Don Kihot

ŽIL MASNE
(1842 — 1912)
Rođen u malom mestu Mon­to, u bli­zi­ni Sent-Eti­je­na, u obla­sti Loa­re. Masne je ušao na Pari­ski kon­zer­va­to­ri­jum sa 11 godi­na, nakon čega je stu­di­rao kom­po­zi­ci­ju kod pozna­tog oper­skog kom­po­zi­to­ra Ambro­a­za Toma­sa. Godi­ne 1863. osvo­jio je Rim­sku nagra­du sa svo­jom kan­ta­tom David Ricio (1863.god.). Izvo­đe­njem svo­je ope­re Veli­ka tet­ka 1867. godi­ne, zapo­čeo je kari­je­ru kom­po­zi­to­ra ope­ra i usput­ne muzi­ke. Njego­ve 24 ope­re odli­ku­ju se gra­ci­o­znim, pot­pu­no fran­cu­skim melo­dij­skim sti­lom. Ređa­ju se, izme­đu osta­lih, manje uspe­lih i manje pozna­tih, sle­de­će ope­re: „Don Cezar od Baza­na“ (1872.), „Hero­di­ja­da“ (1881.), „Manon“ (1884.), „Sid“ (1885.), „Esklar­mond“ (1889.), „Ver­ter“ (1893.), „Tais“ (1894.), „Safo“ (1872.), „Don Kihot“ (1910.). U reci­ta­ti­vi­ma (dija­lo­gu) kori­sti neo­bič­nu teh­ni­ku izgo­vo­re­nih reči uz laga­nu orke­star­sku prat­nju. Plo­dan kom­po­zi­tor, sa neis­crp­nom melo­dij­skom inven­ci­jom i sigur­nim tea­ter­skim instink­tom, Masne je, ako se tako može reži, femi­ni­zi­rao muzič­ki jezik ope­re, daju­ći mu draž, ljup­kost, nežnost, strast i neo­bič­nu gip­kost. Izvan­red­ni muzič­ki sli­kar „več­no žen­skog“ (četr­na­est njego­vih ope­ra nose žen­ska ime­na!), Masne je stvo­rio, po reči­ma jed­nog njego­vog uče­ni­ka, muzič­ki jezik nežno­sti i izvr­šio veli­ki uti­caj kako na publi­ku, tako i na muzi­ča­re svo­je gene­ra­ci­je i one koji su za njom došli. U tre­nut­ku kada je veri­zam počeo osva­ja­ti oper­sku sce­nu, Masne je uspeo da odbra­ni fran­cu­sku muzi­ku od opa­sno­sti, koja je dola­zi­la s one stra­ne Alpa.
Masne je bio vešt u psi­ho­lo­škom por­tre­ti­sa­nju karak­te­ra i znao je kako da tem­po­zi­ra svo­ja dela: dra­go­ce­ni daro­vi u jed­nom posve­će­nom kom­po­zi­ci­ji ope­ra. Bio je i dobar melo­di­sta, šar­mi­rao je publi­ku svo­jom sup­til­nom har­mo­ni­jom i pre­fi­nje­nom orke­stra­ci­jom, uvek pri­me­re­nom dram­skoj situ­a­ci­ji. Masne je kom­po­no­vao i koma­de za kla­vir, sakral­na dela i umet­nič­ke pesme (melo­di­je), a dopri­neo je i oži­vlja­va­nju sim­fo­nij­ske muzi­ke u Fran­cu­skoj kroz dela poput svo­jih šest orke­star­skih svi­ta pod nazi­vom Sce­ne. Poznat, cenjen i tra­žen pro­fe­sor na Pari­skom kon­zer­va­to­ri­ju­mu od 1878. godi­ne, Masne je u svo­joj kla­si obra­zo­vao čitav niz kom­po­zi­to­ra koji su u daljem raz­vo­ju fran­cu­ske muzi­ke odi­gra­li zna­čaj­nu ulo­gu.

