Андре Шеније

УМБЕРТО ЂОРДАНО (1867-1948)
Умбер­то Ђор­да­но је итали­јан­ски  ком­по­зи­тор из раз­до­бља вери­зма и нео­ро­ман­ти­зма. Рођен је на југу Ита­ли­је, а сту­ди­рао је на Напуљ­ском кон­зер­ва­то­ри­ју­му где му је мен­тор био Пао­ло Серао. Још као сту­дент, ком­по­но­вао је сво­ју прву опе­ру, Мари­ну 1888. поводом так­ми­че­ња за нај­бо­љу јед­но­чин­ку које је орга­ни­зо­вао изда­вач Сон­цо­њо. Иако је побе­дио Маска­њи са Кава­ле­ри­јом Русти­ка­ном, шесто­пла­си­ра­на Мари­на ипак Ђор­да­ну доно­си први уго­вор. Сон­цо­њо му нару­чу­је Тежак живот (Mala Vita), вери­стич­ку опе­ру о рад­ни­ку који се закли­ње како ће помо­ћи про­сти­тут­ки ако се изле­чи од тубер­ку­ло­зе, која је била при­ка­за­на са успе­хом у Риму 1892. Сле­де­ћа опе­ра Кра­љи­ца Диас (Regi­na Dias) је дожи­ве­ла неу­спех, и ски­ну­та је са репер­то­а­ра после само два изво­ђе­ња. Ђор­да­но се убр­зо пре­се­лио у Мила­но, где се вра­ћа вери­зму. Пра­ва сла­ва дола­зи тек 1896, са Андре­ом Шени­је­ом, који је три­јум­фал­но поздра­вљен на пре­ми­је­ри. Ђор­да­но је савр­ше­но при­ка­зао атмос­фе­ру у Пари­зу оног вре­ме­на, кроз музи­ку која укљу­чу­је попу­лар­не рево­лу­ци­о­нар­не песме попут La Car­mag­no­le и Мар­се­ље­зе. Опе­ра се одмах раши­ри­ла ван гра­ни­ца Ита­ли­је, сти­гла до Бер­ли­на и Лон­до­на, где је изве­де­на на енгле­ском. Годи­не 1898, на врхун­цу успе­ха, Ђор­да­но ком­по­ну­је Федо­ру, засно­ва­ну на кома­ду Вик­то­ри­је­на Сар­дуа, која тако­ђе дожи­вља­ва успех. Након ње су усле­ди­ле мно­ге, сада већ забо­ра­вље­не опе­ре, међу који­ма Мадам Сан-Жен (Mada­me Sans-Gêne), и Вече­ра пору­га (La cena del­le bef­fe) Сема Бене­ли­ја, при­ка­за­на у Ска­ли 1924. Ђор­да­но је наслед­ник Маска­њи­је­вог вери­зма, и успех и сла­ва су му били накло­ње­ни  док је тра­ја­ло инте­ре­со­ва­ње за вери­стич­ку дра­му. Умро је у Мила­ну,  1948. годи­не, у 81. годи­ни живо­та.

