Nabuko
opera Đuzepa Verdija

VERDIJEV TRIJUMF

Legenda kaže da Milano te noći nije spavao. Sutradan, glavna tema svih razgovora bilo je novo remek-delo. Bio je to Verdijev Nabuko. 
Neposredno pre toga Đuzepe Verdi (1813 – 1901) koji je u to vreme imao 29 godina, planirao je da odustane od komponovanja. Prva opera Oberto (1839) premijerno izvedena u milanskoj Skali, prema njegovoj proceni, nije doživela uspeh iako je posle nje dobio nekoliko novih porudžbina. Međutim, naredna komična opera „Jedan dan vladavine“ (1840) neslavno je prošla. Publika i kritika su zaključile da Verdiju ne leži komični žanr kome će se vratiti tek pred kraj svog života sa „Falstafom“. Osim toga u njegovom privatnom životu su se nizale tragedije, gubitak dvoje dece a zatim i supruge Margerite Bareci. Tada odlučuje da se iz Milana gde je započeo svoju karijeru vrati u Buseto i prekine ugovor sa milanskom Skalom. 
Ali, direktor Skale Bartolomeo Mereli nije želeo da se odrekne kompozitora u kome je očigledno video veliki potencijal i prvom prilikom ponudio mu je da pročita libreto Temistokla Solere za Nabuka koji je upravo odbio već proslavljeni kompozotor Oto Nikolai. Verdi je nevoljno pristao ali izgleda da je ono što se Nikolaiu nije dopalo u libretu upravo predstavljalo podsticaj i inspiraciju za Verdija. Kako beleži Đani Rufin više puta je uočeno kako je, kao mladić, tražio drame sa „jakim“ sadržajem i jasnim kontrastima jer su više u skladu sa muzičkom dramaturgijom jarkih i intenzivnih boja, koncipiranih tako da maksimalno emocionalno angažuju slušaoca. Insistiranje na moćnim i raznolikim dramskim situacijama predstavljaće pravilo koje će slediti tokom čitave karijere a nagoveštaj toga pronaći će upravo u Nabuku. Solerin libreto je prema Konstantinu Vinaveru „mešavina istorije, biblijskih događaja i mašte stvaralaca“ odnosno, rekli bismo, umetničke intervencije kojom se poznati događaji stavljaju u službu sasvim nove priče. 
Posebnu dramsku funkciju u ovom delu Verdi je dao horu koji je do tada u operama imao uglavnom sporednu ulogu. U ovom slučaju on postaje ravnopravan sa ostalim protagonistima predstave. Sam kompozitor je zabeležio da su mu reči “Va, pensiero, sull'ali dorate” prve privukle pažnju kada je otvorio libreto, jer su bile gotovo parafraza iz Biblije. To su početne reči čuvenog Hora Jevreja koji, prema Džulijanu Badnu, predstavlja stilsko središte dela. Pored pomenutih horova delo je karakteristično i po izuzetnim ansamblima.
Dva glavna negativna lika ove opere su Nabuko i Abaigaila i na njima počiva čitava drama. Nabuko će međutim, tokom predstave, doživeti preobražaj podstaknut „čudesnom snagom vere“. On je prvi primer u nizu takozvanih „Verdijevih baritona“ među kojima su Magbet, Rigoleto, Simon Bokanegra, Falstaf... Abigaila sa druge strane predstavlja jednu od najtežih ženskih uloga za izvođenje u Verdijevom opusu i neka vrsta preteče njegove Ledi Magbet. 
Već tokom proba delo je privuklo veliku pažnju pa su „tehničari napuštali svoja mesta i zbijali se na sceni kako ne bi propustili ni jedan ton“. Premijera je održana 9. marta 1842. godine. Marševi i zvuci vojnog orkestra delovali su na italijansku publiku kao „fragmenti zvučne stvarnosti“ u kojima su prepoznali slike sa ulica – austrijsku okupatorsku vojsku predvođenu vojnim orkestrom. U porobljenim Jevrejima videli su Italiju pod austrijskom vlašću dok, takođe oduševljeni Austrijanci u publici, nisu shvatali njihovo uzbuđenje zbog jedne biblijske priče, kaže Alan Duo. Hor Jevreja izveden je te večeri na bis i predstavljao je za njih himnu slobode. Štampa je pisala da je publika aplaudirala lakoći Verdijevog stila i neprekidnom nizanju muzičkih ideja. Nabuko je, iako to nije bilo u planu, dostigao broj izvođenja koji je predstavljao apsolutni rekord za Skalu. „Moja karijera počela je sa Nabukom“ reći će Verdi kasnije.

