Италијанка у Алжиру
опера Ђоакина Росинија

СА­ДР­ЖАЈ
Пр­ви чин
У Ал­жи­ру, у па­ла­ти бе­га Му­ста­фе на оба­ли мо­ра, ње­го­ва же­на Ел­ви­ра се жа­ли да је муж ви­ше не во­ли. Му­ста­фа ка­же да му је до­са­ди­ла и да­ће је Лин­до­ру, мла­дом Ита­ли­ја­ну са дво­ра, да је оже­ни. За­тим на­ре­ђу­је Ха­ли­ју, ка­пе­та­ну у ње­го­вој слу­жби, да му на­ђе Ита­ли­јан­ку, не­ку ко­ја би би­ла мно­го ин­те­ре­сант­ни­ја од де­во­ја­ка из ха­ре­ма, по­што су му све оне до­са­ди­ле. Лин­до­ро че­зне за сво­јом дра­гом, Иза­бе­лом, ко­ју је из­гу­био ка­да су га пи­ра­ти за­ро­би­ли. Му­ста­фа му ка­же да мо­же до­би­ти Ел­ви­ру, твр­де­ћи да она по­се­ду­је сва­ку вр­ли­ну ко­ју је Лин­до­ро, у по­ку­ша­ју да из­бег­не брач­ну зам­ку, за­тра­жио. Дру­где на оба­ли, у да­љи­ни се ви­ди бро­до­лом и Ха­ли­је­ви пи­ра­ти се ра­ду­ју пле­ну. Иза­бе­ла сти­же на оба­лу. Иако је у опа­сно­сти, си­гур­на је у сво­ју за­вод­нич­ку моћ. Пи­ра­ти хва­та­ју Та­деа, Иза­бе­ли­ног обо­жа­ва­о­ца, и хо­ће да га про­да­ју у роп­ство, али он твр­ди да је Иза­бе­лин ујак те да је не мо­же на­пу­сти­ти. Ка­да Тур­ци схва­те да су оба за­ро­бље­ни­ка Ита­ли­ја­ни, ра­ду­ју се про­на­ла­ску но­ве разоноде за Му­ста­фу. Та­део је у шо­ку због ен­ту­зи­ја­зма ко­јим Иза­бе­ла до­че­ку­је сво­ју суд­би­ну. На­кон сва­ђе о ње­го­вој љу­бо­мо­ри, од­лу­чу­ју да је бо­ље да за­јед­но пре­бро­де зло ко­је их је сна­шло. Му­ста­фа обе­ћа­ва Лин­до­ру по­вра­так у Ита­ли­ју, али са­мо ако по­ве­де Ел­ви­ру са со­бом. Не ви­де­ћи дру­ги на­чин, Лин­до­ро при­хва­та, али му ста­вља до зна­ња да ће Ел­ви­ру оже­ни­ти тек кад стиг­не у Ита­ли­ју. Ел­ви­ра, са дру­ге стра­не, во­ли свог му­жа и не ви­ди шта до­би­ја ако по­мог­не Лин­до­ру у бек­ству. Ка­да Ха­ли об­ја­ви да је Ита­ли­јан­ка за­ро­бље­на, Му­ста­фа ли­ку­је у на­ја­ви за­во­ђе­ња, те јој кре­ће у су­срет. Лин­до­ро по­ку­ша­ва да убе­ди Ел­ви­ру да из­бо­ра не­ма, осим да на­пу­сти свог без­ду­шног му­жа. Му­ста­фа це­ре­мо­ни­јал­но до­че­ку­је Иза­бе­лу. Она, по стра­ни, при­ме­ћу­је да он из­гле­да бле­са­во и уве­ре­на је да ће мо­ћи да иза­ђе на крај са њим. Он, са дру­ге стра­не, на­ла­зи да је она оча­ра­ва­ју­ћа. Док се она на­из­глед пре­пу­шта ње­му на ми­лост, љу­бо­мор­ни Та­део пра­ви сце­ну и Ел­ви­ра га спа­са­ва, про­гла­ша­ва­ју­ћи га сво­јим уја­ком. Ел­ви­ра и Лин­до­ро, не­по­сред­но пре пу­та за Ита­ли­ју, до­ла­зе да се опро­сте од бе­га. Лин­до­ро и Иза­бе­ла се за­пре­па­шће­но пре­по­зна­ју. Же­ле­ћи да спре­чи Лин­до­ров од­ла­зак, Иза­бе­ла ин­си­сти­ра да Му­ста­фа не про­те­ра сво­ју же­ну, до­да­ју­ћи да Лин­до­ро мо­ра оста­ти као њен лич­ни слу­та. У про­це­пу из­ме­ђу из­нер­ви­ра­ног Му­ста­фе и срећ­ног, али збу­ње­ног, уз­бу­ђе­ња љу­бав­ни­ка, сви су кон­фу­зни, уз­бу­ђе­ни.
Дру­ги чин
