Кармен

Садржај
Први чин
Трг у Севиљи. Шарена гомила света забавља се на тргу испред војничке касарне и фабрике дувана. Војници, на челу са наредником Моралесом, прекидају досаду удварајући се Микаели, лепој сеоској девојци која тражи наредника Хозеа, који ће касније доћи са страже. Из фабрике дувана, за време одмора, излазе раднице познате по свом изазовном понашању и певају заводљиву песму o диму. Мушкарци који су их дочекали траже међу њима лепу и темпераментну Кармен. Она се појављује и својом заносном песмом (Хабанера) понесе све присутне. Једино Дон Хозе не показује ника-кво интересовање за њену песму и управо тиме изазива радозналост лепе девојке. Рад-ници одлазе, трг остаје пуст, а Дон Хозе очекује Микаелу која му доноси поздраве од мајке и своју љубав, тако да на крају дуета њихово венчање делује готово извесно. Из-ненада из фабрике истрчавају раднице у жестокој свађи. Капетан Зунига шаље Дон Хо-зеа да види о чему се ради. Овај се убрзо враћа и доводи Кармен која је у тучи једну радницу убола ножем. Она покушава да придобије капетана, али он је шаље у затвор. Када начас остане сама са Хозеом, обећа му своју љубав (Сегедиља), ако јој омогући бекство. Заведен, Хозе јој одвезује руке, верујући да ће га Кармен наградити својом љу-бављу. Кармен бежи, остављајући Хозеа, којег потом, због непоштовања наређења, од-воде у затвор.

Други чин
Крчма Лиласа Пастје. Кармен и њене другарице забављају госте песмом и игром (Chanson bohême). Међу гостима је и капетан Зунига, од кога Кармен сазнаје да је Хозе пуштен из затвора. Наилази тореадор Ескамиљо, бурно поздрављен од свих (арија Тореадора). Кармен се не осврће на његове љубавне изјаве јер чека Дон Хозеа кога је заволела због његове пожртвованости. У међувремену је другарице и кријумчари наговарају да с њима пође на пут али она то одбија (квинтет). Долази Дон Хозе кога Кармен жели да награди за оданост заводљивом игром. Усред њеног плеса, чује се из даљине звук трубе, који позива војнике да се врате у касарну. Дон Хозе хоће да пође али га Кармен задржава и руга му се, тврдећи да је не воли, кад не жели да остане са њом. Да би је уверио у своју љубав, Дон Хозе вади из недара сасушени цвет, који чува од онога дана када су се први пут срели (арија). Њихову љубавну свађу прекида куца-ње на вратима: капетан Зунига се вратио да настави да се удвара Кармен. Пошто је угледао Хозеа вређа га и тера напоље. Дон Хозе напада свог капетана. Из суседних просторија наилазе кријумчари, разоружавају Зунигу и убијају га. Хозе прихвата пону-ду Кармен да постане члан њене кријумчарске банде, чиме постаје и дезертер.
 
Трећи чин
У кријумчарском логору у планинама. Кармен и Дон Хозе долазе са кријумчарима. Кармен се већ заситила Хозеа и хтела би да га се ослободи, иако он и не помишља да је напусти. Гледајући у карте, Кармен сазнаје да јој ускоро предстоји смрт (арија). Хозе остаје сакривен да чува стражу. Долази Микаела да у овом далеком крају тражи одбеглог Дон Хозеа. У великој арији она изражава одлучност да се са кобном Циган-ком бори за његову љубав и његов спас, али побегне када одјекне пуцањ његове пу-шке. Хозе је пуцао на пролазника, кога умало није погодио – то је тореадор Ескамиљо. Хозе убрзо сазнаје да тореадор тражи Кармен, за коју се дознало да више не воли неког одбеглог војника са којим је побегла у планину. Хозе потеже нож, они почињу да се боре, али се Кармен и кријумчари враћају и раздвајају их. Тореадор изазива Дон Хозеа и јавно га понижава пољубивши Кармен пред свима. Хозе гневно насрће на Кармен, али у том моменту утрчавају кријумчари који су открили скривену Микаелу. Она јавља Хозеу да му је мајка на самрти. Хозе очајан одлази, али обећава Циганки да ће је поново потражити.

Четврти чин
У Севиљи, пред улазом у арену. Тореадори, пикадори, матадори и народ улазе у арену, где ће ускоро почети борба са биковима. Појављују се, свечано одевени, Кармен и Ескамиљо, који се нежно опраштају (дует). Другарице јављају Циганки да се у гомили света крије Дон Хозе. Кармен зна шта тражи и очекује га. Хозе долази очајан и сломљен, и моли је да му се врати. На њен одговор да је љубав међу њима мртва, Хозе почиње да јој прети, али Кармен је одлучна и неумољива, утолико пре што се из арене чује песма која слави победу Ескамиља у кога је заљубљена. Најзад, Кармен баца Хозеу у лице његов прстен и одлучно полази у арену. Хозе је убија и изговара: „Кармен, била си моја љубав“.

