Dostojevski - moj život

Reč reditelja

Dugo se putovalo do ovog naslova. Mnogo neobičnih okolnosti je pratilo rađanje predstave o Dostojevskom. Pre tačno dvadeset godina Fedor i ja smo razgovarali o takvoj drami, sa kojom bih mogao da diplomiram. Često me je prof. Predrag Bajčetić podsećao da ne zaboravim na tu ideju. Nisam dugo mogao da pronađem formu kojom bih iskazao sve ono što govorim na predavanjima o toj kompleksnoj ličnosti velikog književnika. Tek kada sam shvatio da se jedino kroz lik Ane Grigorjevne može u potpunosti naslikati, pozorišnim jezikom, Fjodor Mihajlovič, počelo je sve da se sklapa i zaokružuje. Moralo je tako biti, jer sama predstava upravo otkriva koliko je posvećenost jedne žene, njena žrtva i odricanje u ljubavi, donela neopisivo bogatstvo svetskoj književnosti. Da se nisu sreli Fjodor i Ana, teško bi tvorac  „Zločina i kazne“ uspeo da stigne do onih trenutaka u stvaralačkom radu u kojem su nastali „Zli dusi“ ili „Braća Karamazovi “.
Veoma je dirljivo i nadahnuto napisana priča perom Ane Grigorjevne Snitkine. Niko ne ostaje ravnodušan kada čita njene memoare pa je logično da su sve ruske serije ili filmovi o biografiji Dostojevskog, poprilično inspirisani njenim sećanjima. Teško da možete da nađete njegovu biografiju koja se, od njegove četrdeset šeste godine, ne oslanja na njenu ispovest. Njen duh izuzetno, vrlo suptilnim sredstvima, na sceni, oživljava Ivana Popović. Publika će jako dobro razumeti kroz njenu igru koliko je ta nežna, ali snažna žena, bila istinski deo Fjodorovih romana i rečenica.  
Kada sam predlagao Narodnom pozorištu ovu dramu, napisao sam da pored svih dostignuća nauke jedino pozoršna umetnost može da otelotvori lik takvog književnika čije smo rođenje, širom sveta, slavili ili zaboravili pre četiri godine. Upravo zato i jeste bio izazovan zadatak, da takvu ideju dovedem do kraja – oživeti ga i učiniti pomalo drugačijim od onoga što su predrasude i legende stvorile. Nesumnjivo da je zbog okolnosti u kojima je živeo, kao i zbog tog neverovatnog iskustva na Semjonovskom trgu kada je za samo tren izbegao smrtnu kaznu, ceo život proveo u strahu od nepredviljivog. To je pojačalo njegovu bolest, epilepsiju, ali i njegove sinteze, promišljanja pa je Rusija a zatim i svet dobio prozorljivog, hrišćanskog apostola koji strahuje od stradanja u budućem veku. Nažalost, njegovi strahovi obistinili su se. Dvadeseti vek bio je čovekov najveći pad, u dugoj istoriji civilizacije. 
Ono što ga čini toliko privlačnim današnjim čitaocima širom sveta, pogotovo onima koji u studentskim danima traže odgovore na najveća pitanja o ljudskoj duši, jeste njegov „put do spasenja“. Svim likovima on daje izbor kojim putem će nastaviti, putem dobra ili zla, putem greha ili istine i upravo u tome on nas približava spasenju. Otkriva nam tajne kojima se izbavljamo iz pakla sopstvenih zabluda. 
Neobično je kako se mladi preobraze na drugoj godini akademije igrajući njegove likove. Svi mu se, kasnije, ponovo vraćaju. Zato u nestrpljenju, svi moji studenti, bivši i sadašnji, iščekuju predstavu o tom čudnom čoveku, koji nas intrigira jer nas je sve preobratio. 
Siguran sam da bi i danas prizivao svet da se vrati istini. Možda bi se i sakrio da ga ne prepoznaju, plašeći se raspeća. Ovaj svet u kojem živimo, sa užasom je predvideo i razumeo, da će krotki u tom našem svetu biti smatrani idiotima. Ipak, nagoveštaj da će upravo takvi ustati i poći na velika dela, uliva nadu da se naš svet neće srušiti pod konformizmom, tom religijom novog doba, već će se vratiti svojoj suštini i ljubavlju će spasiti „prirodu svoju“. Samo ljubavlju.