Ел­ви­ра и двор­ја­ни раз­го­ва­ра­ју о то­ме ка­ко је ла­ко Ита­ли­јан­ка ста­ви­ла Му­ста­фу под сво­ју кон­тро­лу, да­ју­ћи на­ду Ел­ви­ри да ће по­вра­ти­ти ње­го­ву љу­бав. Ме­ђу­тим, кад се Му­ста­фа по­ја­вљу­је, он из­ја­вљу­је да ће пи­ти ка­фу са Иза­бе­лом. Она из­ла­зи из сво­је со­бе, по­го­ђе­на чи­ње­ни­цом да ју је Лин­до­ро очи­глед­но из­не­ве­рио при­хва­та­ју­ћи да по­бег­не са Ел­ви­ром. Лин­до­ро се по­ја­вљу­је и уве­ра­ва је у сво­ју ода­ност. Обе­ћа­ва­ју­ћи му за­ве­ре­нич­ки план за њи­хо­ву сло­бо­ду, Иза­бе­ла оста­вља Лин­до­ра ње­го­вим уз­бур­ка­ним емо­ци­ја­ма. Кад и он оде, Му­ста­фа се по­нов­но по­ја­вљу­је, пра­ћен сви­том са пре­стра­вље­ним Та­де­ом, ко­ји је име­но­ван за бе­го­вог кај­ма­ка­ма у за­ме­ну за по­моћ у удварању Иза­бе­ли. Об­у­чен као Тур­чин, Та­део не ви­ди дру­ги из­лаз до при­хва­та­ња на­мет­ну­тог му из­бо­ра. Иза­бе­ла се при­пре­ма за Му­ста­фи­ну по­се­ту, го­во­ре­ћи Ел­ви­ри да је је­ди­ни на­чин да за­др­жи му­жа – да бу­де истрајна. За­вр­ша­ва­ју­ћи сво­ју то­а­ле­ту, Иза­бе­ла, зна­ју­ћи да ће је Му­ста­фа чу­ти, пе­ва ша­љив по­зив Ве­не­ри да јој по­мог­не у осва­ја­њу жр­тве. Ка­ко би га на­чи­ни­ла не­стр­пљи­вим, она га те­ра да че­ка, док њен „слу­га“ Лин­до­ро слу­жи као по­сред­ник. По­сле не­ког вре­ме­на, она из­ла­зи пред бе­га, ко­ји пред­ста­вља Та­деа као свог кај­ма­ка­на. Му­ста­фа ки­не – знак за Та­деа да на­пу­сти про­сто­ри­ју, али Та­део оста­је, а Иза­бе­ла по­зи­ва и Ел­ви­ру да оста­не на ка­фи, на Му­ста­фи­но не­за­до­вољ­ство. Ка­да Иза­бе­ла ин­си­сти­ра да се Му­ста­фа ле­по по­на­ша пре­ма сво­јој су­пру­зи, Му­ста­фа екс­пло­ди­ра у сво­јој зло­во­љи, док се оста­ли пи­та­ју шта да чи­не са ње­го­вим на­ле­том бе­са. Ха­ли пред­ви­ђа да му го­спо­дар не­ће иза­ћи на крај са Ита­ли­јан­ком. Док Лин­до­ро и Та­део пра­ве план за сво­је бек­ство, Та­део ка­же да је он Иза­бе­ли­на пра­ва љу­бав. Лин­до­ра то за­ба­вља, али он схва­та да ће му би­ти по­треб­на Та­де­о­ва по­моћ да иза­ђе на крај са Му­ста­фом, ко­ји ула­зи, још увек бе­сан. Лин­до­ро ка­же да је Иза­бе­ли за­пра­во ве­о­ма ста­ло до Му­ста­фе, али же­ли да он до­ка­же сво­ју вред­ност ти­ме што ће се при­дру­жи­ти ита­ли­јан­ском ре­ду Па­па­та­ћи (на ита­ли­јан­ском: па­па – је­сти, та­ћи – ћу­ти). Ве­ру­ју­ћи да је ово част, Му­ста­фа же­ли да зна шта би тре­ба­ло да ура­ди ка­ко би по­стао члан ре­да. Јед­но­став­но, ка­же Лин­до­ро: је­ди, пиј и спа­вај ко­ли­ко ти ср­це иште, не оба­зи­ру­ћи се ни на шта око се­бе. Иза­ба­ла при­пре­ма це­ре­мо­ни­ју Му­ста­фи­не ини­ци­ја­ци­је, по­зи­ва­ју­ћи су­на­род­ни­ке да ве­ру­ју у се­бе. Му­ста­фа сти­же, и Лин­до­ро га под­се­ћа на оба­ве­зе ула­ска у ред. На­кон што га про­гла­се Па­па­та­ћи­јем, до­но­си се хра­на. Му­ста­фу ис­ку­ша­ва­ју Иза­бе­ла и Лин­до­ро ко­ји се пра­ве да во­де љу­бав, док Та­део под­се­ћа Му­ста­фу да их иг­но­ри­ше. Брод се укот­вљу­је у по­за­ди­ни, и љу­бав­ни­ци се спре­ма­ју за укр­ца­ва­ње. Та­део схва­та да ће и он би­ти пре­ва­рен: по­ку­ша­ва да ани­ми­ра Му­ста­фу, ко­ји на­ста­вља свој за­вет иг­но­ри­са­ња. Ка­да Му­ста­фа ко­нач­но од­го­во­ри, Ита­ли­ја­ни има­ју си­ту­а­ци­ју под кон­тро­лом и уч­ти­во се опра­шта­ју. Му­ста­фа, на­у­чив­ши сво­ју лек­ци­ју, при­хва­та Ел­ви­ру на­зад и сви пе­ва­ју хва­ло­спев спо­соб­ној Ита­ли­јан­ки.

