Дон Кихот

опера Жила Маснеа

ЖИЛ МАСНЕ
(1842 — 1912)
Рођен у малом месту Мон­то, у бли­зи­ни Сент-Ети­је­на, у обла­сти Лоа­ре. Масне је ушао на Пари­ски кон­зер­ва­то­ри­јум са 11 годи­на, након чега је сту­ди­рао ком­по­зи­ци­ју код позна­тог опер­ског ком­по­зи­то­ра Амбро­а­за Тома­са. Годи­не 1863. осво­јио је Рим­ску награ­ду са сво­јом кан­та­том Давид Рицио (1863.год.). Изво­ђе­њем сво­је опе­ре Вели­ка тет­ка 1867. годи­не, запо­чео је кари­је­ру ком­по­зи­то­ра опе­ра и успут­не музи­ке. Њего­ве 24 опе­ре одли­ку­ју се гра­ци­о­зним, пот­пу­но фран­цу­ским мело­диј­ским сти­лом. Ређа­ју се, изме­ђу оста­лих, мање успе­лих и мање позна­тих, сле­де­ће опе­ре: „Дон Цезар од База­на“ (1872.), „Херо­ди­ја­да“ (1881.), „Манон“ (1884.), „Сид“ (1885.), „Есклар­монд“ (1889.), „Вер­тер“ (1893.), „Таис“ (1894.), „Сафо“ (1872.), „Дон Кихот“ (1910.). У реци­та­ти­ви­ма (дија­ло­гу) кори­сти нео­бич­ну тех­ни­ку изго­во­ре­них речи уз лага­ну орке­стар­ску прат­њу. Пло­дан ком­по­зи­тор, са неис­црп­ном мело­диј­ском инвен­ци­јом и сигур­ним теа­тер­ским инстинк­том, Масне је, ако се тако може режи, феми­ни­зи­рао музич­ки језик опе­ре, дају­ћи му драж, љуп­кост, нежност, страст и нео­бич­ну гип­кост. Изван­ред­ни музич­ки сли­кар „веч­но жен­ског“ (четр­на­ест њего­вих опе­ра носе жен­ска име­на!), Масне је ство­рио, по речи­ма јед­ног њего­вог уче­ни­ка, музич­ки језик нежно­сти и извр­шио вели­ки ути­цај како на публи­ку, тако и на музи­ча­ре сво­је гене­ра­ци­је и оне који су за њом дошли. У тре­нут­ку када је вери­зам почео осва­ја­ти опер­ску сце­ну, Масне је успео да одбра­ни фран­цу­ску музи­ку од опа­сно­сти, која је дола­зи­ла с оне стра­не Алпа.
Масне је био вешт у пси­хо­ло­шком пор­тре­ти­са­њу карак­те­ра и знао је како да тем­по­зи­ра сво­ја дела: дра­го­це­ни даро­ви у јед­ном посве­ће­ном ком­по­зи­ци­ји опе­ра. Био је и добар мело­ди­ста, шар­ми­рао је публи­ку сво­јом суп­тил­ном хар­мо­ни­јом и пре­фи­ње­ном орке­стра­ци­јом, увек при­ме­ре­ном драм­ској ситу­а­ци­ји. Масне је ком­по­но­вао и кома­де за кла­вир, сакрал­на дела и умет­нич­ке песме (мело­ди­је), а допри­нео је и ожи­вља­ва­њу сим­фо­ниј­ске музи­ке у Фран­цу­ској кроз дела попут сво­јих шест орке­стар­ских сви­та под нази­вом Сце­не. Познат, цењен и тра­жен про­фе­сор на Пари­ском кон­зер­ва­то­ри­ју­му од 1878. годи­не, Масне је у сво­јој кла­си обра­зо­вао читав низ ком­по­зи­то­ра који су у даљем раз­во­ју фран­цу­ске музи­ке оди­гра­ли зна­чај­ну уло­гу.


