Чеховљева соба, сезона 1. (девет малих прича)
по мотивима прича А. П. Чехова

Награде:
- 59. Фестивал професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ 2023. Специјална награда за глуму: Милош Танасковић
- „Нушићеви  дани“ 2023. Смедерево Награда за глуму: Марија Станковић
- 23. Дани „Зорана Радмиловића“ 2023. Зајечар, Зоранов брк: Марија Станковић

Фестивали:
- „Нушићеви  дани“ 2023. Смедерево
- „Милијини дани“ 2023. Крушевац
- 59. Фестивал професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ 2023.
- „Вуков сабор“ 2023. Лозница
- 23. Дани „Зорана Радмиловића“ 2023. Зајечар
- „Мелховско пролеће – Фестивал дела Антона Павловича Чехова“, Мелихово, Русија 2026
- „Фестивал руских класика“ Москва, Русија 2026.

Гостовања: Никшић - Црна Гора, Народно позориште у Београду, Лесковац, Пирот, Бор, Књажевац

Реч редитеља
О Чехову је све већ одавно написано. Не постоји драмски писац, осим можда Шекспира и Молијера, који је изазвао толику пажњу теоретичара драме, позоришних критичара, театролога. Небројене књиге написане су о њему и његовом књижевном и драмском опусу, његовом поимању позоришног простора и времена, његовим филигрански спретно преплетеним драмским ситуацијама, судбинама његових фасцинантних ликова.
Шта ново може да се каже? 
Као прво– усудили смо се екипно да се упустимо у интерпретацију његових кратких (малих) прича. За мене лично не постоји узбудљивије штиво од њих.
Још од основне школе (похађао сам је осамдесетих година XX века), када смо у читанкама имали приповетке „Вањка“ и „Туга“, његове заиста сурове приче о неутешној, дубокој чамотињи људске судбине, било да је у питању мали дечак-шегрт (Вањка Жуков у „Вањки“) или стари кочијаш (Јона Потапов у „Туги“), осећао сам неку емпатичну, моћну повезаност са овим наизглед суровим писцем. 
Друго – касније, како ми се живот окретао ка позоришту и раду са глумцима, бавио сам се Чеховом више пута, увек потпуно различито, јер свежина његовог писања омогућава увек нови почетак и увек новополазиште. Његов је осећај човека и живота заувек савремен, увек непогрешиво тачан, што се у позоришном сусрету са другим писцима просто не дешава на тако личном нивоу као са Антоном Павловичем.
Чехова сам радио и на Академији у Прагу („О велкомyслности Рускехо лиду“, непреведена на српски кратка игра), и у Словенији (СЛГ Цеље „Јаз вас љубим“) и у Хрватској (ХНК Осијек „Три сестре“), а ево сада по први пут и у Србији, можда не и последњи. И увек сасвим различито, јер је Чехов то омогућио својим генијем. Хвала му.
Одабир за позориште „Зоран Радмиловић“ у Зајечару пао је на девет малих прича. Прва идеја ми је била да направим мању, камерну представу за мањи број глумаца.Међутим, како сам упознао скоро цео ансамбл и видео обострано интересовање за рад на овом материјалу, одлучио сам да у представи учествују сви они глумци који то желе. Такорећи – искројили смо новог Чехова, тако да можемо групно, тимски, екипно да са сцене проследимо до публике што је више могуће његове нежности, грубости, шале, апсурда, сатире, фарсе, дубоке емоције, свега онога што се у изабраним причама крије. И можда још нешто, што се појавило успут, током дружења и рада. 
Надам се да ће зајечарска публика пристати на ово понуђено путовање кроз девет сасвим различитих кругова живота Антона Павловича. Од сасвим интимних, малих догађаја (приче „Женска освета“, „Отишла је“ и „Мекушац“), до великих, гласних, бучних размирица („Неопрезност“, „Камелеон“, „Чиновникова смрт“), па преко нежне али и сурове зимске интиме („Шала“) и, како смо их назвали „женских прича“ („У хотелу“, „Последња Мохиканка“), ово је једно заједничко, сценско-музичко путовање у Чеховљеву димензију на начин како је ми сада видимо.