О ИТАЛИЈАНКИ У АЛЖИРУ

Замислимо да Росини није компоновао свог Севиљског берберина – значи, ми не знамо да је то дело чак и могло постојати. Шта бисмо рекли, дакле, о партитури Италијанке у Алжиру? (Није нам овде намера, једино, да унапред отклонимо свако упоређивање!) Увертира се чује и на концертима, можда нешто ређе него Сврака крадљивица, али је ипак довољно позната. Свакако, у њој има доста тактова који су „попуна и допуна“, али зато и мелодија (друга тема) од луцидне инспирације. Партитура саме опере је прозрачна: у њој су сукоби ретки, уосталом, баш као и на сцени. Све је ту нежно: нећемо се загрцнути од смеха, нити најежити од неког изненадног дисонирајућег акорда; забавићемо се лаким тоном музике, прелепом теноровом аријом, зачудити претешким басовским колоратурама. Али изненадићемо се што се најзначајнија музика не налази у аријама протагониста, већ у заједничком певању („ансамблима“): као да Росини није желео да се по улицама певају музичке фразе из арија, већ да публика долази у театар да слуша финале или квинтет, па терцет из другог чина. Код Росинија, ипак, то не треба да нас чуди. Често се погрешно замишља да је своје опере претрпавао аријама. Уствари, упоредимо ли их са Моцартовим, којима се толико дивио, видимо да он пише далеко мање арија: у својим италијанским операма Моцарт намењује свакој важнијој личности по две, каткада и три арије – Росини то само изузетно чини (а и тада арији додаје краћу каватину или ариозо). Сетимо се: Фигаро код Моцарта пева три арије, у Росинија само једну! Дакле: „ансамбл-опера“ (као што постоји „хорска“ или „монолошка“)? Свакако – али из пера Росинија. А то је онда увек, на неки чудан, њему само својствен начин, ипак и опера арија, мада те арије пева више лица.

Борислав Пашћан, 1976.

Италијанка у Алжиру је дванаеста по реду опера Ђоакина Росинија. Премијера је одржана у Позоришту „Сан Бенедето“ у Венецији, 22. маја 1813. године. Изабелу је певала славна Марија Марколини (за коју је Росини писао већину својих колоратурних мецо улога), а Мустафу Филипо Гали. Опера је доживела велики успех, тако да је за кратко време ушла у репертоар свих европских оперских сцена. Ова опера младог Росинија је незаслужено била запостављена више од једног века.