БИЗЕ – КОМПОЗИТОР ИСПРЕД СВОГ ВРЕМЕНА

У паузи компоновања (или како је сам рекао – да би се се одморио од своје музике) Петар Иљич Чајковски је узео партитуру Кармен и одсвирао је од почетка до краја. „Верујем да је то ремек-дело у пуном смислу те речи, односно једна од оних неколико ствари које су предодређене да саме по себи, на највишем нивоу, одражавају музичке тежње читаве епохе“ констатује у писму својој покровитељки Надежди фон Мек 1880. године. Чајковски је наиме сматрао да се време у коме живи разликује од претходног по томе што се „музичка идеја ставља у други план; није више циљ, већ средство, изговор за стварање ове или оне групе звукова. Такав процес музичке инвенције је, очигледно, чисто рационалан и из тог разлога је савремена музика, иако духовита, зачињена и радознала заправо хладна, незагрејана осећањима. ...Бизе је уметник који даје допринос веку и савременом свету али га греје истинска инспирација. И каква дивна тема за оперу! ...Уверен сам да ће за десет година Кармен бити најпопуларнија опера на свету“. Ове пророчке речи великог композитора имале су тог тренутка посебан значај јер је Бизеова Кармен после премијере у Опери комик 3. марта 1875. добила негативне критике а композитор који умире само три месеца касније (имао је 37 година) неће дочекати славу коју је његово дело достигло.
Жорж Бизе (1838 – 1875) рођен је у Паризу у уметничкој породици – његов отац је био професор певања и композитор а мајка одлична пијанисткиња тако да је Бизе, који је истовремено научио и ноте и слова, већ са девет година уписао конзерваторијум у Паризу. Био је изванредан пијаниста коме се и Лист дивио а компоновао је симфоније, соло песме, сценску музику, око дванаест опера... Међутим Бизеова дела током његовог живота нису постигла значајан успех. Његова потрага за егзотичним темама, популарним у доба романтизма, утицала је и на тематику опера: радња опере Ловци бисера одвија се на Цејлону, Ђамиле (1872)  у Каиру а Кармен у Севиљи. Иако му је Кармен донела светску славу не би требало заборавити ни његову оперу Ловци бисера (1863) посебно због познате арије Надира “Je crois entendre encore” и дуета Зурге и Надира „Au fond du temple saint“.
Са друге стране, реализам у књижевности XIX века одразиће се и на оперу у виду тежње за што већом „животном уверљивошћу“ на сцени и темама које као да су пренете из стварног живота. Тако ће крајем XIX века настати веризам а за његовог зачетника се сматра Бизе управо са опером Кармен.
Када је 1872. добио поруџбину од управе Опере комик у Паризу, као основу за либрето одабрао је новелу Проспера Меримеа Кармен (1845) чија се радња одвија у Шпанији (Севиљи) 1820. године. За ауторе либрета узео је „два највећа генија париског сатиричног позоришта у другој половини XIX века“ Анриja Мејакa и Лудовикa Aлевиja, сараднике Жака Офенбаха славног композитора оперета. Они су заједно са Бизеом покушали, колико је то било могуће, да ублаже грубости Меримеове приче о неузвраћеној љубави која се завршава трагично. Створили су фатални, у односу на причу идеализовани лик Кармен и увели нове ликове – Микаелу, Фраскиту, Мерцедес и Моралеса. 
Представа је изазвала прави шок код публике и критике због своје реалистичности и због тога што су на сцену изведене фабричке раднице, кријумчари, дезертер, јер је приказана туча између жена као и потресна финална сцена која ће због своје концепције у два плана оставити посебан утисак на многе: док се иза сцене чује клицање одушевљене масе из арене на сцени се догађа убиство. Управа позоришта је пред премијеру тражила да крај буде промењен и да се све срећно заврши као што је био обичај у представама Опере комик.
Међутим, сви ови узнемирујући, драматични моменти захваљујући Бизеовој изванредној музици у духу шпанског фолклора, вешто су избалансирани са, како каже Жан Рој, елементима буфо опере, са моментима у којима се преплићу певање и плес и са незаборавним аријама Кармен, Ескамиља и Дон Хозеа. Иако је доживела неуспех код критике Кармен је изведена за три месеца преко тридесет пута а популарност опере која траје до данас прелила се и на балетску сцену и на филмско платно.