Позоришна критика

Чеховљево ново одело
Нове форме! Тај усклик Трепљева из „Галеба“, чувеног комада А. П. Чехова чуо се синоћ са позорнице Народног позоришта Тимочке крајине „Зоран Радмиловић“ у Зајечару, иако није било Трепљева, није било Нине, Тригорина, Аркадине… Били су неки други ликови, из прича „Шала“, „Мекушац“, „У хотелу“, „Отишла је“, „Последња Мохиканка“, „Женска освета“… Садржај ипак препознатљив – људи на ивици, људи лудо заљубљени, људи болесни, моћни, немоћни, људи без новаца, они који га имају, они који би да га добију…
Форма непрепознатљива – на граници мјузикла. Уна Ђелошевић и Никола Завишић тандем су који је успео да извуче нешто што се ретко виђа, кад су у питању инсценације Чехова. Можда и „насумично“ одабране приче, можда и „насумично“ одабране музичке подлоге, али оно што их обједињује је радост игре глумачког ансамбле и залагање на свим позицијама – хорским, музичким и драмским (Марија Станковић, Предраг Грбић, Габријел Бећаревић, Ивана Бартуњек, Бранислав Мијатовић, Милош Танасковић, Вујадин Милошевић, Викторија Арсић, Наташа Петровић, Сања Недељковић, Јелена Рајић, Ана Бретшнајдер).
Такође, драматуршки потез аутора, да између сваке од инсценираних прича чујемо наратора који чита писма Чехова и она упућена њему, открио је и повезао свет иза ових необичних ликова, односа и ситуација који су постали предмет драматизације ове необичне зајечарске представе „Чеховљева соба“. У том свету писца, како сам саопштава у једном од писама, његова дела су ближе медицинским, него књижевним творевинама.
Ипак, уважавајући специфичну психологију Чеховљевих јунака, његову личну причу, препуну успона и падова између каријере писца и лечника, представа у целини се првенствено бави социјалним односима. Љубавним, брачним, породичним, па и ширим друштвеним планом, у „поглављима“ представе „Чиновникова смрт“, довољно описног наслова, или „Камелеон“, о појави прилагођавања током фрке између полицијског надзорника и локалног златара, око уједа пса за којег се мисли да је генералов.
Могуће да је и то познато, али Никола Завишић је редитељ којег много занимају нове форме. Већ дуго истражује употребу светла, интердисциплинарност коју чине видео и други сценски материјали, а однедавно је приметно да се веома заинтересовао за музику и њену функцију у позоришту. Уна Ђелошевић је једна од оних несвакидашњих глумица која се и поред запажених улога посветила и академској каријери, а не престаје да изненађује својим ангажманима. У представи „Чеховљева соба“, овај двојац је такође играо своју дуодраму, а улоге су подељене тако да је драматизација и идеја костима заједничка, а док је Завишић режирао, дизајнирао светло И дефинисао сценски простор, Уна Ђелошевић се бавила сценским покретом и телесним вођењем.
О драматизацији је већ нешто било речи. Треба додати да се овај план не поистовећује са сценским текстом, који осим наративне и дијалошке, драмске форме, свој садржај црпи још из досетки на рачун имена (Доситеј Обрадовић, Митар Мирић), музичког контекста („Кербер“,„Галија“) и других компонената радње. Ефектна идеја костима, поједностављено говорећи, слична је основној идеји представе – старо, а ново (старке и одећа налик епохи).
Глумци се на једном нивоу представе крећу слободно и договарају између сцена, а појава шаптачице на позорници додатно огољавају позоришне механизме, што у савременим извођачким уметностима зна да утиче на спонтаност и комуникацију у сали, често ослобађајући енергију за оно што је стварно битно, а не уверавање да се стварно догађа нешто што је предмет игре.
Глумачки ансамбл је видно уживао у изведби и ширио радост која је очигледно потекла још из процеса рада, омогућавајући да се прикажу запостављене, па и заборављене вештине, а читав телесни приступ рада као да је додатно ослободио енергију за поједина решења. На пример, Тимошку (још боље би јој стајало Тимочка;) Марије Станковић, која је играла нешто попут лика Казн Ит из „Породице Адамс“.
Да ово није текст за Билтен, а време већ клизи после поноћи, са роком од јуче, дало би се још штошта рећи о глуми, која је и на музичком и на драмском плану врло битан фактор представе виђене на отварању 59. фестивала професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“.
Игор Бурић