Italijanka u Alžiru
opera Đoakina Rosinija

SA­DR­ŽAJ
Pr­vi čin
U Al­ži­ru, u pa­la­ti be­ga Mu­sta­fe na oba­li mo­ra, nje­go­va že­na El­vi­ra se ža­li da je muž vi­še ne vo­li. Mu­sta­fa ka­že da mu je do­sa­di­la i da­će je Lin­do­ru, mla­dom Ita­li­ja­nu sa dvo­ra, da je ože­ni. Za­tim na­re­đu­je Ha­li­ju, ka­pe­ta­nu u nje­go­voj slu­žbi, da mu na­đe Ita­li­jan­ku, ne­ku ko­ja bi bi­la mno­go in­te­re­sant­ni­ja od de­vo­ja­ka iz ha­re­ma, po­što su mu sve one do­sa­di­le. Lin­do­ro če­zne za svo­jom dra­gom, Iza­be­lom, ko­ju je iz­gu­bio ka­da su ga pi­ra­ti za­ro­bi­li. Mu­sta­fa mu ka­že da mo­že do­bi­ti El­vi­ru, tvr­de­ći da ona po­se­du­je sva­ku vr­li­nu ko­ju je Lin­do­ro, u po­ku­ša­ju da iz­beg­ne brač­nu zam­ku, za­tra­žio. Dru­gde na oba­li, u da­lji­ni se vi­di bro­do­lom i Ha­li­je­vi pi­ra­ti se ra­du­ju ple­nu. Iza­be­la sti­že na oba­lu. Iako je u opa­sno­sti, si­gur­na je u svo­ju za­vod­nič­ku moć. Pi­ra­ti hva­ta­ju Ta­dea, Iza­be­li­nog obo­ža­va­o­ca, i ho­će da ga pro­da­ju u rop­stvo, ali on tvr­di da je Iza­be­lin ujak te da je ne mo­že na­pu­sti­ti. Ka­da Tur­ci shva­te da su oba za­ro­blje­ni­ka Ita­li­ja­ni, ra­du­ju se pro­na­la­sku no­ve razonode za Mu­sta­fu. Ta­deo je u šo­ku zbog en­tu­zi­ja­zma ko­jim Iza­be­la do­če­ku­je svo­ju sud­bi­nu. Na­kon sva­đe o nje­go­voj lju­bo­mo­ri, od­lu­ču­ju da je bo­lje da za­jed­no pre­bro­de zlo ko­je ih je sna­šlo. Mu­sta­fa obe­ća­va Lin­do­ru po­vra­tak u Ita­li­ju, ali sa­mo ako po­ve­de El­vi­ru sa so­bom. Ne vi­de­ći dru­gi na­čin, Lin­do­ro pri­hva­ta, ali mu sta­vlja do zna­nja da će El­vi­ru ože­ni­ti tek kad stig­ne u Ita­li­ju. El­vi­ra, sa dru­ge stra­ne, vo­li svog mu­ža i ne vi­di šta do­bi­ja ako po­mog­ne Lin­do­ru u bek­stvu. Ka­da Ha­li ob­ja­vi da je Ita­li­jan­ka za­ro­blje­na, Mu­sta­fa li­ku­je u na­ja­vi za­vo­đe­nja, te joj kre­će u su­sret. Lin­do­ro po­ku­ša­va da ube­di El­vi­ru da iz­bo­ra ne­ma, osim da na­pu­sti svog bez­du­šnog mu­ža. Mu­sta­fa ce­re­mo­ni­jal­no do­če­ku­je Iza­be­lu. Ona, po stra­ni, pri­me­ću­je da on iz­gle­da ble­sa­vo i uve­re­na je da će mo­ći da iza­đe na kraj sa njim. On, sa dru­ge stra­ne, na­la­zi da je ona oča­ra­va­ju­ća. Dok se ona na­iz­gled pre­pu­šta nje­mu na mi­lost, lju­bo­mor­ni Ta­deo pra­vi sce­nu i El­vi­ra ga spa­sa­va, pro­gla­ša­va­ju­ći ga svo­jim uja­kom. El­vi­ra i Lin­do­ro, ne­po­sred­no pre pu­ta za Ita­li­ju, do­la­ze da se opro­ste od be­ga. Lin­do­ro i Iza­be­la se za­pre­pa­šće­no pre­po­zna­ju. Že­le­ći da spre­či Lin­do­rov od­la­zak, Iza­be­la in­si­sti­ra da Mu­sta­fa ne pro­te­ra svo­ju že­nu, do­da­ju­ći da Lin­do­ro mo­ra osta­ti kao njen lič­ni slu­ta. U pro­ce­pu iz­me­đu iz­ner­vi­ra­nog Mu­sta­fe i sreć­nog, ali zbu­nje­nog, uz­bu­đe­nja lju­bav­ni­ka, svi su kon­fu­zni, uz­bu­đe­ni.
Dru­gi čin
