Боливуд

РЕЧ АУТОР­КЕ
Живот ста­нов­ни­ка малог гра­да на гра­ни­ци, пре­ки­да изне­над­на вест: дола­зак вели­ког боли­вуд­ског про­ду­цен­та који хоће да купи малу фабри­ку, у њој напра­ви вели­ки боли­вуд­ски сту­дио и отво­ри нова рад­на места, што у малом гра­ду није поја­ва честа. Та изне­над­на вест, узбу­ди­ла је глум­це из позо­ри­шта који су одлу­чи­ли да про­ду­цен­ту напра­ве при­ред­бу и тиме пове­ћа­ју шан­се да добију уло­ге у буду­ћем боли­вуд­ском спек­та­клу. Град је опет ује­ди­ни­ла зајед­нич­ка иде­ја и колек­тив­ни енту­зи­ја­зам, али живот ко живот - пун је нео­че­ки­ва­них обр­та. Кроз бај­ко­ви­ту уто­пи­ју о дола­ску Боли­ву­да у наше кра­је­ве, поку­ша­ли смо да испри­ча­мо при­чу о сви­ма нама и на шта смо све спрем­ни када нам се нуди боља будућ­ност. Дола­зак Боли­ву­да тако поста­је повод за при­чу о кра­ху инду­стри­је, ксе­но­фо­би­ји, дивљој при­ва­ти­за­ци­ји, лажним све­то­ви­ма, а све то кроз песму и игру под сло­га­ном „леба ако нема­ју, дај­те им кола­че”. Тако Боли­вуд, као инду­стри­ја заба­ве и сре­ће, поста­је место еска­пи­зма и повод за удру­жи­ва­ње, соли­дар­ност и сло­гу, вред­но­сти које смо забо­ра­ви­ли у овом пост­ко­му­ни­стич­ком, тран­зи­ци­о­ном, апсурд­ном вре­ме­ну у коме живи­мо. Исто тако, при­ну­ђе­ни да забо­ра­ви­мо сво­ју про­шлост и да при­хва­ти­мо све што нам се нуди дово­ди нас до јед­не инфан­тил­не пози­ци­је из које је јако тешко иза­ћи. О том феномену лепо пише Борис Буден у књи­зи Зона пре­ла­ска.
О кра­ју пост­ко­му­ни­зма : У чуд­но­ва­том све­ту пост­ко­му­ни­зма, демо­кра­ти­ја је исто­вре­ме­но и циљ којем се тежи и изгу­бље­ни обје­кат. Тако се 'деци кому­ни­зма' поглед у бољу будућ­ност отва­ра још само из нека­кве мелан­хо­лич­не пер­спек­ти­ве.(…) У пост­кому­ни­зму пита­ње будућ­но­сти сло­ви као пита­ње на које је одго­вор већ дат. Али ни пита­ње про­шло­сти више нема сми­сла. Од 'деце кому­ни­зма' не оче­ку­је се да има­ју сазре­лу свест о кому­ни­стич­кој про­шло­сти. Упра­во сто­га су пре­тво­ре­на у децу да се не би могла сећа­ти про­шло­сти. 