Izvodi iz „Memoara” Ane  Grigorjevne Dostojevske 

Jedno od naših večeri, uvek mirnih i veselih, završilo se za nas sasvim neočekivano, jako burno. Desilo se to krajem novembra. Fjodor Mihajlovič je po običaju došao u sedam sati, ovoga puta dosta prozebao. Popio je šolju vrućeg čaja i upitao da nemamo možda konjaka. Odgovorila sam da konjak nemamo, ali da imamo dobar šeri i odmah sam ga donela. Fjodor Mihajlovič je odjednom popio tri – četiri velike čaše, onda opet čaj i tek onda se ugrejao. Začudila sam se što je tako nazebao i nisam znala zbog čega. Odgovor je brzo došao, dok sam išla kroz predsoblje da nešto uzmem, primetila sam na čiviluku vatirani jesenji kaput umesto bunde Fjodora Mihajloviča. Odmah sam se vratila u gostinsku sobu i pitala:
- Zar ti danas nisi došao u bundi?
- Ne – zbunio se Fjodor Mihajlovič – obukao sam jesenji kaput.
- Kako ne vodiš računa! Zašto nisi u bundi?
- Rekli su da će danas otopliti.
- Sad mi je jasno što si se prehladio. Odmah ću poslati Semjona da odnese kaput i donese bundu.
- Ne treba! Molim te, ne treba! - požurio je da kaže Fjodor Mihajlovič.
- Kako ne treba, dragi moj? Pa prehladićeš se u povratku, uveče će biti još hladnije.
Fjodor Mihajlovič je ćutao. I dalje sam insistirala i najzad je priznao:
- Ja nemam bundu...
- Kako nemaš? Nije valjda da su ti je ukrali?
- Ne, nisu je ukrali nego sam morao da je odnesem u zalagaonicu.
 Iznenadila sam se. Na moja uporna pitanja Fjodor Mihajlovič mi je, očigledno nerado, ispričao da je jutros dolazila Emilija Fjodorovna i da je zamolila da je spasi bede i uplati neki veliki dug od pedeset rubalja. Njegov pastorak je isto tražio novac, novac je trebao mlađem bratu Nikolaja Mihajloviča koji je povodom toga poslao pismo. Novca Fjodor Mihajlovič nije imao i oni su odlučili da založe njegovu bundu kod najbližeg zajmodavca, i uz to su usrdno uveravali Fjodora Mihajloviča da se sneg topi, toplo je i da nekoliko dana može da ide u jesenjem kaputu dok ne dobije novac od „Ruskog vestnika”.
 Jako me je zbunila bezdušnost rođaka Fjodora Mihajloviča. Rekla sam mu da razumem njegovu želju da pomogne rodbini, ali smatram da ne treba zbog njih žrtvovati svoje zdravlje, a možda čak i život.
 Započela sam staloženo, ali sa svakom novom rečju moj bes i jad su se pojačavali, izgubila sam svaku vlast nad samom sobom i govorila sam kao luda, ne birajući reči, dokazivala da ima obaveze prema meni, svojoj nevesti, uveravala sam ga da ne bih mogla da podnesem njegovu smrt, plakala sam, vikala, ridala kao da sam pohisterisala. Fjodor Mihajlovič je bio jako ljut, grlio me je, ljubio mi ruke, molio me da se smirim. Moja majka je čula moje ridanje i požurila da mi donese vode i šećera. To me je malo smirilo. Bilo me je sramota i izvinjavala sam se Fjodoru Mihajloviču. Da bi mi bolje objasnio, rekao mi je kako je prošle zime pet puta morao da daje bundu u zalog i da ide u jesenjem kaputu.
- Ja sam se već navikao na te zaloge pa ni ovog puta nisam tome pridao neki značaj. Da sam znao da ćeš ti to tako tragično podneti, nikada ne bih dozvolio Paši da odnese bundu u zalagaonicu – uveravao me je zbunjeni Fjodor Mihajlovič.
_____________

 U početku smo muž i ja maštali da otputujemo iz Bazela u Pariz ili da se domognemo Italije, međutim, imajući u vidu novac kojim smo raspolagali odlučili smo da se neko vreme zadržimo u Ženevi, računajući na to da se preselimo na jug kada se okolnosti poboljšaju. Na putu do Ženeve ostali smo jedan dan u Bazelu kako bi u tamošnjem muzeju pogledali sliku o kojoj je moj muž čuo od nekoga. Ta slika, koja je pripadala slikarskom stilu Hansa Holbajna, predstavlja Isusa Hrista, tek skinutog sa krsta koji je pretrpeo natčovečanske muke i počeo da se raspada. Njegovo naduto lice bilo je u krvavim ranama i izgledao je užasno. Slika je na Fjodora Mihajloviča ostavila mučan utisak i stajao je ispred nje zadivljen. Ja nisam imala snage da gledam sliku, utisak je bio suviše težak, naročito zbog moje trudnoće i otišla sam u druge sale. Kada sam se posle nekih petnaest – dvadeset minuta vratila, zatekla sam Fjodora Mihajloviča kako i dalje stoji ispred slike kao prikovan. Na njegovom uzbuđenom licu bio je onaj uplašen izraz, koji sam više puta mogla da primetim u prvim trenucima epileptičnih napada. Polako sam uhvatila muža pod ruku, odvela ga u drugu salu i smestila na klupicu, očekujući svakog trenutka početak napada. Srećom, to se nije desilo, Fjodor Mihajlovič se malo smirio i odlazeći iz muzeja insistirao je da još jednom dođemo da pogledamo sliku koja ga je tako zadivila.
______________