Реч реди­те­ља
Ко је Дон Кихот данас? Шта су „њего­ве ветре­ња­че“? Про­тив чега се бори? За шта и за кога се бори? Коли­ко је та бор­ба бесми­сле­на и уза­луд­на? Коли­ко тра­га оста­вља?...
Све су то пита­ња, која сам као реди­тељ, али и као оби­чан човек, жена, мај­ка, поста­вља­ла себи, док сам раз­ми­шља­ла о кон­цеп­ту и иден­ти­те­ту пред­ста­ве. Није ми био иза­зов да по ко зна који пут публи­ка гле­да пома­ло сме­шног и луц­ка­стог стар­ца у окло­пу, на мрша­вом коњ­че­ту, изду­же­не бра­де и раз­ба­ру­ше­не косе, како са копљем у руци јури­ша на ветре­ња­че, мисле­ћи да се бори са диво­ви­ма и чудо­ви­шти­ма за част и у сла­ву љуба­ви пре­ма узви­ше­ној Дул­си­не­ји, а све уз помоћ и повре­ме­но ишчу­ђа­ва­ње свог вер­ног слу­ге и при­ја­те­ља Сан­ча Пан­се.
Како заин­три­ги­ра­ти дана­шњег гле­да­о­ца, пону­ди­ти му нешто ново и дове­сти цео про­је­кат до кра­ја, пого­то­ву у ово тешко вре­ме за све нас, у вре­ме пан­де­ми­је, поја­ча­них мера пре­до­стро­жно­сти, бри­ге за дру­ге и за себе, због дру­гих...? Мно­го пита­ња се наме­та­ло у про­це­су кре­и­ра­ња и рада на овој пред­ста­ви. Мно­го тешких тре­ну­та­ка и бол­них губи­та­ка је дожи­вео сва­ко од нас, а опет, једи­но што сам од почет­ка осе­ћа­ла као нео­п­ход­ност и глав­ну „зве­зду води­љу“, био је непо­пра­вљи­ви опти­ми­зам и жеља да Добро на кра­ју побе­ди и да ни јед­на искре­на бор­ба не буде про­гла­ше­на уза­луд­ном.
Наш Дон Кихот, пред­ста­вља чове­ка, који је под ста­рост дожи­вео да буде расе­ље­но лице, изба­чен из ста­на, њего­ва дра­го­це­на библи­о­те­ка рас­ту­ре­на, ства­ри раз­ба­ца­не, али он се не пре­да­је и про­на­ла­зи у себи и у све­ту око себе, само лепо­ту и љубав. Вите­шки се бори и побе­ђу­је раз­ли­чи­те неда­ће, захва­љу­ју­ћи сво­јој улеп­ша­ној сли­ци реал­но­сти, гле­да­ју­ћи кроз „ружи­ча­сте нао­ча­ри“. На кра­ју, када те ружи­ча­сте нао­ча­ри спад­ну, нару­ше­ног здра­вља, али чисте и неви­не душе, он дожи­вља­ва про­све­тље­ње и одла­зи у веч­ност, наста­вља­ју­ћи да тре­пе­ри међу зве­зда­ма и да сми­шља нај­леп­ше љубав­не сти­хо­ве у сла­ву сво­је Дул­си­не­је, у сла­ву Лепо­те. Њего­ва вера у љубав, вите­штво, искре­ност, добро­ту, њего­во оду­ше­вље­ње савр­шен­ством при­ро­де и тра­га­ње за оним Божи­јим у нама, бива пре­по­зна­то од стра­не при­ја­те­ља и вер­ног пра­ти­о­ца Сан­ча, који пред­ста­вља Кихо­то­ву везу са реал­но­шћу, која често није ни мало лепа и ни мало лака.
Сан­чо бра­ни Кихо­та у сво­јој надах­ну­тој ари­ји у четвр­том чину, поре­де­ћи га са Ису­сом. Свет око њега то тре­нут­но не раз­у­ме, али Кихо­тов дух наста­вља да живи и после њего­ве земаљ­ске смр­ти. Боје које он види, шире се међу људи­ма, сна­га при­ро­де побе­ђу­је, лепо­та побе­ђу­је, пра­ва љубав је неу­ни­шти­ва...
Посве­ће­но мом Дон Кихо­ту