МАЈА ПЕЛЕ­ВИЋ
Рође­на је 1981 године у Бео­гра­ду. Дипло­ми­ра­ла je на Факул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бео­гра­ду 2005 године и док­то­ри­ра­ла на Интер­ди­сци­пли­нар­ним сту­ди­ја­ма на Уни­вер­зи­те­ту Умет­но­сти у Бео­гра­ду 2012 године. Чла­ни­ца je про­јек­та Нова дра­ма. Изве­де­не дра­ме: ESCa­pe, Лер, Буди­те Леј­ди на један дан, Бео­град-Бер­лин, Помо­ран­џи­на кора, Ја или неко дру­ги, Ско­чи­ђе­вој­ка, Hamlet Hamlet euro­trash (са Фили­пом Вујо­ше­ви­ћем), Fake Por­no i Fake­bo­ok (гру­па ауто­ра), Можда смо ми Мики Маус, Чуд­не љуба­ви, После­ди­це, Пот­пу­но скра­ће­на исто­ри­ја Срби­је (са Сло­бо­да­ном Обра­до­ви­ћем) и Неви­дљи­ва. Дра­ме су јој пре­ве­де­не на енгле­ски, фран­цу­ски, немач­ки, руски, нор­ве­шки, пољ­ски, сло­вач­ки, чешки, мађар­ски, бугар­ски, сло­ве­нач­ки и укра­јин­ски језик и обја­вље­не су у број­ним савре­ме­ним дома­ћим и ино­стра­ним анто­ло­ги­ја­ма. Ради­ла је као дра­ма­тур­шки­ња на пре­ко 20 пред­ста­ва, дра­ма­ти­зо­ва­ла неко­ли­ко рома­на и напи­са­ла сон­го­ве за чети­ри мју­зи­кла. Са Мила­ном Мар­ко­ви­ћем је 2012 године ура­ди­ла про­је­кат Они живе – у потра­зи за нул­тим тек­стом. Напи­са­ла је, режи­ра­ла и изве­ла у Битеф теа­тру дра­му После­ди­це (2013), а 2015 године режи­ра­ла је Моје награ­де Тома­са Бер­нхар­да у Народ­ном позо­ришту у Бео­гра­ду. Зајед­но са Олгом Дими­три­је­вић ура­ди­ла је пред­ста­ву Сло­бо­да је нај­ску­пља капи­та­ли­стич­ка реч (2016).
Добит­ни­ца је награ­да: „Бори­слав Михај­ло­вић Михиз“ за драм­ско ства­ра­ла­штво, „Сло­бо­дан Селе­нић“ за нај­бо­љу диплом­ску дра­му. На кон­кур­су Сте­ри­ји­ног позор­ја награђена је за ори­ги­нал­ни драм­ски текст Можда смо ми Мики Маус, а сте­ри­ји­ну награ­ду добила је и за нај­бо­љи драм­ски текст Помо­ранџи­на кора. Међу наградама треба издвојити и Награ­ду добијену на кон­кур­су УНИ­МА центра Србије за нај­бо­љи ори­ги­нал­ни текст Неви­дљи­ва за лут­кар­ско позо­ри­ште. Живи и ради у Бео­гра­ду и Бечи­ћи­ма. 

АЊА ЂОР­ЂЕ­ВИЋ
Рође­на је у Бео­гра­ду 1970 године. Маги­стри­ра­ла је на Факул­те­ту музич­ке умет­но­сти у кла­са­ма проф. Вла­сти­ми­ра Трај­ко­ви­ћа и проф. Зора­на Ери­ћа. Опус Ање Ђор­ђе­вић садр­жи, жан­ров­ски и фор­мал­но, вео­ма раз­ли­чи­та дела, од мале песме до опе­ре, од сим­фо­ни­је до музи­ке за децу, од world music до елек­трон­ског екс­пе­ри­мен­та. Ауторка је музи­ке за вели­ки број позо­ри­шних пред­ста­ва; уче­ство­ва­ла је у више од четр­де­сет про­дук­ци­ја раз­ли­чи­тог теа­тар­ског изра­за у Срби­ји и ино­стран­ству. Актив­на је и као вокал­на пер­фор­мер­ка. Избор дела:
Музич­ко сцен­ска дела: опе­ра Нар­цис и Ехо, сцен­ска кан­та­та „Атлас“, музич­ко-сцен­ско дело Тесла-тотал­на рефлек­си­ја, мју­зикл за децу Чуд­не љуба­ви, мул­ти­ме­ди­јал­на пред­ста­ва Clas­si­fi­eds/Ope­rr­ra је жен­ског рода, екс­пе­ри­мен­тал­но дело Can­zo­ne dis­tor­te…
Дела за орке­стар: Отми­ца Евро­пе, Радост понов­ног сусре­та. Пред­ста­ве савре­ме­ног пле­сног изра­за: Лифт, Sel­fe­ra­se, Para­no­ia chic, Sen­se­ca­pes, Myriads of Worlds... Добит­ни­ца je награ­да: „Сте­ван Мокра­њац“, „Божи­дар Вал­тро­вић“ и „Вито­мир Богић“.

