Мистер Долар

Периша Перишић

КОМЕДИЈА ТРЕЊА И ПРЕКОРАЧЕЊА
(драматуршки шифарник)

На које нам је начине, као тиму, Нушићев Мистер Долар данас пријемчив у односу на Нушића каквог памтимо из школске лектире? 
Пре свега због узбудљиве, у драматуршком смислу, водвиљске технике и маштовитих комедиографских визура друштвених група и појединаца који не бирају средства да се домогну новца, моћи и части, лакованих-спакованих по мерилима буржоаског скоројевићевског друштва, нарочито у комедијама насталим тридесетих година прошлог века као што су Мистер Долар, Др и Ујеж. 
Традиционално тумачен, Нушић се смеје слабостима, а не апсурдима људи и друштва. У нашем тумачењу проблематизујемо ту тезу и постављамо питање: шта се дешава кад се нушићевске сцене прекомпонују, измонтирају и згусну тако да водвиљски механизам прерасте у буњуеловски жур којем се не назире ни почетак ни крај, или у савремени клупски парти с ретро-обележјима, или заошија, можда, у правцу театра апсурда или црне колибе на трагу Д. Линча?! Тријумф разума, смеха и живе речи некад је могао да послужи чак и моралном олошу да освести своје слабости и да колико-толико коригује своје поступке. Слабо се пишчеве рационалистичке побуде читају данас, у постисторијском, посттеоријском и поствредносном свету, али смо настојали да та невесела спознаја иако ствара својеврсни шум (да не кажем парадокс),
ипак не угрози ни нашу позоришну визију, ни заносно комичну и бурлескну нушићевску игру – вртоглаво веселу, арлекински ироничну и сатиричну.
Комедија Мистер Долар (после праизведбе 1932, по први пут се у овом веку игра у Народном позоришту у Београду) првенствено је комедија ситуације с елементима комедије нарави. Разочарани и цинични Матковић – грађанин који располаже извесним богатством – у жељи да се освети друштвеној групи којој и сам припада и девојци која га је оставила, успева да их морално компромитује вешто смишљеном и изведеном сплетком (асоцијација на хамлетовску клопку је увек добродошла)!
Елитни клуб скоројевићева и буржуја поверује да је конобар Жан постао богати наследник и на којекакве начине почне да се додворава и улагује мистеру Долару и тако разоткрива своју праву (похлепну и порочну?) природу. 
Нушићу су критичари спочитавали – мале или чак веће наивности у мотивисању радње, извесно прејако типизирање лица, конструктивистичко компоновање комедије, нарочито видљиво на почетку и на крају овог дела – недостатке које је писац настојао да надомести живописним ритмом промена, узбудљивим комичним сценама у којима вербална комика удружена са ситуационом даје снажна иронична сазвучја и значења. Тој врсти бурлескне комике која иманентно садржи ерос и етос смеха била је инспиративна и глумцима и целом тиму, без обзира на мане, те смо, као што рекох, закључили да је нушићевски механизам водвиљске драматургије увек конструкција/ конвенција жанра коју додатно треба заоштрити и разиграти. 
Наиме, чим једно писмо изненадно доспе у клуб, почиње велика и смешна пометња, одмотава се стара салонска и готово истовремено потпуно нова комична заврзлама о једном марионетском друштву спектакла (Нушић духовито опажа – даме постају тоалете – и такорећи антиципира феномен о којем ће Г. Дебор писати готово три деценије касније), њиховом предводнику-трбухозборцу и жртви коју Матковић уздиже у неслућене висине (алузија како на Е. Моренове Звезде, тако и на Ф. Баумовог Чаробњака из Оза такође је добродошла)!
Чини се, никад краја ловачким причама, односно махинацијама истрајно самоувереног, бескрупулозног и циничног Матковића, који без икаквог зазора жели да обелодани да све може да се купи – и част и почаст. На крају крајева, у својим настојањима да оправда експеримент (уочити везу са Золиним манифестом натурализма) у који је увукао цело салонско друштво, он ће се толико запетљати да ће на крају морати да се суочи с консеквенцама таквог (ауто)деструктивног чина. Лик Матковића дугује много тога ранијим ликовима Бранислава Нушића. Он је, на известан начин, лик човека, трговца, заговорника циничне филозофије да се све може купити, али он је само наизглед комичан, а заправо макевијалистички мутан лик, јер пушта да неслана шала склизне у етички упитан оглед.
Нушићева драматургија пародично је протејска: мизантроп Матковић никако да се преобрази, иако се чини да је неко ко супериорно влада другима и собом, он никако не може да изађе из своје коже, ни да размрси конце које другима од почетка мрси. Као у Госпођи министарки, тако и у Мистер долару стичемо утисак, ако не и воајерски ужитак да сценом дефилују пластични, смешни, спонтано разобадани ликови, типични за једну грађанску средину која је стално у лову на новац богатих удавача, гладних свакојаких части и провода где се новци расипају. То нису карикиратуре, него ликови који су комични због ситуације у којима се налазе, због настојања да се супротставе неком току догађаја, због тога што морају да раде оно што је супротно њиховим амбицијама. Водвиљска драматургија добија реалистички зрелија комедиографска обележја. Вербална комика у функцији је комике ситуација, која пак добија подстицаје од комике нарави. Ипак, Мистер Долар је првенствено изванредна комедија ситуације, комедија нарави, а тек онда друштвена комедија. То је бескрајно весела комедија, којој ироничне и сатиричне реплике, извесне друштвене и политичке референце, дају пуноћу и изузетан комични (али и не само комични) потенцијал.