Садржај
ПРВИ ЧИН
Кар­не­вал­ско весе­ље на град­ском тргу. — Отме­ни кава­ље­ри оку­пља­ју се, сла­ве лепо­ти­цу Дул­чи­не­ју, удва­ра­ју се и пози­ва­ју је да пође са њима (квар­тет). Дул­чи­не­ја их слу­ша и као одго­вор на њихо­во удва­ра­ње она им при­ча о про­ла­зно­сти, мла­до­сти и љуба­ви (ари­ја). Сви се весе­ло рази­ла­зе, осим дво­ји­це мла­дих кава­ље­ра Хуа­на и Родри­ге­за, који се жале један дру­го­ме како нема­ју сре­ће у љуба­ви код лепе Дул­чи­не­је. Из даљи­не се чују узви­ци наро­да који кли­че Дон Кихо­ту, вите­зу од Ман­че и њего­вом дебе­лом коњу­ша­ру Сан­чу Пан­си. Родри­гез при­ча Хуа­ну о томе како је сиро­ма­шни витез Дон Кихот на свом мрша­вом кљу­се­ту Роси­нан­ту пошао из свог села у свет да би чинио јунач­ке под­ви­ге и поно­во вас­по­ста­вио забо­ра­вље­ни вите­шки ред. Тај витез зане­се­њак назвао је себе вите­зом тужног лика, иза­брао је за коњу­ша­ра Сан­ча Пан­су, који га пра­ти на магар­цу, а за даму сво­га срца про­гла­сио је лепу Дул­чи­не­ју. Уско­ро сти­же на трг и Дон Кихот. Маса га окру­жу­је, весе­ло поздра­вља и с њима зби­ја шалу. Пала је ноћ. Дон Кихот га пози­ва на дво­бој, а овај то у шали при­хва­та. Поја­вљу­је се Дул­чи­не­ја и пре­ки­да њихов дуел. Дон Кихот је сре­ћан што види сво­ју дра­гу и нуди јој свој рас­ко­шни двор на Гва­дал­ки­ви­ру. Дул­чи­не­ја се шали, при­хва­та дво­рац који посто­ји само у машти Дон Кихо­та, али му поста­вља један услов; да про­на­ђе и вра­ти њен укра­де­ни накит, који је отео раз­бој­нич­ки вођа Тене­брен. Витез је усхи­ћен што ће моћи извр­ши­ти један под­виг за даму сво­га срца и спре­ман је да пође на пут. У прат­њи мла­дих кава­ље­ра, Дул­чи­не­ја одла­зи. Остав­ши сам, витез тужног лика заве­ту­је се да ће вер­но извр­ши­ти свој завет.
ДРУ­ГИ ЧИН
У пла­ни­ни. — Пошто се на сво­ме путу срео са ста­дом ова­ца и сви­ња, за које је мислио да су две непри­ја­тељ­ске вој­ске, Дон Кихот у прат­њи Сан­че сти­же у дале­ки пла­нин­ски крај. Витез сања­ри о сво­јој дра­га­ни, а Сан­чо наго­ва­ра свог госпо­да­ра да се вра­те кући и да не буду „робо­ви нестал­не жен­ске ћуди“ (ари­ја). У том тре­нут­ку Дон Кихот опа­зи ветре­ња­че. У њего­вој машти оне поста­ју зли диво­ви, он јури­ша да их уни­шти, али пада од њихо­вог удар­ца.
ТРЕ­ЋИ ЧИН
Кли­су­ра у Сије­ра Море­ни. — Дон Кихот је нашао место где се кри­ју раз­бој­ни­ци. Изне­мо­гли Сан­чо упла­ше­но моли сво­га госпо­да­ра да при­чу­ва стра­жу док се он одмо­ри. Сан­чо спо­кој­но спа­ва, а витез бди на стра­жи и сећа се Дул­чи­не­је. У даљи­ни се виде раз­бој­ни­ци. Дон Кихот их пози­ва у бој. Наста­је крат­ка бор­ба у којој раз­бој­ни­ци вежу Дон Кихо­та. Спре­ма­ју се да га уби­ју, међу­тим њего­ва сми­ре­ност и хлад­но­крв­ност збу­њу­је их и они у њему виде неко над­зе­маљ­ско биће. Дон Кихот им гово­ри о пози­ву лута­ју­ћег вите­за кој пома­же бед­не и невољ­не (ари­ја). Он тра­жи накит који су укра­ли од њего­ве дра­ге. Раз­бој­нич­ки вођа пре­да­је му накит и сви пада­ју пред њим у моли­тви на коле­на.
ЧЕТВР­ТИ ЧИН
У кући код Дул­чи­не­је. — Лепо­ти­ца се одма­ра окру­же­на кава­ље­ри­ма, који јој удва­ра­њем доса­ђу­ју. Моли их да је напу­сте. Остав­ши сама, она тужно раз­ми­шља о сво­ме живо­ту (ари­ја). Међу­тим, дола­зи маса која кли­че Дул­чи­не­ји и пози­ва је на весе­ље. Она је дир­ну­та њихо­вом пажњом, весе­ло при­хва­та позив и при­ча о томе како једи­но вре­ди у живо­ту љубав и мла­дост (ари­ја). Сви весе­ло одла­зе на кар­не­вал. Вра­ћа се Дон Кихот у прат­њи Сан­че са свог побе­до­но­сног похо­да. Он је сре­ћан што је испу­нио завет сво­је дра­ге. Госпо­дар и слу­га сања­ју о сре­ћи (дует). Дул­чи­не­ја се вра­ћа. Дон Кихот јој све­ча­но пре­да­је накит. Сви су изне­на­ђе­ни њего­вим под­ви­гом. Дул­чи­не­ја и даље про­ду­жа­ва сво­ју игру са Дон Кихо­том. Она му захва­љу­је и њего­ву хра­брост упо­ре­ђу­је са под­ви­гом вите­зо­ва из про­шло­сти. Дон Кихот је дубо­ко тро­нут и нуди јој сво­ју руку. Дул­чи­не­ја га одби­ја, а оку­пље­ни народ исме­ја­ва Дон Кихо­та. Витез је дубо­ко поти­штен и жали сво­ју несрећ­ну суд­би­ну (ари­ја). Виде­ћи коли­ко пати, она га искре­но моли за опро­штај и каже му да није достој­на њего­ве вели­ке љуба­ви, јер је она жена која може да при­па­да сва­ко­ме (ари­ја). Дон Кихот је дир­нут њеном искре­но­шћу и опра­шта јој (дует). Сан­чо Пан­са уста­је у одбра­ну сво­га госпо­да­ра она није достој­на тако вели­ког херо­ја као што је витез тужног лица. Он пози­ва сво­га госпо­да­ра да пође с њим и да потра­же неку дру­гу земљу, где су људи пле­ме­ни­ти­ји (ари­ја).
ПЕТИ ЧИН
Уса­мље­ни крај. — Одба­чен и несхва­ћен од људи, Дон Кихот је на умо­ру. Поред њега кле­чи вер­ни слу­га Сан­чо и теши га. Лута­ју­ћи витез гово­ри да је желео добро сви­ма и да је хтео да помог­не напа­ће­ном људ­ском роду. Сећа с сво­га живо­та и јавља му се визи­ја њего­ве дра­га­не. Сав сре­ћан, са име­ном Дул­чи­не­је на усна­ма, уми­ре витез тужног лика.