ИГОР КОРУ­ГА је само­стал­ни умет­ник у обла­сти изво­ђач­ких умет­но­сти (плес и коре­о­гра­фи­ја). Члан је орга­ни­за­ци­је Ста­ни­ца – Сер­вис за савре­ме­ни плес у Бео­гра­ду, Удру­же­ња балет­ских умет­ни­ка Срби­је (УБУС) и реги­о­нал­не мре­же за плес - Nomad Dan­ce Aca­demy. Као коре­о­граф, дра­ма­тург, изво­ђач и педа­гог сара­ђи­вао је са раз­ли­чи­тим умет­ни­ци­ма, умет­нич­ким орга­ни­за­ци­ја­ма, инсти­ту­ци­ја­ма и мре­жа­ма у Евро­пи. Кроз Ста­ни­цу уче­ству­је у колек­тив­ном осми­шља­ва­њу и реа­ли­зо­ва­њу умет­нич­ких и еду­ка­тив­них про­гра­ма. Аутор је пле­сних пред­ста­ва као што су: Нема наде (2017), Само моје (2016), На тра­ци (2014), Еxpose (2013). Члан је реги­о­нал­ног тима за архи­ви­ра­ње изво­ђач­ких умет­но­сти на Бал­ка­ну. Игор је дипло­ми­рао етно­ло­ги­ју и антро­по­ло­ги­ју на Фило­зоф­ском факул­те­ту у Бео­гра­ду, и на одсе­ку Solo/Dan­ce/Aut­hor­ship на Уни­вер­зи­те­ту умет­но­сти у Бер­ли­ну. Био је сти­пен­ди­ста пле­сних про­гра­ма Nomad Dan­ce Aca­demy, DanceWeb, као и Кан­це­ла­ри­је гра­до­на­чел­ни­ка Бер­ли­на. Добит­ник је награ­да Фести­ва­ла коре­о­граф­ских мини­ја­ту­ра, Инфант фести­ва­ла, као и годи­шњих награ­да Европ­ске асо­ци­ја­ци­је за обра­зо­ва­ње мла­дих и Наци­о­нал­не орга­ни­за­ци­је за рет­ке боле­сти.   

ИГОР ВАСИ­ЉЕВ
Игор Васи­љев, рођен је 1973. годи­не у Пули. Дипло­ми­рао je сце­но­гра­фи­ју на Факул­те­ту при­ме­ње­них умет­но­сти у Бео­гра­ду. Пот­пи­су­је више од седам­де­сет реа­ли­зо­ва­них сце­но­гра­фи­ја у реги­о­ну: МГЛ и СМГ Љубља­на, ЗКМ и ХНК Загреб, ИНК Пула, ГКЛ, ГКМ и ХНК Сплит, ХНК „Иван Пл. Зајц“ Рије­ка, КМД Дубров­ник, Хер­цег­нов­ском позо­ри­шту. И у неко­ли­ко европ­ских теа­та­ра као што су: Lyric The­a­tre Bel­fast, Sher­man Cymru The­a­tre Car­diff, Vol­ca­no The­a­tre (Вели­ка Бри­та­ни­ја), Aar­hus Tea­ter, Aber Dabei и Kata­pult (Дан­ска),  Tas­che­no­per Festi­val (Аустри­ја), У Србији је креатор сценографија у ЈДП-у Бео­град, Народ­ном позо­ри­шту у Београду, Ате­љеу 212, Бео­град­ском драм­ском позо­ри­шту, Битеф Теа­тру, Малом позо­ри­шту „Душко Радо­вић“, Зве­зда­ра теа­тру, Мадле­ни­ја­ну­му, Белефу, Позо­ри­шту „Бошко Буха“, Југо­кон­цер­ту, Народ­ном позо­ри­шту Ужице, Народ­ном позо­ри­шту Сомбор, Народ­ном позо­ри­шту „Тоша Јовановић“ Зрењанин, Cinema Rеx-у.  