АНДРЕ ШЕНИЈЕ

ТРАГИЧНИ РЕВОЛУЦИОНАР
Опе­ра Андре Шени­је је стра­стве­на љубав­на при­ча инспи­ри­са­на животом фран­цу­ског песни­ка – Андре Мари Шени­јеа који је стра­дао током Фран­цу­ске рево­лу­ци­је. Његова сензуална и емотивна поезија чини га претечом покрета Романтизма, a њего­ва књи­жев­на репу­та­ци­ја у нај­ве­ћој мери почи­ва на пост­хум­но обја­вље­ним дели­ма. Нажалост, његова каријера је нагло прекинута када је погубљен на гиљотини оптужен за „злочине против државе“, крајем Владавине терора. Лик Жерара је делимично заснован на Ламберу Талијену, једном од вођа Револуције. Андре Мари Шени­је (30. окто­бар 1762 – 25. јул 1794) је рођен у Кон­стан­ти­но­по­љу, где је његов отац, Луј Шени­је, био у кон­зу­лар­ној слу­жби; у Фран­цу­ску су се вра­ти­ли када је Андре имао три годи­не. Мај­ка му је била грч­ког поре­кла. Током 1783. годи­не, Андре се при­дру­жио Фран­цу­ском пуку у Стра­збу­ру, али је убр­зо изгу­био инте­ре­со­ва­ње за вој­ну кари­је­ру. По поврат­ку у Париз, 1784. почи­ње да пише песме у тада пре­о­вла­ђу­ју­ћем нео­кла­сич­ном сти­лу. Нај­ве­ћу инспи­ра­ци­ју је нашао у свом путо­ва­њу у Рим, Напуљ и Пом­пе­ју рани­је те годи­не. Писао је углав­ном иди­ле, еле­ги­је и пасто­ра­ле, уве­ли­ко опо­на­ша­ју­ћи Тео­кри­та, Био­на од Смир­не и дру­ге грч­ке песни­ке. Екс­пе­ри­мен­ти­сао је сти­хо­ви­ма, наро­чи­то дидак­тич­ким и фило­зоф­ским; сво­јим делом Хер­мес, на при­мер, желео је да сажме Енци­кло­пе­ди­ју Д. Дидроа у пое­му налик Лукре­ци­је­вим. Та пое­ма данас посто­ји само у фраг­мен­ти­ма, а бави се чове­ко­вим местом у уни­вер­зу­му – као поје­дин­ца и као дру­штве­ног бића. Фраг­мент под насло­вом L'Inven­tion при­ка­зу­је Шени­је­ов став о пое­зи­ји: „Пиши­мо антич­ке сти­хо­ве од нових мисли“. У новем­бру 1787, при­ја­тељ поро­ди­це који је поста­вљен за амба­са­до­ра у Бри­та­ни­ји, повео је Андреа као секре­та­ра. Он је у Енгле­ској био несре­ћан, пре­зи­рао је бри­тан­ско лице­мер­је: „... ови Енгле­зи. Народ који се про­да­је оно­ме ко да више. Иду­ћи од држа­ве до држа­ве широм све­та, нуде сво­је ниске вред­но­сти и сво­ју гру­бу еле­ган­ци­ју...“ Рево­лу­ци­ја и вели­ки успех њего­вог мла­ђег бра­та, Мари-Жозе­фа, као поли­тич­ки анга­жо­ва­ног драм­ског ауто­ра и писца пам­фле­та, под­ста­кли су га да се вра­ти у Фран­цу­ску. У Париз дола­зи 1791. годи­не и поста­је при­ста­ли­ца рево­лу­ци­је, али као део уме­ре­не стру­је која се зала­же за устав­ну монар­хи­ју. Ипак, њего­во ства­ра­ла­штво поста­је агре­сив­но и опа­сно: уме­сто нежних иди­ла, почео је да пише оштре сати­ре: про­зно дело Avis au peu­ple français (24. август 1790) и рето­рич­ко дело Jeu de pau­me (у којем се обра­ћа ради­кал­ном сли­ка­ру Жак-Лују Дави­ду). Често пише за „Пари­ски жур­нал“, где оштрим сти­хо­ви­ма кри­ти­ку­је заго­вор­ни­ке ства­ра­ња репу­бли­ке. Побу­на од 10. авгу­ста 1792. је уни­шти­ла њего­ву пар­ти­ју, нови­не и при­ја­те­ље, а он је избе­гао сеп­тем­бар­ски маса­кр скло­нив­ши се код рођа­ка у Нор­ман­ди­ју. Месец дана након ових дога­ђа­ја, његов брат Мари-Жозеф је ушао у анти-монар­хи­стич­ку скуп­шти­ну. Андре је оштро про­те­сто­вао про­тив напа­да на монар­хи­ју, и на зах­тев Мале­шер­беа, адво­ка­та кра­ља Луја XVI, пише аргу­мен­те за одбра­ну кра­ља. После погу­бље­ња Луја XVI, у јану­а­ру 1793, Шени­је је нашао уто­чи­ште у Вер­са­ју и изла­зио је само ноћу. Ту је напи­сао сво­ју сјај­ну Оду Вер­са­ју. Пар месе­ци након егзе­ку­ци­је кра­ља, почи­ње пери­од познат под нази­вом