El­vi­ra i dvor­ja­ni raz­go­va­ra­ju o to­me ka­ko je la­ko Ita­li­jan­ka sta­vi­la Mu­sta­fu pod svo­ju kon­tro­lu, da­ju­ći na­du El­vi­ri da će po­vra­ti­ti nje­go­vu lju­bav. Me­đu­tim, kad se Mu­sta­fa po­ja­vlju­je, on iz­ja­vlju­je da će pi­ti ka­fu sa Iza­be­lom. Ona iz­la­zi iz svo­je so­be, po­go­đe­na či­nje­ni­com da ju je Lin­do­ro oči­gled­no iz­ne­ve­rio pri­hva­ta­ju­ći da po­beg­ne sa El­vi­rom. Lin­do­ro se po­ja­vlju­je i uve­ra­va je u svo­ju oda­nost. Obe­ća­va­ju­ći mu za­ve­re­nič­ki plan za nji­ho­vu slo­bo­du, Iza­be­la osta­vlja Lin­do­ra nje­go­vim uz­bur­ka­nim emo­ci­ja­ma. Kad i on ode, Mu­sta­fa se po­nov­no po­ja­vlju­je, pra­ćen svi­tom sa pre­stra­vlje­nim Ta­de­om, ko­ji je ime­no­van za be­go­vog kaj­ma­ka­ma u za­me­nu za po­moć u udvaranju Iza­be­li. Ob­u­čen kao Tur­čin, Ta­deo ne vi­di dru­gi iz­laz do pri­hva­ta­nja na­met­nu­tog mu iz­bo­ra. Iza­be­la se pri­pre­ma za Mu­sta­fi­nu po­se­tu, go­vo­re­ći El­vi­ri da je je­di­ni na­čin da za­dr­ži mu­ža – da bu­de istrajna. Za­vr­ša­va­ju­ći svo­ju to­a­le­tu, Iza­be­la, zna­ju­ći da će je Mu­sta­fa ču­ti, pe­va ša­ljiv po­ziv Ve­ne­ri da joj po­mog­ne u osva­ja­nju žr­tve. Ka­ko bi ga na­či­ni­la ne­str­plji­vim, ona ga te­ra da če­ka, dok njen „slu­ga“ Lin­do­ro slu­ži kao po­sred­nik. Po­sle ne­kog vre­me­na, ona iz­la­zi pred be­ga, ko­ji pred­sta­vlja Ta­dea kao svog kaj­ma­ka­na. Mu­sta­fa ki­ne – znak za Ta­dea da na­pu­sti pro­sto­ri­ju, ali Ta­deo osta­je, a Iza­be­la po­zi­va i El­vi­ru da osta­ne na ka­fi, na Mu­sta­fi­no ne­za­do­volj­stvo. Ka­da Iza­be­la in­si­sti­ra da se Mu­sta­fa le­po po­na­ša pre­ma svo­joj su­pru­zi, Mu­sta­fa eks­plo­di­ra u svo­joj zlo­vo­lji, dok se osta­li pi­ta­ju šta da či­ne sa nje­go­vim na­le­tom be­sa. Ha­li pred­vi­đa da mu go­spo­dar ne­će iza­ći na kraj sa Ita­li­jan­kom. Dok Lin­do­ro i Ta­deo pra­ve plan za svo­je bek­stvo, Ta­deo ka­že da je on Iza­be­li­na pra­va lju­bav. Lin­do­ra to za­ba­vlja, ali on shva­ta da će mu bi­ti po­treb­na Ta­de­o­va po­moć da iza­đe na kraj sa Mu­sta­fom, ko­ji ula­zi, još uvek be­san. Lin­do­ro ka­že da je Iza­be­li za­pra­vo ve­o­ma sta­lo do Mu­sta­fe, ali že­li da on do­ka­že svo­ju vred­nost ti­me što će se pri­dru­ži­ti ita­li­jan­skom re­du Pa­pa­ta­ći (na ita­li­jan­skom: pa­pa – je­sti, ta­ći – ću­ti). Ve­ru­ju­ći da je ovo čast, Mu­sta­fa že­li da zna šta bi tre­ba­lo da ura­di ka­ko bi po­stao član re­da. Jed­no­stav­no, ka­že Lin­do­ro: je­di, pij i spa­vaj ko­li­ko ti sr­ce ište, ne oba­zi­ru­ći se ni na šta oko se­be. Iza­ba­la pri­pre­ma ce­re­mo­ni­ju Mu­sta­fi­ne ini­ci­ja­ci­je, po­zi­va­ju­ći su­na­rod­ni­ke da ve­ru­ju u se­be. Mu­sta­fa sti­že, i Lin­do­ro ga pod­se­ća na oba­ve­ze ula­ska u red. Na­kon što ga pro­gla­se Pa­pa­ta­ći­jem, do­no­si se hra­na. Mu­sta­fu is­ku­ša­va­ju Iza­be­la i Lin­do­ro ko­ji se pra­ve da vo­de lju­bav, dok Ta­deo pod­se­ća Mu­sta­fu da ih ig­no­ri­še. Brod se ukot­vlju­je u po­za­di­ni, i lju­bav­ni­ci se spre­ma­ju za ukr­ca­va­nje. Ta­deo shva­ta da će i on bi­ti pre­va­ren: po­ku­ša­va da ani­mi­ra Mu­sta­fu, ko­ji na­sta­vlja svoj za­vet ig­no­ri­sa­nja. Ka­da Mu­sta­fa ko­nač­no od­go­vo­ri, Ita­li­ja­ni ima­ju si­tu­a­ci­ju pod kon­tro­lom i uč­ti­vo se opra­šta­ju. Mu­sta­fa, na­u­čiv­ši svo­ju lek­ci­ju, pri­hva­ta El­vi­ru na­zad i svi pe­va­ju hva­lo­spev spo­sob­noj Ita­li­jan­ki.