Сце­но­гра­фи­је за пред­ста­ве Uncle Vanya и У зна­ку ваге обја­вље­не су у књи­зи Spec­ta­cu­lar! Sta­ge Design 2015 године. Добит­ник је награ­да за нај­бо­љу сце­но­гра­фи­ју фести­ва­ла Assitej у Чаков­цу и Нај, нај, нај фести­ва­ла у Загре­бу 2015. и 2018, те годи­шње награ­де оде­ље­ња за сце­но­гра­фи­ју и костим УЛУ­ПУДС-а за 2011. годи­ну, Такође, добитник је и при­зна­ња за дизајн сце­не на YUSТАТ-овом Бије­на­лу сцен­ског дизај­на и годи­шње награ­де за сце­но­гра­фи­ју Малог позо­ри­шта „Душко Радо­вић“. Уче­ство­вао је на Пра­шком ква­дри­је­на­лу сце­но­гра­фи­је и кости­мо­гра­фи­је, PQ99.

МАРИ­НА ВУКА­СО­ВИЋ МЕДЕ­НИ­ЦА
Дипло­ми­ра­ла је на Факул­те­ту при­ме­ње­них умет­но­сти у Бео­гра­ду, 1984. годи­не. Зва­ње маги­стра умет­но­сти из обла­сти кости­мо­гра­фи­је стекла је 2001. године. Кости­мо­гра­фи­јом се бави у позо­ри­шној, филм­ској, теле­ви­зиј­ској и мар­ке­тиншкој про­дук­ци­ји, као и у истра­жи­вач­ком раду. Излаже радове само­стал­но и груп­но, а бави се и педа­го­шким актив­но­сти­ма. Потписује костимографију за пет­на­ест игра­них фил­мо­ва са реди­те­љи­ма међу који­ма су: Душан Мака­ве­јев, Сло­бо­дан Шијан, Дар­ко Бајић, Срђан Дра­го­је­вић, Милош Радо­вић, Горан Паска­ље­вић…Неки од реди­те­ља са који­ма је сара­ђи­ва­ла у раду на драм­ским пред­ста­ва­ма и опе­ра­ма су: Ники­та Мили­во­је­вић, Егон Савин, Небој­ша Бра­дић, Јагош Мар­ко­вић, Божи­дар Ђу­ро­вић, Јир­жи Менцл, Џон Рам­стер, Душан Кова­че­вић, Сне­жа­на Три­шић, Милан Нешко­вић…
Добит­ница је више годи­шњих награ­да УЛУ­ПУД­С-а: за кости­мо­гра­фи­ју у фил­му Све­ти Геор­ги­је уби­ва ажда­ху, за колек­ци­ју „Ђе­р­дан и сми­ље”, за само­стал­ну изло­жбу „Зубун” у Етно­граф­ском музе­ју, за кости­мо­гра­фи­ју пред­ста­ве Хен­ри VI Народ­ног позоришта у Београду. Добит­ница је и више награ­да за кости­мо­гра­фи­ју у игра­ним фил­мо­ви­ма као и на позо­ри­шним фести­ва­ли­ма у земљи и ино­стран­ству. Чланица је УЛУ­ПУД­С-а, у ста­ту­су истак­ну­тог умет­ни­ка и добит­ница је Награ­де за живот­но дело.