Лажа и паралажа
комедија Јована Стерије Поповића
На репертоару
Ово класично дело српске драмске књижевности прича о два преваранта који долазе у једну кућу где њихове измишљотине бивају прихваћене као истина, а они се надмећу ко ће више и убедљивије да лаже. Иако је у центру збивања лаж, а већина ликова бива сурово обманута, реч је о лепршавој комедији која умногоме говори и о данашњем времену.
„Story", Београд, 28. март 2006.
Када изаберете глумце као што су Милан Гутовић (барон Голић), Небојша Дугалић (Мита), Наташа Нинковић (Јелица), Борис Комненић (Марко), Михаило Лађевац (Батић), Добрила Ћирковић (Марија), редитељ нема много муке да оформи аутентичан свет тридесетих година деветнаестог века, који Стерија маестрално представља (...)
„Данас", Београд, 3. април 2006.
ЈОВАН СТЕРИЈА ПОПОВИЋ
Рођен је лета господњег 1806, 1. јануара, од оца трговца, Цинцарина, и мајке Српкиње, из уметничке и изузетно образоване породице. Мајчино наслеђе и слабо здравље га још у раној младости одбијају од очеве жеље да га одмени у трговачком послу и опредељују за науку. Студије у Пешти му омогућавају високо образовање, али и први контакт са позориштем, које му постаје и остаје једна од највећих љубави и преокупација. Ту пише и објављује прве песме, а потом и трагедије. По повратку у родни Вршац, као свршени правник, постаје професор латинског језика а потом адвокат, и наставља живу књижевну активност. Прва комедија, Лажа и паралажа (1830), помогла му је да препозна у себи комедиографа. Дугогодишња жеља да дође у Србију и помогне својим сународницима у организовању своје новостечене самоуправе, остварује се 1940, када постаје професор природног права на Лицеју који се тада налазио у Крагујевцу. Ту одмах помаже свом колеги, такође војвођанском Србину Атанасију Николићу, да покрене ђачку позоришну дружину, а јавља му се и идеја о оснивању „ученог друштва”. Следеће године, заједно са Лицејем, долази у Београд и ту се његова културолошка, социолошка и просветитељска делатност разгранава. Активно учествује у оснивању најпре Театра на Ђумруку а потом и Театра „Код јелена”, поклања им своје текстове, преводи стране, помаже правно и администратвно, подучава глумце, пише критике... Неуморно ради на унапређењу школства, пише уџбенике, предлаже правилнике, оснива фондове, покреће „Просветне новине”, учествује у доношењу првог просветног закона... Један је од најватренијих оснивача Друштва српске словесности (Академије наука), бори се за увођење народног језика у књижевни (али не онако радикално како је то тада покушавао а касније и учинио Вук Караџић). Међу првима организује скупљање и чување важних старина и један је од оснивача Народног музеја. Дуго је на месту начелника у Попечитељству просвештенија (Министарству просвете)... и све то за свега осам година. Јер у време уставобранитеља зачела се, а касније, повратком са школовања у иностранству прве генерације омладине из Србије, још више распламсала повика на „немачкаре” – Војвођане који су били први образовани Срби у Милошевој Србији. Стерији је то сметало, а накупило му се и другог чемера, те 1848. подноси оставку и враћа се у Вршац. Прилично разочаран, уморан и све болеснији, бави се највише списатељским радом. Горка комедија Родољупци, по многима његова најбоља, настала је у овом периоду, као реакција на сукоб између Мађара и Срба у Вршцу, у току мађарске буне против аустријске власти, 1848–49 . Упокојио се 26. фебруара 1856, оставивши за собом неизбрисиве трагове у нашој култури. Током сто тридесет седам година дуге историје Народног позоришта играно је осамнаест Стеријиних текстова, и неколико текстова о Стерији. Током прве три деценије двадесетог века сваке године је прослављан његов рођендан, приказивањем „Стеријине вечери” која је подразумевала играње једног или више наслова старог мајстора. Међу последњим Стеријиним наградама које је наша Кућа добила, посебним сјајем сијају оне добијене за Кир Јању 1993. и Покондирену тикву 1998.
Јелица Стевановић
Премијерно извођење
Премијера, субота 25. март 2006. / Сцена „Раша Плаовић"
Редитељ Југ Радивојевић
Драматурзи Молина Удовички, Славко Милановић
Лектор Радован Кнежевић
Сценограф Дејан Пантелић
Костимограф Марина Вукасовић Меденица
Композитор Корнелије Ковач
Сценски покрет Пјер Рајковић
Организатори Немања Ралић, Саша Петковић
Инспицијент Ђорђе Јовановић
Суфлер Даница Стевановић
Премијерна подела:
Марко Вујић Борис Комненић
Јелица Наташа Нинковић
Батић Михаило Лађевац, Милан Томић
Алекса Милан Гутовић
Мита Небојша Дугалић
Марија Добрила Ћирковић
Дизајнер светла Лазар Стреоски
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Димитрије Радиновић
Мајстор тона Роко Мимица
Музика снимљена у студију „Арета"
Тонски сниматељ Влада Кркљуш
Декор и костими су израђени у радионицама Народног позоришта.