ЂОРЂЕ СТАНКОВИЋ 
Дипло­ми­рао је и маги­стри­рао на одсе­ку за дири­го­ва­ње на ФМУ у Бео­гра­ду у кла­си проф. Дарин­ке Матић Маро­вић. Струч­но се уса­вр­ша­вао код мае­стра Анге­ла Шуре­ва, Мла­де­на Јагу­шта и Дени­са Кини­ја на мастер­кла­су у Њујор­ку.
Додат­но се усвр­ша­вао као сти­пен­ди­ста УНЕСКO-а за музи­ку ита­ли­јан­ског и фран­цу­ског баро­ка, уче­ство­вао на мај­стор­ским ради­о­ни­ца­ма за хор­ску музи­ку Евро­па Кан­тат (Утрехт) као и свет­ским сим­по­зи­ју­ми­ма  (Мине­а­пол­ис, Кјо­то, Копен­ха­ген...).
Био је дуго­го­ди­шњи дири­гент ака­дем­ског хора „Шпа­нац“ са којим је оства­рио побе­ду у нат­пе­ва­ва­њу на 36. Мокрањ­че­вим дани­ма у Него­ти­ну као и на так­ми­че­њу у Хел­му-Пољ­ска. Са овим хором је оства­рио број­не дома­ће и ино­стра­не тур­не­је. Потом беле­жи сарад­њу са Срп­ско-Јевреј­ским певач­ким дру­штвом и ака­дем­ским хором „Оби­лић“.
Био је више­го­ди­шњи сарад­ник хора РТС-а, дири­гент Позо­ри­шта на Тера­зи­ја­ма, беле­жи сарад­њу са Умет­нич­ким ансам­блом вој­ске Срби­је „Ста­ни­слав Бинич­ки“, сим­фо­ниј­ским држав­ним орке­стром Уља­нов­ска-Руси­ја, Гуда­чи­ма св. Ђор­ђа, а један је од осни­ва­ча Земун­ског камер­ног орке­стра.
У Народ­ном позо­ри­шту у Бео­гра­ду је од 2003. годи­не, а на месту шефа хора од 2006. У матич­ној кући беле­жи дири­го­ва­ње насло­ва Моцарт и Сали­је­ри, Дон Ђова­ни, Ита­ли­јан­ка у Алжи­ру, Севиљ­ски бер­бе­рин, Кава­ле­ри­ја Русти­ка­на, Паја­ци, Сестра Анђе­ли­ка, Ђани Ски­ки, Вер­тер. Сарад­ник је опе­ре и теа­тра Мадле­ни­а­нум у коме је дири­говао мју­зи­кле Јад­ни­ци, Ребе­ка, као и опе­ре Анже­лик и Паја­ци.