Вла­да­ви­на теро­ра, који тра­је од сеп­тем­бра 1793. до јула 1794. Пред­вод­ни­ци рево­лу­ци­је, на челу са Мак­си­ми­ли­ја­ном Робе­спје­ром, пред­у­зи­ма­ју дра­стич­не мере про­тив оних које су сма­тра­ли про­тив­ни­ци­ма рево­лу­ци­је (пле­ми­ће, све­штен­ство, монар­хи­сте..). Уки­да­ју­ћи опту­же­ни­ма пра­во на јав­ну одбра­ну, осудили су на смрт  по крат­ком поступ­ку око 1400 Пари­жа­на. Шени­је је ухап­шен 7. мар­та 1794. и одве­ден нај­пре у пала­ту Лук­сем­бург, а касни­је у затвор Сен-Лазар. Током 140 дана зато­че­ња, напи­сао је сери­ју сти­хо­ва који „сик­ћу и про­ба­да­ју као отров­ни меци“, а у који­ма се одри­че скуп­шти­не; те сти­хо­ве је један од чува­ра про­кри­јум­ча­рио и доста­вио њего­вој поро­ди­ци. У затво­ру је напи­сао и сво­ју нај­по­зна­ти­ју песму, Мла­ди зато­че­ник, инспи­ри­са­ну несре­ћом дру­гих затво­ре­ни­ка. Десет дана пре Шени­је­о­ве смр­ти, сли­кар Жозеф-Беноа Суве је довр­шио његов добро позна­ти пор­трет. Робе­спјер се сетио да је Шени­је аутор отров­них сти­хо­ва обја­вљи­ва­них у „Пари­ском жур­на­лу“ и уре­дио да му буде суђе­но пред рево­лу­ци­о­нар­ним судом који га је осу­дио на смрт. Шени­је је био јед­на од послед­њих Робе­спје­ро­вих жртви: погу­бљен је на гиљо­ти­ни 25. јула 1794, као издај­ник, зајед­но са Фран­со­аз-Терез де Шоа­зел-Стан­вил и прин­цем Жозе­фом од Мона­ка. Робе­спјер је ухва­ћен и погу­бљен три дана касни­је. Шени­јеу је била само 31 годи­на, а сахра­њен је на гро­бљу Пик­пу. Кри­тич­ки осврт на Шени­је­о­ва дела је био вео­ма разно­лик. Пои­гра­вао се са кла­сич­ним насле­ђем пре­то­че­ним у стих на фран­цу­ском јези­ку у већој мери него њего­ви савре­ме­ни­ци; с дру­ге стра­не, неспо­кој и мелан­хо­ли­ја у њего­вој пое­зи­ји наја­вљу­ју роман­ти­зам, што је Шарл Оги­стен Сен-Бев при­ме­тио 1828. (он је „инспи­ри­сао и одре­дио“ покрет роман­ти­зам), назвав­ши га прет­ход­ни­ком Вик­то­ра Игоа. Било је и дру­гих кри­ти­ча­ра који су писа­ли о Шени­јеу као о ино­ва­тив­ном и пред-роман­ти­чар­ском песни­ку. Међу­тим, Ана­тол Франс је твр­дио да је Шени­је­о­ва пое­зи­ја један од послед­њих изда­на­ка кла­си­ци­зма 18. века и да његов рад не тре­ба поре­ди­ти са Иго­о­вим и песни­ци­ма Пар­на­са, већ са фило­зо­фи­ма попут Андреа Море­јеа. Пол Мори­јо је твр­дио да Шени­је не задо­во­ља­ва уоби­ча­је­не карак­те­ри­сти­ке роман­ти­зма из пери­о­да 20-их годи­на 19. века (скло­ност ка књи­жев­но­сти Севе­ра, сред­њег века, нови­на­ма и екс­пе­ри­мен­ти­ма). Песник Хосе Мари­ја де Ере­диа је вео­ма ценио Шени­јеа („Не знам за пре­фи­ње­ни­је сти­хо­ве на фран­цу­ском јези­ку од ове три сто­ти­не сти­хо­ва Буко­ли­ка“) и сла­гао се са Сен-Бево­вим ста­вом да је Шени­је био песник испред свог вре­ме­на. Био је вео­ма попу­ла­ран у Руси­ји, где је Алек­сан­дар Пушкин напи­сао песму о њего­вим послед­њим тре­ну­ци­ма, а Иван Козлов је пре­вео Мла­дог зато­че­ни­ка на руски. Неко­ли­ко Шени­је­о­вих песа­ма је било вео­ма попу­лар­но и код кри­ти­ча­ра са енгле­ског говор­ног под­руч­ја: њего­ва љубав пре­ма при­ро­ди и поли­тич­ким сло­бо­да­ма је поре­ђе­на са Шели­јем, а њего­ва скло­ност ка грч­кој умет­но­сти и мито­ви­ма их је под­се­ћа­ла на Кит­са. Шени­је­о­ва суд­би­на је поста­ла тема мно­гих драм­ских дела, сли­ка и песа­ма. Поред опе­ре Андре Шени­је Умбер­та Ђор­да­на, ту су и песма Прав­да Сили При­до­ма, роман Stel­lo Алфре­да де Вињи­ја, нежна ста­туа Дени­са Пуха у Лук­сем­бур­гу и позна­ти Миле­ров пор­трет Послед­њи дани Вла­да­ви­не теро­ра.

