Беле ноћи
драма Ф. М. Достојевског

РЕЧ РЕДИТЕЉА И ДРАМАТУРГА
 
БЕЛЕ НОЋИ
Фјодор М. Достојевски
 
драматизација и режија: Ана Ђорђевић
 
Једно од боље познатих дела Ф.М. Достојевског, без сумње међу највећим писцима и, уопште, мислиоцима, које је дало човечанство, краћи роман “Беле ноћи” (поднаслова “Сентиментални роман”), као избор предлошка за позоришну птредставу, данас, не само на овим, увек нестабилним,  просторима, него у целом свету на ивици глобалног рата,  могао би да се учини циничном резоновању “модерног”, свакако разочараног или бар песимистиног погледа на свет, као посезање за бисером литературе из разлога који се не тичу довољно уметности, већ више музејског порива да се “сачува сећање” на вредности из прошлости, које, ма колико биле поштоване, немају додирних тачака са духом времена, или нису тематски за ово време довољно везани. То је далеко од истине, ипак. Иако постоји разлог да се “Беле ноћи” доживе “само” као једна мање-више посебна, али ипак недовољно садржајна, љубавна прича, што би представу базирану на њој чинило ближој телевизијским серијама широке популарноти које кокетирају са сентименталним делом душе гледалаца, него са високом уметношћу високих домета, што се од позоришта тражи, ова представа, показује да прича “Белих ноћи” није “само” љубавна прича, да значењски, идејно и, посебно, у смислу духа, надилази жанр мелодраме, и да је, као и свако дело Достојевског “драматизована” философија.
Такође, показаће лако оно што љубитељи и аутора и  овог дела одавно знају – да су проблеми уткани у основни сукоб романа, између главог (безименог) јунака и девојке Настјенке болно присутни у животу савременог човека, иако прећуткивани можда најтемељније у историји човечанства – усамљеност, одвојеност и удаљеност, и физичка и емотивна, од породице, друштва, заједнице, што све значи одвојеност, отцепљеност од сопствене природе, од препознавања себе, своје личности и њених квалитета, њене посебности, и опасно удаљавање од макар и наговештаја смисла, па и саме стварне и објективне чињенице, свог постојања.
Да, „Беле ноћи“ јесу сентиментална прича, прича о љубави између мушкарца и жене, која нема срећан крај. “Беле ноћи” су прича која кида срце. Али, због чега? Да ли је у питању само пуко поистовећење са судбином главног јунака, на основу искуства које је готово свако од нас имао у животу – неузвраћене љубави особе супротног пола?
Пре свега, волела бих да установим једну тезу, којој сам као аутор годинама верна, а то је да, у драмској литератури, не постоји љубавна прича између мушкарца и жене која није уједно и надасве симбол нечег свеобухватнијег, ширег и универзалог, што се тиче најчешће оног процеса у животу који је К.Г. Јунг дефинисао као “индивидуација”, а које бих ја произвољно, паушално и за ову прилику назвала потрагом за смислом постојања, за коначним препознавањем, лице у лице, суштинске, најдубље тајне постојања и идентитета сопствене личности. Размена на емотивном и физичком нивоу која се догађа између мушкарца и жене симбол је оног испуњења животне сврхе с којом смо дошли на свет, и то је веровање које је изражено и у ритуалима венчања миленијумима пре нас и широм планете. Бити заљубљен и уједињен са вољеном особом кроз чин венчања у сновима и бајкама одувек је симболизовало коначно остварење, реализацију личности на нивоу овоземаљског постојања. У роману “Беле ноћи”, Сањар кроз однос са Настјенком добија потврду да постоји, да није само утватра, сенка, само лик у нечијим сновима. У њеним очима коначно види себе, у њеном дивљењу његовој личности, његовом образовању, знању, машти, он коначно проналази потврду да постоји, и да његово постојање има вредност, без обзира на то што је потпуно очигледно све време да је Настјенка заљубљена у другог мушкарца.
Сам крај романа, последњи пасус, објашњава и оправдава све što prethodi, и даје разлог за постојање представе у овом тренутку, за данашњу публику – прилика да будемо прихваћени, препознати, укратко, дубоко вољени толико је посебна и драгоцена, ретка и тешко остварива, да је и само један минут толике среће потпуне испуњености довољан да оправда наше комплетно постојање. То је прича о нади да постоји тренутак у животу када сав наш труд, сво искуство и мучеништва и трагалаштва добија награду у виду врсте доживљаја толико необично лепог, да може да спаси свет.