Дон Карлос

Дон Карлос у Паризу
„Седи на једноставној столици, његове велике беле руке су положене на колена, непомичан попут неког асирског бога, замишљен, слушајући свим својим бићем, усредсређен на најмању грешку и спреман да скочи како би исправио акценат, темпо, изражајну нијансу“. Овако је новинар „Фигароа“ који је кришом ушао у гледалиште, јер је композитор забранио приступ новинарима, видео Вердија на проби Дон Карлоса у Паризу 1867. године.
Две године раније Ђузепе Верди (1813 – 1901) је добио наруџбину од директора Опере у Паризу да за Светску изложбу (1867) компонује оперу према драми у стиховима Фридриха Шилера „Дон Карлос, инфант од Шпаније“ (1787) на француском језику и у стилу француске велике опере. Јер, морала је то бити, како каже Константин Винавер, „велика свечана опера са великим хорским задацима и балетом достојна Светске изложбе“. Управо су то биле карактеристике француске велике опере у којој је акценат био на спектаклу, дужини (имала је пет чинова), уметничкој интерпретацији историјских догађаја, великом броју извођача, раскошним костимима уз обавезну сцену са балетом. 
Шилерова драма у потпуности је одступала од стварних историјских догађаја. Личности са шпанског двора друге половине XVI века послужиле су овом „песнику слободе“ да креира сопствену причу идеализујући Дон Карлоса који је према предању био ментално нестабилан и због тога лишен престола. Шилерова визија одговарала је Вердијевом схватању хуманости и правдољубивости и он ће од драмског текста створити сопствену верзију Дон Карлоса у чијем је средишту љубавна и политичка драма и ривалство Филипа II од Шпаније и његовог сина Дон Карлоса. 
У овој опери све личности су подједнако значајне али и потпуно различите. Дон Карлос пати због љубави према краљици Елизабети, Елизабета је посвећена својим дужностима и верна краљу потискујући своју љубав према Карлосу, Филип је усамљени краљ, представник апсолутистичке власти, Поза „апостол слободе“, Еболи је деструктивна у својим настојањима да добије оно што жели док Велики инквизитор влада над свима. 
Композитор  је захтевао да се у либрето који је писао Жозеф Мери (а после његове смрти наставио Камиј ди Локл), унесу сцене које су они изоставили – разговор између Филипа и Великог инквизитора и Филипа и Маркиза од Позе од којих ће Верди  створити моћне сцене оперске литературе.  Ови дуети заправо су праве политичке и филозофске дискусије, односно „реторичко-музички двобоји“. У првом Поза покушава да умилостиви краља молећи га за спас народа у Фландрији, залажући се за племенитост, слободу и правду. Лик Позе још један је у низу Вердијевих баритона коме је композитор у овом делу посветио „странице бесмртне музике“. У другом дуету, који се сматра кључним моментом у опери суочавају се краљ и инквизитор (држава и црква) басови попут оних у барокним операма који су тумачили улоге Хада, Хроноса, Нептуна, Јупитера... господара живота и смрти. 
Грандиозна масовна сцена која није постојала у драми (аутодафе) дописана је такође по жељи композитора док за њом, као контраст, следи чувена Филипова арија о усамљености. Крај представе је такође измењен – мистериозни лик Карла V спашава Дон Карлоса од Филипа и Инквизитора одводећи га у манастир. 
Светска изложба те 1867. године окупила је у Паризу посетиоце са свих страна света укључујући владаре, аристократију и политичаре. Била је то прилика да Париз покаже свету своје „ново лице“ после чувене урбанистичке обнове града коју је осмислио барон Осман. На премијери опере 11. марта 1867. године присуствовали су цар Наполеон III и царица Евгенија. Верди није био у потпуности задовољан успехом представе и у наредним деценијама урадиће неколико верзија ове опере од којих је најпознатија, и данас најчешће извођена, миланска (1884) у четири чина на италијансом језику, без балета и без првог чина из оригиналне верзије.

Вања Косанић

Садржај

Први чин
Прва слика – Манастир Сен Жист. Капелица са гробом Карла V.

Стари монах (у ствари Карло V, који се по легенди закалуђерио, а за цео свет проглашен мртвим) моли се са осталим монасима. Појављује се Карлос, који тугује због губитка веренице Елизабете, са којом је у Фонтенблоу провео дивне дане, а коју му је преотео из политичких разлога отац, Филип II. Стари монах проповеда Карлосу о небеском миру. Карлосу се учини да је то глас покојног краља, његовог деде, чији дух као да лута по манастиру. Долази маркиз од Позе са вешћу да потлачени фландријски народ тражи помоћ од Карлоса. Међутим, Карлос повери Пози своју грешну жудњу за краљицом Елизабетом, која му је сад мајка. Поза му саветује да од краља тражи да га пошаље у Фландрију. Капелицом пролази краљ Филип са краљицом. Карлос и Поза заветују се да ће вечно остати пријатељи и да ће им циљ бити: слобода.