Јован Тар­бук

ЂОРЂЕ ПАВЛОВИЋ
Ро­ђен у Ло­зни­ци 1965. Сту­ди­је ди­ри­го­ва­ња као и по­сле­ди­плом­ске сту­ди­је за­вр­шио је на Фа­кул­те­ту му­зич­ке умет­но­сти у Бе­о­гра­ду у кла­си проф. Јо­ва­на Шај­но­ви­ћа. У Опе­ри На­род­ног по­зо­ри­шта ра­ди од 1992, где ди­ри­гу­је опе­ре Сле­пи миш, Се­виљ­ски бер­бе­рин, Тру­ба­дур, Тра­ви­ја­та, Ри­го­ле­то, Ати­ла, На­бу­ко, Дон Кар­лос, Аида, Адри­ја­на Ле­ку­врер, Бо­е­ми, Ев­ге­ни­је Оње­гин, Меланхолични снови грофа Саве Владиславића и ба­ле­те Успа­ва­на ле­по­ти­ца, Укро­ће­на го­ро­пад, Ба­ја­де­ра. Са Хо­ром Опе­ре, у пе­ри­о­ду од 2000–2006, Па­вло­вић пре­ми­јер­но из­во­ди три обим­на де­ла, Не­бе­сна ли­тур­ги­ја, Ли­тур­ги­ја Св. Јо­ва­на Зла­то­у­стог и Пра­знич­но ве­чер­ње, Све­ти­сла­ва Бо­жи­ћа. По­ред ра­да на опер­ском ре­пер­то­а­ру, ак­ти­ван је и у кон­церт­ној де­лат­но­сти, у на­шој сре­ди­ни и у ино­стран­ству, где је ве­о­ма за­па­жен и у про­мо­ви­са­њу срп­ске му­зи­ке. Од на­сту­па у ино­стран­ству мо­гу се из­дво­ји­ти они са Ор­ке­стром Укра­јин­ског ра­ди­ја на Ki­ev Mu­sic Fest-у, као и са ор­ке­стром Ox­for­dphi­lo­mu­si­ca, на кон­цер­ту у Re­gent Hall у Лон­до­ну. Стал­ни је гост ди­ри­гент Др­жав­ног сим­фо­ниј­ског ор­ке­стра из За­по­рож­ја, са ко­јим је по­ред ве­ли­ког бро­ја кон­це­ра­та сни­мио и је­дан CD. Од ма­ја 2006. ра­ди на ме­сту ше­фа ди­ри­ген­та Фил­хар­мо­ни­је мла­дих Бо­ри­слав Па­шћан, са ко­јом је оства­рио ве­ли­ки број кон­це­ра­та и осво­јио при­зна­ње Злат­на пла­ке­та Ко­лар­че­ве за­ду­жби­не по­во­дом 130 го­ди­на по­сто­ја­ња ове ин­сти­ту­ци­је кул­ту­ре (2008). Награде: Злат­ни бе­о­чуг Кул­тур­но про­свет­не за­јед­ни­це, за трај­ни до­при­нос кул­ту­ри (2009) и Вукова награда (2016). При­па­да ге­не­ра­ци­ји срп­ских ди­ри­ге­на­та ко­ја сво­је ду­хов­но и умет­нич­ко ста­са­ва­ње гра­ди на не­ис­црп­ном из­во­ру на­ци­о­нал­не му­зи­ке до­гра­ђу­ју­ћи свој ре­пер­то­ар де­ли­ма ду­хов­но срод­них му­зич­ких кул­ту­ра. 