O ITALIJANKI U ALŽIRU

Zamislimo da Rosini nije komponovao svog Seviljskog berberina – znači, mi ne znamo da je to delo čak i moglo postojati. Šta bismo rekli, dakle, o partituri Italijanke u Alžiru? (Nije nam ovde namera, jedino, da unapred otklonimo svako upoređivanje!) Uvertira se čuje i na koncertima, možda nešto ređe nego Svraka kradljivica, ali je ipak dovoljno poznata. Svakako, u njoj ima dosta taktova koji su „popuna i dopuna“, ali zato i melodija (druga tema) od lucidne inspiracije. Partitura same opere je prozračna: u njoj su sukobi retki, uostalom, baš kao i na sceni. Sve je tu nežno: nećemo se zagrcnuti od smeha, niti naježiti od nekog iznenadnog disonirajućeg akorda; zabavićemo se lakim tonom muzike, prelepom tenorovom arijom, začuditi preteškim basovskim koloraturama. Ali iznenadićemo se što se najznačajnija muzika ne nalazi u arijama protagonista, već u zajedničkom pevanju („ansamblima“): kao da Rosini nije želeo da se po ulicama pevaju muzičke fraze iz arija, već da publika dolazi u teatar da sluša finale ili kvintet, pa tercet iz drugog čina. Kod Rosinija, ipak, to ne treba da nas čudi. Često se pogrešno zamišlja da je svoje opere pretrpavao arijama. Ustvari, uporedimo li ih sa Mocartovim, kojima se toliko divio, vidimo da on piše daleko manje arija: u svojim italijanskim operama Mocart namenjuje svakoj važnijoj ličnosti po dve, katkada i tri arije – Rosini to samo izuzetno čini (a i tada ariji dodaje kraću kavatinu ili ariozo). Setimo se: Figaro kod Mocarta peva tri arije, u Rosinija samo jednu! Dakle: „ansambl-opera“ (kao što postoji „horska“ ili „monološka“)? Svakako – ali iz pera Rosinija. A to je onda uvek, na neki čudan, njemu samo svojstven način, ipak i opera arija, mada te arije peva više lica.