 Samo sam jednom u životu imala sreću da vidim i da razgovaram sa grofom Lavom Nikolajevičem Tolstojem i pošto je naš razgovor bio prvenstveno o Fjodoru Mihajloviču, smatram da ga mogu dodati svojim uspomenama.
 Iako sam želela da upoznam genijalnog pisca, unapred me je obuzeo neki strah pred njim, činilo mi se da ću na njega ostaviti neprijatan utisak, što uopšte nisam želela. Moj strah je u momentu nestao čim mi je poželeo dobrodošlicu srdačnim usklikom:
- Kako je to divno da žene naših pisaca tako liče na svoje muževe!
- Zar ja ličim na Fjodora Mihajloviča? - upitala sam veselo.
- Izuzetno! Ja sam upravo tako kako vi izgledate i zamišljao ženu Dostojevskog!
Naravno da između mene i mog muža nije bilo nikakve sličnosti, međutim Tolstoj me ničim nije mogao više obradovati nego što je rekao ovu pravu neistinu da ličim na svog nezaboravnog muža. Grof mi je istog trenutka postao drag i blizak.
- Odavno sam maštala da vas vidim, dragi Lave Nikolajeviču – rekla sam – da vam od sveg srca zahvalim za predivno pismo koje ste napisali povodom smrti mog muža.
- Napisao sam iskreno šta osećam – rekao je grof Lav Nikolajevič. 
- I dan – danas mi je žao što se nikada nisam susreo sa vašim mužem.
- A koliko je samo on zbog toga žalio!
- Baš mi je žao! Dostojevski mi je bio drag i možda jedini koga bih mogao da pitam mnogo toga i koji bi mi na mnogo toga mogao odgovoriti! Recite mi kakav je čovek bio vaš muž, kakav je ostao u vašoj duši, u vašem sećanju?
Duboko me je dirnuo taj srdačni ton kojim je govorio o Fjodoru Mihajloviču.
- Moj dragi muž – rekla sam oduševljeno – predstavljao je ideal čoveka! Svi najveći moralni i duhovni kvaliteti koji krase čoveka kod njega su se manifestovali u najvećem stepenu. Bio je dobar, velikodušan, milosrdan, pravedan, nesebičan, obziran, saosećajan kao niko! A njegova prostodušnost i nepotkupljiva iskrenost doneli su mu samo neprijatelje! Da li je bilo ijednog čoveka koji je otišao od mog muža, a da nije dobio savet, utehu, pomoć u bilo kom obliku? Istina je da je kada bi ga zaticali bolesnog posle napada ili za vreme ozbiljnog rada bio strog, ali je tu strogoću istog trenutka smenjivala dobrota ako je video da čoveku treba njegova pomoć. I koliko je samo srdačne nežnosti iskazivao da bi izgladio svoju naglost ili strogoću. Znate, Lave Nikolajeviču, nigde se tako jasno ne ispoljava čovekov karakter kao u svakodnevnom životu, u svojoj porodici, i reći ću vam da sam proživevši sa njim četrnaest godina mogla samo da se divim i raznežim njegovim postupcima, a onda kad bih shvatila da uopšte nisu praktični i da nam čak samo štete, moram priznati da je moj muž u određenim situacijama postupao baš tako kako bi postupio čovek kome su plemenitost i pravednost na prvom mestu!
- Uvek sam o njemu tako i mislio – rekao je nekako zamišljeno i uverljivo Lav Nikolajevič. 
- Dostojevski je za mene uvek bio čovek koji je imao mnogo pravih hrišćanskih osećanja.
 Vraćajući se kući pustim moskovskim ulicama i pod dubokim utiskom dala sam sebi reč (i održala je) da više nikada neću videti grofa Lava Nikolajeviča bez obzira što me je dobra grofica mnogo puta zvala u goste u Jasnu Poljanu. Bojala sam se da ću sledećeg puta zateći Lava Nikolajeviča bolesnog, ljutog ili bezvoljnog i da  ću u njemu videti drugog čoveka i tada će zauvek nestati u meni ono oduševljenje koje sam osetila i koje mi je bilo tako dragoceno! Zašto da sebe lišavam tog duhovnog bogatstva, koje nam sudbina tako retko šalje na našem životnom putu?

Prevod Svetlana Zoraja
Priredio Fedor Šili