ИВАНА ДРАГУТИНОВИЋ МАРИЧИЋ
Реди­тељ Опе­ре Народ­ног позо­ри­шта у Бео­гра­ду, дипло­ми­ра­ла је на одсе­ку опер­ске режи­је на БК Ака­де­ми­ји у кла­си проф. Мла­де­на Сабљи­ћа и проф. Гор­да­на Дра­го­ви­ћа. Завр­ши­ла је сред­њу музич­ку шко­лу, кла­вир­ски одсек и мате­ма­тич­ку гим­на­зи­ју.
Од 1998. годи­не ради као аси­стент режи­је у Народ­ном позо­ри­шту и у Камер­ној опе­ри Мадле­ни­а­нум. А од децем­бра 2003. ради као реди­тељ Опе­ре Народ­ног позо­ри­шта.
2001. годи­не, поста­ви­ла је пред­ста­ву Тру­ба­дур - Ђ. Вер­ди­ја на Вели­кој сце­ни  Народ­ног позо­ри­шта, Фига­ро­ва женид­ба - вари­ја­ци­ја, В. А. Моцар­та, Тај­ни брак Доме­ни­ка Чима­ро­зе (зајед­но са реди­те­љем Радо­сла­вом Зла­та­ном Дори­ћем), на сце­ни „Раша Пла­о­вић“.
2004. годи­не, режи­ра­ла пред­ста­ву Век поли­ти­ке, пово­дом про­сла­ве 100 годи­на посто­ја­ња новин­ске куће Поли­ти­ка, у којој су уче­ство­ва­ли сви ансам­бли Народ­ног позо­ри­шта (26 глу­ма­ца, соли­сти, хор, балет и орке­стар).
Oбновила је ори­ги­нал­ну режи­ју Мла­де­на Сабљи­ћа пред­ста­ве Дон Кар­лос, Ђ. Вер­ди­ја и адап­ти­ра­ла пред­ста­ву Сало­ма Р.Штра­у­са (у ори­ги­нал­ној режи­ји Бру­на Кли­ме­ка из Немач­ке), са којом је опер­ски ансамбл Народ­ног позо­ри­шта оства­рио изу­зет­но успе­шно госто­ва­ње у ита­ли­јан­ским гра­до­ви­ма Раве­ни и Рови­гу. Тако­ђе је обно­ви­ла режи­је Бори­сла­ва Попо­ви­ћа „Севиљ­ски бер­бе­рин“ и „Тра­ви­ја­та“, као и мно­ге дру­ге пред­ста­ве  из теку­ћег репер­то­а­ра НП у Бео­гра­ду.
У јуну 2009. годи­не, са соли­сти­ма и малим хором Народ­ног позо­ри­шта, госто­ва­ла у Пор­ту­га­ли­ји са пред­ста­вом Дон Ђова­ни, спе­ци­јал­но при­пре­мље­ном и режи­ра­ном за лет­њи фести­вал у Сил­ве­шу.
У новем­бру 2009. режи­ра­ла пра­и­зво­ђе­ње дома­ће опе­ре Хаса­на­ги­ни­ца, ком­по­зи­то­ра Рас­ти­сла­ва Кам­ба­ско­ви­ћа, чији је либре­то настао по исто­и­ме­ној дра­ми Љубо­ми­ра Симо­ви­ћа.
2012. режи­ра­ла је Пучи­ни­је­ву јед­но­чин­ку Сестра Анђе­ли­ка, а 2015. Моцар­то­ву Чароб­ну фру­лу.
2017. пре­не­ла и адап­ти­ра­ла режи­ју Деја­на Мила­ди­но­ви­ћа Вер­ди­је­ве опе­ре „Ати­ла“ на лет­њу позор­ни­цу у Вар­ни, Бугар­ска, а сле­де­ће годи­не и Мила­ди­но­ви­ће­ву режи­ју опе­ре „Лете­ћи Холан­ђа­нин“.
2018. у Срп­ском народ­ном позо­ри­шту у Новом Саду, режи­ра­ла опе­ру Поп Ћира и Поп Спи­ра, ком­по­зи­то­ра Деја­на Деспи­ћа, по либре­ту и кон­цеп­ту Деја­на Мила­ди­но­ви­ћа, а са истом пред­ста­вом, ансамбл Опе­ре СНП-а је сле­де­ће годи­не осво­јио прву награ­ду публи­ке на АРМЕЛ фести­ва­лу у Будим­пе­шти, са више од 10000 гла­со­ва.
Члан је Умет­нич­ког руко­вод­ства Опер­ског сту­ди­ја Народ­ног позо­ри­шта. Као реди­тељ и помоћ­ник реди­те­ља, сара­ђи­ва­ла је са зна­чај­ним умет­ни­ци­ма из земље и ино­стран­ства. Режи­ра­ла је вели­ки број кон­це­ра­та и намен­ских про­гра­ма како у Народ­ном позо­ри­шту, тако и на дру­гим бео­град­ским сце­на­ма.
Успе­шно је сара­ђи­ва­ла са Амба­са­да­ма Ита­ли­је, Нор­ве­шке и Мек­си­ка у Бео­гра­ду.
Неко­ли­ко годи­на, ради­ла је и као про­фе­сор Опер­ског сту­ди­ја на Ака­де­ми­ји Лепих Умет­но­сти у Бео­гра­ду.
Од 2014 – 2018. била је редов­ни пред­став­ник Опе­ре Народ­ног позо­ри­шта у Бео­гра­ду на мно­го­број­ним међу­на­род­ним кон­фе­рен­ци­ја­ма у орга­ни­за­ци­ји удру­же­ња Опе­ра Евро­па.