ЂОАКИНО РОСИНИ (Gioacchino Antonio Rossini)
Рођен 1792. у Пезару, умро 1868. у Риелу, поред Париза. Поред Вердија, Росини је био најистакнутији италијански композитор 19. века. Тек је напунио осамнаесту годину, када су 1810. у Венецији приказали његову прву оперу, једночинку La combiate del matrimonio. После три године већ постиже одлучујући успех, исто у Венецији, са Танкредом и Италијанком у Алжиру. А после френетичног успеха са Севиљским берберином, избија на чело у италијанском оперском стваралаштву. Све већи успеси, а и његова способност да са лакоћом и веома брзо ради, омогућују му да склопи уговор са Бечом, Миланом и Напуљом у којем се обавезао да годишње компонује по две опере. Тако бесно – то је одговарајући израз – славе га у Бечу, да се Бетовен наљутио на њега, иако је Росини увек био и остао велики поштовалац Бетовена и Баха. Једно време је био у Паризу, где је пропао са својим оперским позориштем, те је постао главни музички интендант. 1829. је приказана његова последња опера, Виљем Тел. Иако је постигао сјајан успех, после тога се повукао и није више компоновао ни једну оперу, а и од осталих дела дао је у то време једну успелу Stabat Mater, и неке мање композиције. До 1848. је живео повучено у Италији, али су га револуционарни догађаји покренули, и када је отпочео рат са Аустријом он је прешао у Париз. У Паризу је водио  велику кућу, стално је био у току уметничких догађаја, али ништа више није стварао, већ се бавио – кулинарством. У Росинију је последњи пут успламтео гениј традиционалних италијанских опера. Он је настављач опере из 18. века, па ако понекад и само летимично разради своја дела, ипак његова духовитост, спонтани хумор и елементарна снага његове музике блистају. Он је у Паризу компоновао и читав низ француских опера, где се потпуно саживео са духом француског језика, користио херојске костиме и велики патос француских великих опера, али су ипак, уствари, то италијанске опере, опере италијанске концепције. Са Севиљским берберином је постигао такав домет комичних опера који нико није премашио, поготово када се узме у обзир да Верди после неуспеха своје прве комичне опере све до краја живота, до Фалстафа, није више компоновао ту врсту, а и у Фалстафу је ишао сасвим другим правцем, а не стопама старе буфо-опере. Ни Росини није стварао без тешких осећања несигурности, јер га ни највећи успеси нису заводили. Али био је прави уметник, а уз то је добро познавао живот и умео да га посматра са његове хумористичке стране. Испочетка се угледао на Симона Мајера, своје француске велике опере, од којих је свакако најзначајнија Виљем Тел. Росини је радо прихватио сваку форму, мада сам није имао снаге да разбије дотадање облике, само је у погледу виртуозних арија, али без драмског ефекта, створио нову школу. Од његових дела најчешће се изводи у целости Севиљски берберин, а од осталих увертире или оперске фантазије.

Из: Јожеф Шулхоф, Књига о операма, Издавачко предузеће „Братство – Јединство“, Нови Сад, 1954.

УРСУЛА ХОРНЕР, редитељ
Место рођења: Беч, Аустрија
Режијске поставке:
1998. Јадници / Tanzforum Беч, Аустрија
1999. Брилијантин / Беч, Аустрија
2000. Мала продавница ужаса / Беч, Аустрија
2000. Прича о војнику / Stadttheater Gütersloh, Немачка
2001. Бастијен и Бастијена / Фестивал Schloss Frauenthal, Аустрија
2001. Риналдо / Окланд-Калифорнија, USA
2002. Трговац птицама / Фестивал Schloss Frauenthal, Аустрија
2003. У помоћ, у помоћ Глоболинкси / Schönbrunner Schlosstheater, Аустрија
2003. Код Белог коња / Фестивал Schloss Frauenthal, Аустрија
2003. Дон Ђовани / Фестивал Schloss Kirchstetten, Аустрија
2004. Севиљски берберин / Фестивал Schloss Kirchstetten, Аустрија
2005/07. Музика за децу „Клинг-кланг“ / Wiener Musikverein, Аустрија
2006. Лопов и уседелица / турнеја, Немачка
2006. Ноћ у Венецији / Национална опера у Рејкавику, Исланд
2006. Пут око света за 80 дана / светска премијера, Аустрија

Помоћник редитеља:
Дон Ђовани / Schönbrunner Schlosstheater, Festspielhaus St. Pölten (Michael Temme)
Бал вампира / Raimundtheater, Beč (Роман Полански)
Чаробна фрула / Опера „San Jose“ / Калифорнија (Daniel Helfgot)
Отмица из Сараја / Kammeroper Schloss Rheinsberg (Friedrich Meyer-Oertel)
Слепи миш / Ronacher, Беч (Günther Mörtl)
Фалко / Ronacher, Беч (Paulus Manker)
Кармен 2000 / Хамбург (Michael Temme)            
Историја фон Д. Ј. Фаустена / Sofiensäle/Neue Oper Wien (Günther Mörtl)
Бечка крв / Schönbrunner Schlosstheater (Robert Herzl)
Азил / Anton Bruckner Center (Cheslav Themann)
Зимска бајка / Odeon/Neue Oper Wien (Michael Klette)
                        
Педагошки рад:
1988–91. џез балет / различити студији, Аустрија
1990. радионица музичког позоршта / BORG Hegelgasse, Аустрија
1999. музичко позорште / Gymnasium Radetzkystraβe, Аустрија
2000. музичко позорште / Gymnasium Radetzkystraβe, Аустрија
2001. летњи програм / BASOTI Калифорнија, USA
2002/03. глума за оперске певаче / Universität für Musik und darstellende Kunst Wien, Аустрија
2004/05. музика за децу / Wiener Musikverein, Аустрија
                    
Остало:
Кореографије за опере, кабарее, филмове и телевизију
Шеф уметничког одељења Kammeroper Schloss Rheinsberg
Сценски говор у опери, на филму и телевизији    
Писац либрета и сценарија