Вања Косанић

КАРМЕН – МЕРИМЕОВА, БИЗЕОВА И НАША
Реч редитеља
Oпера Кармен Жоржа Бизеа – један је од најснажнијих уметничких израза тријумфа страсти над сентименталном љубављу. У односу на Меримеову приповетку, опера представља моћну поетску надградњу као плод смислених структурних помака. Бизеов Дон Хозе, човек је кога судбинско одређење изводи из инерције свакодневице и бледе емотивне обавезности и увлачи у дубину нечег што не познаје – свет страсти изван закона. Често на сценама представљају Дон Хозеа као несолидног војника који запоставља своје дужности како би следио опасну заводницу. Међутим, Дон Хозе почиње да живи тек кад упознаје Кармен, љубав се догађа као друго рођење, преображавајући готово ектоплазматичну личност у пунокрвног човека. Запажања да он показује слабости тиме што не следи Кармен не могу бити прихваћена, јер он то чини, само не праволинијски, слепо до краја. Враћа се својој умирућој мајци, уместо да одговори животном изазову који му нуди Кармен: он није слободан човек и због тога је губи. Увођење лика Микаеле у оперу било је неопходно. Она представља хришћанство, породичне везе, законитост и сентименталну љубав. Све то је срушено провалом страсти. Микаела са Дон Хозеом дели музички речник нежног и интензивног лиризма који је потпуна антитеза песмама и играма Кармен. Током читаве опере Бизе мајсторски користи овај контраст. У дуету у I чину Дон Хозе и Микаела лако налазе музички језик којим евоцирају сећања на његову вољену мајку. Насупрот овом дуету стоји дует Дон Хозеа и Кармен, који је постављен на потпуно другaчији начин. Драмска супротстављеност Дон Хозеовог лирског регистра у арији „La fleur que tu m’avais jetee“ и ритма тарантеле коју Кармен пева у „La bas dans la montagne“ не дозвољава им да остваре уравнотежени дует. То је урађено са намером, једноставним музичким средствима која указују на то да личности не говоре исти језик, нити деле исте вредности. Лик Ескамиља следећи је значајан „додатак“ опере причи Проспера Меримеа. Ескамиљо је оваплоћење мужевности, Бизе је то постигао сукобним дуетом у III чину. Супротстављајући се прослављеном тореадору, Дон Хозе жели да потврди своју страст и вештину борца. Премда Кармен напушта Дон Хозеа због Ескамиља, то не значи да би требало поредити њихову љубав. Ескамиљо је спреман да чека свој ред међу онима које Кармен бира, не показујући превелико нестрпљење. Када се Ескамиљо обраћа Кармен у кратком дуету у IV чину, то је искључиво да би, суочен са могућом смрћу, обећао да ће изговорити њено име када следећи пут убије бика. Ескамиљо одлучно пркоси судбини, ризикујући свој живот у свакој борби и тај изазов је његова највећа страст. Трајна фасцинација и мистерија Кармен лежи у чињеници да није понуђена ни једна психолошка смерница за дубоке мотиве њених акција, ни хијерархија њених мотива. Кармен ни у једном тренутку не објашњава себе: она само наглашава своју вољу да остане слободна. Да ли она воли Дон Хозеа? Кармен то никада не изговара. Свеједно, она бира њега, бацајући му цвет у првом чину. Зашто? Вероватно зато што је он другачији од других мушкараца: он је чак ни не погледа. Судбина је направила свој улазак, изненадан и необичан. Кармен је неколико пута разочарана Дон Хозеовом неодлучношћу и због тога га провоцира. Али, она је дубоко заинтересована за човека за кога љубав није игра, који се смртно везује за њу. Кармен на крају опере изазива и смрт, упркос свим упозорењима да ће срести Дон Хозеа. Сама чињеница да пропушта свечаност на којој је требало да тријумфује, да би се суочила са Дон Хозеом, довољно говори о Кармен. Такво провокативно понашање није прерушено самоубиство, нити идеалистички покушај да сублимира своју љубав, већ нешто што је у својој рационалности апсурдно, нешто што Кармен једноставно мора да уради како би остала своја. Смрт Кармен радикално је супротна од смрти Изолде, чија блистајућа радост у смрти долази из њених мистичних веровања у трансценденцију вечне љубави њене. Изолда и Тристан су пасивне жртве ероса, док су Кармен и Дон Хозе до краја активни у својој љубави и смрти. Пошто је убио њу, а не Ескамиља – што би на први поглед изгледало рационалније – Дон Хозе испуњава потребу да је поседује. Храбро му се супротстављајући, Кармен изражава своју вољу и чврсто потврђује аутономију своје личности. Она одважно бира испуњење своје судбине. То је управо оно што је Ниче сматрао суштински трагичним: суочавање са смрћу – не са циљем да се порекне живот, већ да се пристане на њега.

Небојша Брадић