ИВАН КЛЕМЕНЦ
Рођен је у Новом Саду, а од сво­је дру­ге годи­не живи у Зему­ну, са вели­ким задо­вољ­ством. Дипло­ми­рао је Глу­му на ФДУ у Бео­гра­ду у кла­си Огњен­ке Мили­ће­вић. За про­те­клих 46 годи­на, од дипло­ми­ра­ња, бавио се позо­ри­шном, филм­ском и ТВ умет­но­шћу из разних угло­ва. Пан­то­ми­му изво­дио на свим бит­ни­јим сце­на­ма Југо­сла­ви­је и десе­так зема­ља Евро­пе. Награ­ђи­ван.
У позо­ри­шту, сем глу­мом (реди­те­љи – Мијач, Унков­ски, Мађе­ли, Жигон, В. Огње­но­вић, Дорић...), 30 пута је пот­пи­сао режи­ју (Бео­град, Зре­ња­нин, Тузла, Кра­гу­је­вац, Нови Сад...), као сарад­ник за сцен­ски покрет оства­рио 382 пре­ми­је­ре! Награ­ђи­ван.
Од фил­ма „Оку­па­ци­ја у 26 сли­ка“, играо је у још 29 фил­мо­ва.
На теле­ви­зи­ји у драм­ској, музич­кој, а пого­то­ву дечи­јој редак­ци­ји, као глу­мац или сарад­ник за покрет оства­рио је око 500 еми­си­ја.
Пре­да­вао је на свим драм­ским ака­де­ми­ја­ма, а био је и госту­ју­ћи про­фе­сор на ака­де­ми­ја­ма у Будим­пе­шти, Пер­ту, Сид­не­ју. У рад­ном одно­су, до пен­зи­је, радио је као редо­ван про­фе­сор на Ака­де­ми­ји умет­но­сти у Новом Саду. Пре­да­вао је пред­ме­те сцен­ски покрет, маче­ва­ње и Коме­ди­ја Дел Арте.
16 годи­на је радио са глу­во­не­мом децом и про­из­во­дио пред­ста­ве које су побе­ђи­ва­ле на наци­о­нал­ном фести­ва­лу, а запа­же­не су и награ­ђи­ва­не и ван наших гра­ни­ца. 15 годи­на је био селек­тор за пан­то­ми­му Међу­на­род­ног фести­ва­ла моно­дра­ме и пан­то­ми­ме. 13 годи­на је умет­нич­ки дирек­тор Лет­њег фести­ва­ла Гар­дош у Зему­ну чији је и оснивач.
Сара­ђи­вао је са мно­гим пева­чи­ма озбиљ­не и забав­не музи­ке у при­пре­ма­њу јав­ног насту­па. При­пре­ма опер­ске соло пева­че и дуе­те за кон­цер­те и ино­стра­на так­ми­че­ња. У Опе­ри СНП-а сара­ђи­вао са реди­те­љи­ма: С. Унков­ски, Г. Каме­на­ре­вић, В. Сол­да­то­вић, И. Дра­гу­ти­но­вић Мари­чић (... Вива ла Мама, Поп Ћира и поп Спи­ра). „Севиљ­ски бер­бе­рин“ је прва опе­р­ска режи­ја у СНП-у. По свом либре­ту режи­рао опе­ру за децу „Копри­ва“ у Мадле­ни­а­ну­му, пре­ми­је­ра јану­ар 2013.
Од пева­ча забав­не музи­ке издва­ја сарад­њу са: Жељ­ком Јок­си­мо­ви­ћем („Лане моје“ за Евро­ви­зи­ју) , Мари­јом Шери­фо­вић („Моли­тва“ за Евро­ви­зи­ју), Јеле­ном Тома­ше­вић („Оро“ за Евро­ви­зи­ју). Сара­ђи­вао је са хором „Вива вокс“ и помо­гао око њихо­вог насту­па у Сава цен­тру 2011/12.год.
... И још увек ради.