ЂАНДОМЕНИКО ВАКАРИ
Ђан­до­ме­ни­ко Вака­ри је опер­ски реди­тељ из Ита­ли­је. Током кари­је­ре је радио као умет­нич­ки дирек­тор у Теа­тру Сан Кар­ло у Напу­љу, Вер­ди теа­тру у Трсту и Вер­ди теа­тру у Салер­ну, те као умет­нич­ки савет­ник у римској Опе­ри. У пери­о­ду 2005-2012, био је пред­сед­ник одбо­ра и умет­нич­ки дирек­тор Теа­тра Петру­че­ли у Бари­ју. Радио је и као умет­нич­ки секре­тар у Теа­тру у Боло­њи и Теа­тру Кар­ло Фели­че у Ђено­ви. Тре­нут­но je умет­нич­ки дирек­тор у Опе­ри у Пуљи и управ­ник орке­стра Олес. Добит­ник је награ­де „Луи­ђи Или­ка“ за про­дук­ци­ју опе­ре Пла­мен (La Fiam­ma) О. Респи­ђи­ја. Вака­ри је почео да ради као опер­ски реди­тељ 1982. годи­не у Лечеу, где је режи­рао Севиљ­ског бер­бе­ри­на. Сара­ђи­вао је са вели­ким ита­ли­јан­ским реди­те­љи­ма, као што су Мау­ри­цио Ска­па­ро и Мау­ро Боло­њи­ни. Вака­ри се 2011, вра­ћа реди­тељ­ском послу те режи­ра Кар­мен у Торон­ту. Током 2013. и 2014. режи­рао је опе­ре Кћи Запа­да и Дон Ђова­ни на фести­ва­лу у Кастле­то­ну у Вир­џи­ни­ји, САД. Вака­ри је 2014. годи­не отво­рио сезо­ну у Теа­тру Пава­ро­ти у Моде­ни са постав­ком Риго­ле­та. Током 2014. и 2017. годи­не, Вака­ри је режи­рао Тоску и Паја­це у Сеу­лу у Јужној Коре­ји, где је дири­го­вао мае­стро Дејан Савић. Током 2016. годи­не је режи­рао Нор­му у Теа­тру Бели­ни у Ката­ни­ји и Набу­ко у Салер­ну, где је наред­не 2017. поста­вио и Нор­му. Поста­вио је опе­ру Кавалерија рустикана у Опе­ри у Ско­пљу 2017. годи­не. Постав­ка Андреа Шени­јеа у Народ­ном позо­ри­шту је Вака­ри­је­ва прва режи­ја у Бео­гра­ду.

САДРЖАЈ:

I ЧИН
Про­ле­ће 1789. годи­не; дво­рац Коа­њи. Жерар, слу­га гро­фи­це де Коа­њи, под­сме­ва се ари­сто­кра­ти­ји. Посма­тра­ју­ћи како се његов отац мучи да поме­ри комад наме­шта­ја, Жерар жали суд­би­ну и пат­њу свих слу­га које слу­же уобра­же­не госпо­да­ре (Son ses­sant’ anni). Поја­вљу­је се Мада­ле­на, гро­фи­чи­на ћер­ка, а Жерар схва­та коли­ко је воли. У ужур­ба­ним при­пре­ма­ма за пред­сто­је­ћу заба­ву, гро­фи­ца грди Мада­ле­ну зато што се није спре­ми­ла. Мада­ле­на се жали сво­јој слу­шки­њи, Бер­си, на неу­доб­ност оде­ће која је у моди, а затим одла­зи да се пре­сву­че. Међу гости­ма је писац Фле­виј, који је са собом довео песни­ка у успо­ну, Андреа Шени­јеа. Након депре­сив­них вести из Пари­за, Фле­виј заба­вља при­сут­не пасто­ра­лом коју је напи­сао спе­ци­јал­но за ту при­ли­ку. Мада­ле­на затим иза­зи­ва нео­д­луч­ног Шени­јеа да сми­сли песму (Un dì all’az­zu­r­ro spa­zio). На изне­на­ђе­ње при­сут­них, Шени­је кри­ти­ку­је неза­ин­те­ре­со­ва­ност све­ште­ни­ка и ари­сто­кра­ти­је за пат­ње сиро­ма­шних. Жерар пре­ки­да плес довев­ши гру­пу глад­них сеља­ка. Гро­фи­ца наре­ђу­је Жера­ру да оде зајед­но са њима. Она затим пози­ва госте да наста­ве са пле­сом, али они одла­зе, те гро­фи­ца оста­је сама.