Vanja Kosanić

Sadržaj

Prvi čin

Solomonov hram u Jerusalimu. Uplašeni jevrejski narod moli se bogu da ga spase, jer je u njihovu zemlju prodrla vavilonska vojska pod vođstvom kralja Nabuka. Prvosveštenik Zaharija i sveštenici Leviti umiruju narod svojom molitvom (arija Zaharije). Nabukova ćerka Fenena je pala u ruke Jevreja i Zaharija se nada da će ovim zalogom sprečiti Nabuka da poruši Solomonov hram. U tom trenutku stiže jevrejski vojskovođa Ismail i javlja da se Nabukova vojska približava. Svi odlaze da brane grad, a prvosveštenik Zaharija poverava Fenenu Ismailu. Ismail teši Fenenu, koju je zavoleo dok je bio izaslanik na dvoru Nabuka, podsećajući je da ga je ona spasla tamnice i svoje starije sestre Abigaile, koja ga je progonila svojom ljubavlju. Ismail želi da oslobodi Fenenu, ali u tom trenutku u hram prodire grupa vojnika sa Abigailom na čelu. Abigaila obećava spas Ismailu i njegovom narodu, ako ostavi Fenenu i pođe sa njom, ali on to odbija (tercet). Abigaila se povlači sa vojnicima. Pristiže Ana, prvosveštenikova sestra, sa ženama koje beže ispred Vavilonaca. Sa svih strana dolazi narod koji je rešen da brani hram od kralja Nabuka, koji uskoro stiže sa svojim ratnicima. Prvosveštenik Zaharija preti da će ubiti njegovu ćerku Fenenu, ukoliko Nabuko pokuša da uništi hram, ali ga u tome sprečava Ismail i spasava život Feneni. Zbog toga ga prvosveštenik Zaharija i narod proklinju. Vavilonci odvode Jevreje u ropstvo.

Drugi čin

PRVA SLIKA – Hram boga Bela. Abigaili je pao u ruke poverljivi dokument, iz kojeg saznaje da je Nabuko ostavio presto Feneni, a ne njoj, pošto je ona usvojena ćerka. Ona želi da se osveti Nabuku, koji je u ratnom pohodu, a Feneni preti. Zatim se seća svoje prošlosti i nesrećne ljubavi prema Ismailu (arija Abigaile). Dolazi Veliki sveštenik vavilonskog boga Bela i saopštava da Fenena hoće da pusti Jevreje na slobodu. On nagovara Abigailu da uzme presto i da kazni Jevreje.
DRUGA SLIKA – Dvorana u kraljevskoj palati u Vavilonu. Fenena se odrekla svoje vere i prihvatila jevrejsku. Zaharija, koji je u vavilonskom ropstvu sa ostalim Jevrejima, naređuje Ismailu da pozove sveštenike Levite (arija Zaharije). Ovi dolaze, a kada vide Ismaila proklinju ga i teraju od sebe kao izdajnika. U tom trenutku pojavljuju se Zaharija i njegova sestra Ana i saopštavaju Levitima da je Fenena primila jevrejsku veru. Vojskovođa Abdalo javlja Feneni da je Abigaila pobunila narod protiv nje i dolazi sa svojim pristalicama, koje veruju da je Nabuko pao u borbi. Pred dvor stižu Veliki sveštenik i Abigaila, koja zahteva od Fenene kraljevsku krunu. Za vreme te svađe pojavi se Nabuko sa svojim vojnicima, uzima kraljevsku krunu i stavlja je na glavu. Opijen svojom snagom i slavom, on se proglašava bogom, traži da svi kleknu pred njim. Blesak munje skida mu krunu sa čela i on pada. Izbezumljen od straha, Nabuko moli za oproštaj a Abigaila uzima kraljevsku krunu.

Treći čin

PRVA SLIKA – Dvorana u kraljevskoj palati u Vavilonu. Potpomognuta od sveštenika, Abigaila je zauzela presto. Veliki sveštenik traži smrtnu kaznu za zarobljene Jevreje i za Fenenu koja je izdala veru otaca. Osuda je izrečena, nedostaje samo kraljevski pečat, koji se nalazi kod duševno obolelog Nabuka. Abigaila lukavstvom dobija Nabukovu saglasnost, i on udara kraljevski pečat na smrtnu presudu (duet Abigaile i Nabuka). Do Nabukove svesti prekasno dolazi misao da je time i svoju kćerku Fenenu osudio na smrt. On moli Abigailu da je poštedi, ali ga ona baca u tamnicu.
DRUGA SLIKA – Na obalama Eufrata. Zarobljeni Jevreji tuguju nad svojom sudbinom. Svoju domovinu nikada neće videti i u tuđini će dočekati smrt (hor Jevreja). Prvosveštenik Zaharija vizionarski im predskazuje propast Vavilona i oslobođenje njihove zemlje, Judeje.

Četvrti čin

PRVA SLIKA – Tamnica. Nabuko se budi uznemiren teškim snovima. Iz daleka se čuju zvuci truba koji oglašavaju pogubljenje zarobljenih Jevreja i Fenene. Nabuko uzalud pokušava da se moli Jehovi, bogu Judeje (arija Nabuka). Posle molitve vraćaju mu se snaga i svest. Vojskovođa Abdalo prodire u tamnicu i oslobađa Nabuka, koji hita da spase Fenenu i osuđene Jevreje.

DRUGA SLIKA – Hram boga Bela. Uz zvuke posmrtnog marša dolaze osuđeni Jevreji. S njima su Zaharija, Fenena i Ismail. Veliki sveštenik i dželati se pripremaju za izvršenje kazne. Fenena moli prvosveštenika Zahariju za oproštaj, a zatim izgovara svoju poslednju molitvu (arija Fenene). Praćen svojim vernim ratnicima, stiže Nabuko i naređuje da se sruši statua boga Bela i da se oslobode Jevreji. Svi kleknu i zahvaljuju Jehovi. Dolazi Abigaila, pada na kolena i moli za oproštaj, jer oseća da će umreti. Svi u tome vide božju volju. Abigaila umire, a prvosveštenik Zaharija proglašava Nabuka za kralja.