустријском влашћу док, такође одушевљени Aустријанци у публици, нису схватали њихово узбуђење због једне библијске приче, каже Алан Дуо. Хор Јевреја изведен је те вечери на бис и представљао је за њих химну слободе. Штампа је писала да је публика аплаудирала лакоћи Вердијевог стила и непрекидном низању музичких идеја. Набуко је, иако то није било у плану, достигао број извођења који је представљао апсолутни рекорд за Скалу. „Моја каријера почела је са Набуком“ рећи ће Верди касније.

Вања Косанић

Садржај

Први чин

Соломонов храм у Јерусалиму. Уплашени јеврејски народ моли се богу да га спасе, јер је у њихову земљу продрла вавилонска војска под вођством краља Набука. Првосвештеник Захарија и свештеници Левити умирују народ својом молитвом (арија Захарије). Набукова ћерка Фенена је пала у руке Јевреја и Захарија се нада да ће овим залогом спречити Набука да поруши Соломонов храм. У том тренутку стиже јеврејски војсковођа Исмаил и јавља да се Набукова војска приближава. Сви одлазе да бране град, а првосвештеник Захарија поверава Фенену Исмаилу. Исмаил теши Фенену, коју је заволео док је био изасланик на двору Набука, подсећајући је да га је она спасла тамнице и своје старије сестре Абигаиле, која га је прогонила својом љубављу. Исмаил жели да ослободи Фенену, али у том тренутку у храм продире група војника са Абигаилом на челу. Абигаила обећава спас Исмаилу и његовом народу, ако остави Фенену и пође са њом, али он то одбија (терцет). Абигаила се повлачи са војницима. Пристиже Ана, првосвештеникова сестра, са женама које беже испред Вавилонаца. Са свих страна долази народ који је решен да брани храм од краља Набука, који ускоро стиже са својим ратницима. Првосвештеник Захарија прети да ће убити његову ћерку Фенену, уколико Набуко покуша да уништи храм, али га у томе спречава Исмаил и спасава живот Фенени. Због тога га првосвештеник Захарија и народ проклињу. Вавилонци одводе Јевреје у ропство.

Други чин

ПРВА СЛИКА – Храм бога Бела. Абигаили је пао у руке поверљиви документ, из којег сазнаје да је Набуко оставио престо Фенени, а не њој, пошто је она усвојена ћерка. Она жели да се освети Набуку, који је у ратном походу, а Фенени прети. Затим се сећа своје прошлости и несрећне љубави према Исмаилу (арија Абигаиле). Долази Велики свештеник вавилонског бога Бела и саопштава да Фенена хоће да пусти Јевреје на слободу. Он наговара Абигаилу да узме престо и да казни Јевреје.
ДРУГА СЛИКА – Дворана у краљевској палати у Вавилону. Фенена се одрекла своје вере и прихватила јеврејску. Захарија, који је у вавилонском ропству са осталим Јеврејима, наређује Исмаилу да позове свештенике Левите (арија Захарије). Ови долазе, а када виде Исмаила проклињу га и терају од себе као издајника. У том тренутку појављују се Захарија и његова сестра Ана и саопштавају Левитима да је Фенена примила јеврејску веру. Војсковођа Абдало јавља Фенени да је Абигаила побунила народ против ње и долази са својим присталицама, које верују да је Набуко пао у борби. Пред двор стижу Велики свештеник и Абигаила, која захтева од Фенене краљевску круну. За време те свађе појави се Набуко са својим војницима, узима краљевску круну и ставља је на главу. Опијен својом снагом и славом, он се проглашава богом, тражи да сви клекну пред њим. Блесак муње скида му круну са чела и он пада. Избезумљен од страха, Набуко моли за опроштај а Абигаила узима краљевску круну.

Трећи чин

ПРВА СЛИКА – Дворана у краљевској палати у Вавилону. Потпомогнута од свештеника, Абигаила је заузела престо. Велики свештеник тражи смртну казну за заробљене Јевреје и за Фенену која је издала веру отаца. Осуда је изречена, недостаје само краљевски печат, који се налази код душевно оболелог Набука. Абигаила лукавством добија Набукову сагласност, и он удара краљевски печат на смртну пресуду (дует Абигаиле и Набука). До Набукове свести прекасно долази мисао да је тиме и своју кћерку Фенену осудио на смрт. Он моли Абигаилу да је поштеди, али га она баца у тамницу.
ДРУГА СЛИКА – На обалама Еуфрата. Заробљени Јевреји тугују над својом судбином. Своју домовину никада неће видети и у туђини ће дочекати смрт (хор Јевреја). Првосвештеник Захарија визионарски им предсказује пропаст Вавилона и ослобођење њихове земље, Јудеје.

Четврти чин

ПРВА СЛИКА – Тамница. Набуко се буди узнемирен тешким сновима. Из далека се чују звуци труба који оглашавају погубљење заробљених Јевреја и Фенене. Набуко узалуд покушава да се моли Јехови, богу Јудеје (арија Набука). После молитве враћају му се снага и свест. Војсковођа Абдало продире у тамницу и ослобађа Набука, који хита да спасе Фенену и осуђене Јевреје.

ДРУГА СЛИКА – Храм бога Бела. Уз звуке посмртног марша долазе осуђени Јевреји. С њима су Захарија, Фенена и Исмаил. Велики свештеник и џелати се припремају за извршење казне. Фенена моли првосвештеника Захарију за опроштај, а затим изговара своју последњу молитву (арија Фенене). Праћен својим верним ратницима, стиже Набуко и наређује да се сруши статуа бога Бела и да се ослободе Јевреји. Сви клекну и захваљују Јехови. Долази Абигаила, пада на колена и моли за опроштај, јер осећа да ће умрети. Сви у томе виде божју вољу. Абигаила умире, а првосвештеник Захарија проглашава Набука за краља.