Borislav Pašćan, 1976.

Italijanka u Alžiru je dvanaesta po redu opera Đoakina Rosinija. Premijera je održana u Pozorištu „San Benedeto“ u Veneciji, 22. maja 1813. godine. Izabelu je pevala slavna Marija Markolini (za koju je Rosini pisao većinu svojih koloraturnih meco uloga), a Mustafu Filipo Gali. Opera je doživela veliki uspeh, tako da je za kratko vreme ušla u repertoar svih evropskih operskih scena. Ova opera mladog Rosinija je nezasluženo bila zapostavljena više od jednog veka.

ĐOAKINO ROSINI (Gioacchino Antonio Rossini)
Rođen 1792. u Pezaru, umro 1868. u Rielu, pored Pariza. Pored Verdija, Rosini je bio najistaknutiji italijanski kompozitor 19. veka. Tek je napunio osamnaestu godinu, kada su 1810. u Veneciji prikazali njegovu prvu operu, jednočinku La combiate del matrimonio. Posle tri godine već postiže odlučujući uspeh, isto u Veneciji, sa Tankredom i Italijankom u Alžiru. A posle frenetičnog uspeha sa Seviljskim berberinom, izbija na čelo u italijanskom operskom stvaralaštvu. Sve veći uspesi, a i njegova sposobnost da sa lakoćom i veoma brzo radi, omogućuju mu da sklopi ugovor sa Bečom, Milanom i Napuljom u kojem se obavezao da godišnje komponuje po dve opere. Tako besno – to je odgovarajući izraz – slave ga u Beču, da se Betoven naljutio na njega, iako je Rosini uvek bio i ostao veliki poštovalac Betovena i Baha. Jedno vreme je bio u Parizu, gde je propao sa svojim operskim pozorištem, te je postao glavni muzički intendant. 1829. je prikazana njegova poslednja opera, Viljem Tel. Iako je postigao sjajan uspeh, posle toga se povukao i nije više komponovao ni jednu operu, a i od ostalih dela dao je u to vreme jednu uspelu Stabat Mater, i neke manje kompozicije. Do 1848. je živeo povučeno u Italiji, ali su ga revolucionarni događaji pokrenuli, i kada je otpočeo rat sa Austrijom on je prešao u Pariz. U Parizu je vodio  veliku kuću, stalno je bio u toku umetničkih događaja, ali ništa više nije stvarao, već se bavio – kulinarstvom. U Rosiniju je poslednji put usplamteo genij tradicionalnih italijanskih opera. On je nastavljač opere iz 18. veka, pa ako ponekad i samo letimično razradi svoja dela, ipak njegova duhovitost, spontani humor i elementarna snaga njegove muzike blistaju. On je u Parizu komponovao i čitav niz francuskih opera, gde se potpuno saživeo sa duhom francuskog jezika, koristio herojske kostime i veliki patos francuskih velikih opera, ali su ipak, ustvari, to italijanske opere, opere italijanske koncepcije. Sa Seviljskim berberinom je postigao takav domet komičnih opera koji niko nije premašio, pogotovo kada se uzme u obzir da Verdi posle neuspeha svoje prve komične opere sve do kraja života, do Falstafa, nije više komponovao tu vrstu, a i u Falstafu je išao sasvim drugim pravcem, a ne stopama stare bufo-opere. Ni Rosini nije stvarao bez teških osećanja nesigurnosti, jer ga ni najveći uspesi nisu zavodili. Ali bio je pravi umetnik, a uz to je dobro poznavao život i umeo da ga posmatra sa njegove humorističke strane. Ispočetka se ugledao na Simona Majera, svoje francuske velike opere, od kojih je svakako najznačajnija Viljem Tel. Rosini je rado prihvatio svaku formu, mada sam nije imao snage da razbije dotadanje oblike, samo je u pogledu virtuoznih arija, ali bez dramskog efekta, stvorio novu školu. Od njegovih dela najčešće se izvodi u celosti Seviljski berberin, a od ostalih uvertire ili operske fantazije.