Премијерно извођење

Премијера 2. марта 2022.

Велика сцена

Либрето Анри Каена по роману Мигуела Сервантеса

Диригент Ђорђе Станковић
Редитељ Ивана Драгутиновић Маричић                                
Сценограф Мираш Вуксановић
Сарадник за глуму и сценски покрет Ивица Клеменц

Подела:
ДУЛСИНЕЈА Александра Ангелов, Жељка Здјелар, Јана Цветковић*
ДОН КИХОТ Иван Томашев, Миодраг Д. Јовановић, Стефан Павловић
САНЧО ПАНСА Александар Стаматовић, Михаило Шљивић
ПЕДРО, УДВАРАЧ Сара Ристић*, Милица Дамјанац*
ГАРСИЈА, УДВАРАЧ Анастасија Станковић*, Искра Сретовић*
РОДРИГЕЗ, УДВАРАЧ Стефан Живановић*, Синиша Радин
ХУАН, УДВАРАЧ Дарко Ђорђевић
ШЕФ РАЗБОЈНИКА Предраг Глигорић
ЧЕТИРИ РАЗБОЈНИКА Иван Дебељак/Слободан Живковић,
Вук Радоњић/Ранко Јовић, Гаврило Рабреновић, Милан Вранковић

Народ, слуге, разбојници

Учествују хор и оркестар Народног позоришта у Београду
*Полазник Оперског студија „Борислав Поповић“
Концертмајстор Едит Македонска/ Весна Јанссенс
Шеф хора Ђорђе Станковић
Асистент диригента Дијана Цветковић
Асистент костимографа Сара Брадић
Корепетитори Срђан Јараковић, Невена Живковић, Глеб Горбунов, Татјана Шчербак Пређа
Челеста Татјана Шчербак Пређа
Клавир Невена Живковић, Глеб Горбунов, Срђан Јараковић
Гитара Ђорђе Јосиповић
Лектор и превод за титл Александра Саша Тадић
Инспицијент Бранислава Пљаскић
Продуцент Маша Милановић Минић
Статисти под вођством Зорана Трифуновића
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор тона Роко Мимица
Видео продукција Дејан Остојић
Декор и костими су израђени у радионицама Народног позоришта

Претрага