Друга слика – Башта пред вратима манастира

Дворске даме очекују краљицу која се налази сама у манастиру. Кнегиња Еболи пева сараценску песму о краљу Мохамеду. Кад и краљица дође у врт појављује се Поза са писмом краљичине мајке из Француске. Поза потајно краљици преда и писамце у којем је моли да прими и саслуша Карлоса. Краљица се ослободи пратње и прими Карлоса, који не успева да сакрије своју љубав према њој, али га она одбија и остаје непоколебљива. Изненада наилази краљ, који кажњава изгнанством дворску даму јер је краљицу оставила саму. То краљицу дубоко потреса и са пратњом се повлачи у двор. У разговору са Позом Филип дознаје да се овај заузима за потлачене Фламанце, упозорава га на инквизицију, и дирнут његовом искреношћу, одређује га да му помогне да испита краљичину верност.

Други чин
Прва слика - Краљичина башта у Мадриду

Карлос је добио писмо од непознате даме, која га позива у поноћ на састанак у дворском парку. Он долази, пресрећан, верујући да је тo Елизабета. Долази кнегиња Еболи покривена велом и Карлос јој, мислећи да је краљица, одаје своју љубав. Кад примети његову забуну, Еболи, разочарана, осветнички саопшти Карлосу да је Поза постао краљев повереник, а његов непријатељ. У том тренутку наилази Поза који жели да спречи Карлоса да кнегињи Еболи открије своју љубав према Елизабети. Поза нападне Еболи у намери да је убије, Карлос је одбрани и Еболи одлази. Поза тражи од Карлоса да му преда поверљива писма, ако их код себе има. Карлос је најпре неповерљив, а затим предаје Пози писма, уверен да му је овај остао пријатељ и да то чини у поштеној намери.

Друга слика – Велики трг пред црквом. Свечаност спаљивања јеретика (аутодафе).

Народ слави краља и чека да крене процесија до ломаче. Монаси воде осуђенике на смрт. Наилазе дворјани и изасланици, затим краљица и њена пратња и, најзад, сам краљ. Изненада, Карлос доведе пред краља фландријске изасланике, који се туже на угњетавање и моле за милост. Краљ их проглашава бунтовницима и нареди да се казне. Кад Карлос тражи да га краљ пошаље у Фландрију и постави за регента, и када се закуне исуканим мачем да ће спасти фландријски народ, краљ позове стражу да ухапси инфанта, али се нико на то не може одлучити. Једино се Поза усуди и разоружа Карлоса. Карлос му разочарано предаје мач и одлази у затвор, а краљ на лицу места Позу именује војводом. Ово се све одвија по Позином плану, да би Карлоса склонио на сигурно место од освете Еболи и да би му из затвора омогућио бекство у Фландрију. Свечаност се наставља, уз слављење краља и паљење ломаче над којом се чује глас са неба.

Трећи чин
Прва слика – Краљев кабинет у Мадриду

Задубљен у тешке мисли, Филип осећа да га жена никад није волела и да му издајници угрожавају круну. Великом инквизитору, кога је позвао, Филип се жали да Карлос спрема побуну. Инквизитор одлучи да се Карлос пошаље на ломачу, а са њим и Поза. Кад се Инквизитор удаљи, дојури краљица, жалећи се да јој је нестала кутија са драгоценостима. Филип јој пружи кутију и, кад краљица одбије да је отвори, учини то сам Краљ који у кутији нађе Карлосову слику. Иако га краљица уверава да је невина, разјарени Филип је грубо нападне, назвавши је блудницом. Елизабета пада у несвест. Краљ зове упомоћ и улазе Еболи и Поза, који му пребацују што не влада собом. Краљ увиди да је краљици учинио неправду и повлачи се утучен са Позом. Еболи признаје краљици да јој је, због незадовољене љубави према Карлосу и љубоморе, украла кутију и предала је краљу, оптужујући је за неверство. Уједно јој признаје да је она све време краљева љубавница. Краљица је осуђује на моментално прогонство или одлазак у манастир. Еболи се сети да је Карлос у тамници и заветује се да ће, пре него што напусти двор, учинити све да спасе Карлоса.

Друга слика – Затвор 

Карлосу долази Поза, са вешћу да је успео да га ослободи затвора: Поза је скинуо све оптужбе са инфанта и окривио самог себе. Обавештава га да ће га Елизабета чекати у капели манастира Сен Жист. Њих двојица се опраштају и у том тренутку чује се хитац који убија Позу. Умирући, Поза преклиње Карлоса да спасе Фландрију. Филип са пратњом долази у тамницу да ослободи сина. Карлос оптужује Филипа за Позину смрт. Народ се побунио на вест да је инфант затворен и продире у тамницу. У последњем тренутку стиже Велики инквизитор и зауставља народ. Уплашени народ пада пред Инквизитором на колена и слави краља.

Четврти чин
Манастир Сен Жист

Елизабета клечи на гробу Карла V, чекајући Карлоса који је ослобођен затвора. Када Карлос стигне, Елизабета га преклиње да заборави све друго и да мисли само на убијеног пријатеља и његов завет. Карлос то обећа и они се опраштају заувек. Филип, који изненада наилази са Инквизитором, предаје Карлоса у руке инквизиције. Али, када Инквизитор нареди стражи да одведе инфанта, појави се монах, у ствари Карло V, који спасава Карлоса уводећи га у манастир.