Iz: Jožef Šulhof, Knjiga o operama, Izdavačko preduzeće „Bratstvo – Jedinstvo“, Novi Sad, 1954.

URSULA HORNER, reditelj
Mesto rođenja: Beč, Austrija
Režijske postavke:
1998. Jadnici / Tanzforum Beč, Austrija
1999. Brilijantin / Beč, Austrija
2000. Mala prodavnica užasa / Beč, Austrija
2000. Priča o vojniku / Stadttheater Gütersloh, Nemačka
2001. Bastijen i Bastijena / Festival Schloss Frauenthal, Austrija
2001. Rinaldo / Okland-Kalifornija, USA
2002. Trgovac pticama / Festival Schloss Frauenthal, Austrija
2003. U pomoć, u pomoć Globolinksi / Schönbrunner Schlosstheater, Austrija
2003. Kod Belog konja / Festival Schloss Frauenthal, Austrija
2003. Don Đovani / Festival Schloss Kirchstetten, Austrija
2004. Seviljski berberin / Festival Schloss Kirchstetten, Austrija
2005/07. Muzika za decu „Kling-klang“ / Wiener Musikverein, Austrija
2006. Lopov i usedelica / turneja, Nemačka
2006. Noć u Veneciji / Nacionalna opera u Rejkaviku, Island
2006. Put oko sveta za 80 dana / svetska premijera, Austrija

Pomoćnik reditelja:
Don Đovani / Schönbrunner Schlosstheater, Festspielhaus St. Pölten (Michael Temme)
Bal vampira / Raimundtheater, Beč (Roman Polanski)
Čarobna frula / Opera „San Jose“ / Kalifornija (Daniel Helfgot)
Otmica iz Saraja / Kammeroper Schloss Rheinsberg (Friedrich Meyer-Oertel)
Slepi miš / Ronacher, Beč (Günther Mörtl)
Falko / Ronacher, Beč (Paulus Manker)
Karmen 2000 / Hamburg (Michael Temme)            
Istorija fon D. J. Faustena / Sofiensäle/Neue Oper Wien (Günther Mörtl)
Bečka krv / Schönbrunner Schlosstheater (Robert Herzl)
Azil / Anton Bruckner Center (Cheslav Themann)
Zimska bajka / Odeon/Neue Oper Wien (Michael Klette)
                        
Pedagoški rad:
1988–91. džez balet / različiti studiji, Austrija
1990. radionica muzičkog pozoršta / BORG Hegelgasse, Austrija
1999. muzičko pozoršte / Gymnasium Radetzkystraβe, Austrija
2000. muzičko pozoršte / Gymnasium Radetzkystraβe, Austrija
2001. letnji program / BASOTI Kalifornija, USA
2002/03. gluma za operske pevače / Universität für Musik und darstellende Kunst Wien, Austrija
2004/05. muzika za decu / Wiener Musikverein, Austrija
                    
Ostalo:
Koreografije za opere, kabaree, filmove i televiziju
Šef umetničkog odeljenja Kammeroper Schloss Rheinsberg
Scenski govor u operi, na filmu i televiziji    
Pisac libreta i scenarija