Док Нушић фарсично приказује досадом засићене буржујске жене и махом се руга њиховим прециозама, романтично наивним сновима и друштвеним амбицијама, у лику Пословне жене, ипак, препознајемо еманциповану и трезвену жену која зна да су времена витезова и дама – из песмарица и лира – прохујала и не либи се да о свом занимању проговори без пардона. Притом, видљиво је пишчево настојање да без обзира на склоност хуморескама, стидљиво проговори о савременим женским проблемима, те да их колико-толико сценски артикулише и актуелизује – наслућујемо ли овде, макар, ехо Х. Ибзена и Б. Шоа?! Као и у другим комедијама из тог времена, Нушић се на први поглед игра познатим комедиографским и сценским средствима. Али већ пажљивијим читањем уочавамо и промену. Тачно је да Нушић пише с намером да смехом разголити људске слабости којим не престајемо да се сладимо, којем прибегавамо јер је лековит за све нас који уживамо у чудотворним својствима позоришта, али не треба заборавити да је Нушић истовремено критички, реалистички, каткад и веома оштро, говорио о људским и друштвеним бољкама, посебно ако нису у складу са традиционалним етичким нормама. Уосталом, Нушић се формирао у доба нашег реализма, и као писац делио је сличну судбину са С. Сремцем и Р. Домановићем. Сремчева емоционалност и Домановићева критичност, тврде познаваоци, обједињени су и преображени на посебан начин у Нушићевом делу. Исто што важи за његове савременике, важи и за његове претходнике, а нарочито књижевне узоре од којих су нам осим Н. Гогоља и М. Горког, били драгоцени и они чија се веза с Нушићем пренебрегава, јер су неки од њих код нас, нажалост, недовољно превођени, а неки помало и заборављени: А. Дима Син, Е. Зола, Г. Хауптман и Х. Судерман. С потоњим Алкибијад Нуша дели и својеврсно идентитетско бреме јер су обојицу – сваког на свој начин – у средини у којој су живели, вечито доживљавали као Другог.
Нушић је ипак пронашао елегантан начин да се на сцени духовито поигра с именима,  псеудонимима и надимцима – данас тек хипертрофираним проблемом имиџа, реномеа, друштвених улога и (политике) идентитета – пошто је као писац одувек тежио да оно што је актуелно, чак и ако болно, можда трауматски несвесно, почива на властитом искуству, заиста преточи у упечатљиву комедиографску грађу – у Мистер Долару, конобар Жан, којем то уопште није право име, у једном тренутку толико се слуди (циник би додао – покондири) да не може да се сети ни како се зове ни како се презива. 
С обзиром на то да је живео и стварао тридесетих година XX века, Нушић је ипак морао да искуси и сазна и оно што му је омогућило да прекорачи дотадашња стваралачка искуства и да се ухвати укоштац како са савременим проблемима друштвене и људске егзистенције тако и са неким онтолошким проблемима, које није само обрађивала класична трагедија него и велика класична и модерна комедија. Баш кроз ту свесно трансгресивну, субверзивну призму превирања и одступања, полифоније и какофоније, изворног и монтираног, иманентног и асоцијативног, аудитивног и телесног, интимног и колективног, фиксног и импровизованог, старог и новог – огледао се и процес рада на нашој представи.

П.С. Текст је писан као замишљени дијалог/унутрашњи монолог у којем драматург – каткад рефлексивно,  каткад дефлективно – сумира процес рада на конкретном делу настојећи да не открије превише, док с једне стране намигује и наводи, а с друге полемише са општим или мање општим театролошким местима, када је реч о прелазној фази стваралаштва Бранислава Нушића у којој писац, без обзира на избор рода или жанра, све време упозорава на кризу брака, породице и појединца у сложеним односима међуратног грађанског друштва. Зато нека вас не чуди ако у нашем тумачењу Мистер долара, у виду цитата или парафразе, препознате писане трагове и неког другог Нушићевог и не само Нушићевог дела.