II ЧИН
Про­ле­ће, 1794. год, шета­ли­ште поред Сене у Пари­зу. Рево­лу­ци­ја је поче­ла и Вла­да­ви­на теро­ра је у нај­ве­ћем зама­ху. Да би се одбра­ни­ла од Инкре­ди­би­ла, Бер­си, пред­ста­вља се као ћер­ка Рево­лу­ци­је (Temer? Perchè?). Инкре­ди­би­ле јој не веру­је, а при­ме­ћу­је да Шени­је чека неко­га у кафеу. Шени­јеу се при­дру­жу­је његов при­ја­тељ Руше, који му доно­си пасош да би Шени­је могао без­бед­но да напу­сти земљу. Шени­је каже да је њего­ва суд­би­на да оста­не и да про­на­ђе љубав коју никад није имао и да откри­је ко му пише ано­ним­на писма (Cre­do a una pos­san­za arca­na). Њихов раз­го­вор пре­ки­да про­ла­зак вођа Рево­лу­ци­је које пред­во­ди Жерар. Инкре­ди­би­ле пози­ва Жера­ра на стра­ну да би га питао о жени коју тра­жи. Жерар опи­су­је Мада­ле­ну. У међу­вре­ме­ну, Бер­си је замо­ли­ла Шени­јеа да оста­не у кафеу и да саче­ка неко­га ко жели да га упо­зна. Мада­ле­на дола­зи и откри­ва Шени­јеу да му је она писа­ла писма. Закли­њу се јед­но дру­гом на љубав до смр­ти (Ora soa­ve). Видев­ши Шени­јеа и Мада­ле­ну зајед­но, Инкре­ди­би­ле дово­ди Жера­ра. Жерар бива рањен док Шени­је бра­ни Мада­ле­ну. Жерар међу­тим пре­по­зна­је Шени­јеа и моли га да зашти­ти Мада­ле­ну. Када се народ оку­пио око Жера­ра и питао га ко га је ранио, он одго­ва­ра да је почи­ни­лац непо­знат.

III ЧИН
Суд­ни­ца Суда Рево­лу­ци­је, 24.  јул 1794. год. Мати­је, рево­лу­ци­о­нар, се обра­ћа наро­ду и неу­спе­шно га моли да при­ло­жи новац за циљ. Жерар, који се опо­ра­вио од ране, држи срчан говор о домо­ви­ни. Мадлон, ста­ри­ца која је већ изгу­би­ла сина и уну­ка у рату, нуди свог једи­ног пре­о­ста­лог уну­ка за вој­ни­ка (Son la vec­chia Made­lon). Како се народ рази­ла­зи, Инкре­ди­би­ле дола­зи и твр­ди да уко­ли­ко Жерар жели да има Мада­ле­ну мора прво да ухап­си њеног љубав­ни­ка, Шени­јеа. Док Жерар пише опту­жни­цу, испу­њен је жаље­њем због крви коју је про­лио док се узди­зао на власт. Изја­вљу­је да је страст његов нови госпо­дар (Nemi­co del­la patria). Мада­ле­на дола­зи чим је пре­дао Шени­је­о­ву опту­жни­цу суд­ском слу­жбе­ни­ку. Жерар при­зна­је да јој је поста­вио зам­ку и да је воли. Мада­ле­на нуди себе Жера­ру под усло­вом да он спа­си Шени­јеа. Она је бегу­нац, њена мај­ка је стра­да­ла у Рево­лу­ци­ји и њен дом је спа­љен (La mam­ma mor­ta). Дир­нут њеном љуба­вљу за Шени­јеа, Жерар обе­ћа­ва да ће поку­ша­ти да га спа­се. Суд засе­да, у суд­ни­ци је нео­б­у­зда­на гоми­ла. Шени­је моли за свој живот (Sì, fui sol­da­to), а Жерар при­зна­је суди­ја­ма да су опту­жбе које је напи­сао лажне. Упр­кос томе, Шени­је је осу­ђен на смрт и одве­ден.

IV ЧИН
Руше­ви­не пари­ског затво­ра Сен Лазар, 25. јул 1794. год. Шени­је чита послед­њу песму (Come un bel dì di mag­gio) свом при­ја­те­љу Рушеу, који се послед­њи пут поздра­вља са њим. Жерар и Мада­ле­на се сре­ћу са там­ни­ча­рем, Шми­том, ког Мада­ле­на под­ми­ћу­је дра­гу­љи­ма да јој дозво­ли да зау­зме место неке мла­де жене осу­ђе­не на смрт. Жерар одла­зи да поку­ша још јед­ном да моли Робе­спје­ра за Шени­јеа. Мада­ле­на саоп­шта­ва Шени­јеу да је дошла да би умр­ла зајед­но са њим. У сви­та­ње, они су зајед­но (Vici­no a te) и уско­ро их одво­де на гиљо­ти­ну.