Reč redi­te­lja
Ko je Don Kihot danas? Šta su „njego­ve vetre­nja­če“? Pro­tiv čega se bori? Za šta i za koga se bori? Koli­ko je ta bor­ba besmi­sle­na i uza­lud­na? Koli­ko tra­ga osta­vlja?...
Sve su to pita­nja, koja sam kao redi­telj, ali i kao obi­čan čovek, žena, maj­ka, posta­vlja­la sebi, dok sam raz­mi­šlja­la o kon­cep­tu i iden­ti­te­tu pred­sta­ve. Nije mi bio iza­zov da po ko zna koji put publi­ka gle­da poma­lo sme­šnog i luc­ka­stog star­ca u oklo­pu, na mrša­vom konj­če­tu, izdu­že­ne bra­de i raz­ba­ru­še­ne kose, kako sa kopljem u ruci juri­ša na vetre­nja­če, misle­ći da se bori sa divo­vi­ma i čudo­vi­šti­ma za čast i u sla­vu ljuba­vi pre­ma uzvi­še­noj Dul­si­ne­ji, a sve uz pomoć i povre­me­no išču­đa­va­nje svog ver­nog slu­ge i pri­ja­te­lja San­ča Pan­se.
Kako zain­tri­gi­ra­ti dana­šnjeg gle­da­o­ca, ponu­di­ti mu nešto novo i dove­sti ceo pro­je­kat do kra­ja, pogo­to­vu u ovo teško vre­me za sve nas, u vre­me pan­de­mi­je, poja­ča­nih mera pre­do­stro­žno­sti, bri­ge za dru­ge i za sebe, zbog dru­gih...? Mno­go pita­nja se name­ta­lo u pro­ce­su kre­i­ra­nja i rada na ovoj pred­sta­vi. Mno­go teških tre­nu­ta­ka i bol­nih gubi­ta­ka je doži­veo sva­ko od nas, a opet, jedi­no što sam od počet­ka ose­ća­la kao neo­p­hod­nost i glav­nu „zve­zdu vodi­lju“, bio je nepo­pra­vlji­vi opti­mi­zam i želja da Dobro na kra­ju pobe­di i da ni jed­na iskre­na bor­ba ne bude pro­gla­še­na uza­lud­nom.
Naš Don Kihot, pred­sta­vlja čove­ka, koji je pod sta­rost doži­veo da bude rase­lje­no lice, izba­čen iz sta­na, njego­va dra­go­ce­na bibli­o­te­ka ras­tu­re­na, stva­ri raz­ba­ca­ne, ali on se ne pre­da­je i pro­na­la­zi u sebi i u sve­tu oko sebe, samo lepo­tu i ljubav. Vite­ški se bori i pobe­đu­je raz­li­či­te neda­će, zahva­lju­ju­ći svo­joj ulep­ša­noj sli­ci real­no­sti, gle­da­ju­ći kroz „ruži­ča­ste nao­ča­ri“. Na kra­ju, kada te ruži­ča­ste nao­ča­ri spad­nu, naru­še­nog zdra­vlja, ali čiste i nevi­ne duše, on doži­vlja­va pro­sve­tlje­nje i odla­zi u več­nost, nasta­vlja­ju­ći da tre­pe­ri među zve­zda­ma i da smi­šlja naj­lep­še ljubav­ne sti­ho­ve u sla­vu svo­je Dul­si­ne­je, u sla­vu Lepo­te. Njego­va vera u ljubav, vite­štvo, iskre­nost, dobro­tu, njego­vo odu­še­vlje­nje savr­šen­stvom pri­ro­de i tra­ga­nje za onim Boži­jim u nama, biva pre­po­zna­to od stra­ne pri­ja­te­lja i ver­nog pra­ti­o­ca San­ča, koji pred­sta­vlja Kiho­to­vu vezu sa real­no­šću, koja često nije ni malo lepa i ni malo laka.
San­čo bra­ni Kiho­ta u svo­joj nadah­nu­toj ari­ji u četvr­tom činu, pore­de­ći ga sa Isu­som. Svet oko njega to tre­nut­no ne raz­u­me, ali Kiho­tov duh nasta­vlja da živi i posle njego­ve zemalj­ske smr­ti. Boje koje on vidi, šire se među ljudi­ma, sna­ga pri­ro­de pobe­đu­je, lepo­ta pobe­đu­je, pra­va ljubav je neu­ni­šti­va...
Posve­će­no mom Don Kiho­tu

Sadržaj
PRVI ČIN
Kar­ne­val­sko vese­lje na grad­skom trgu. — Otme­ni kava­lje­ri oku­plja­ju se, sla­ve lepo­ti­cu Dul­či­ne­ju, udva­ra­ju se i pozi­va­ju je da pođe sa njima (kvar­tet). Dul­či­ne­ja ih slu­ša i kao odgo­vor na njiho­vo udva­ra­nje ona im pri­ča o pro­la­zno­sti, mla­do­sti i ljuba­vi (ari­ja). Svi se vese­lo razi­la­ze, osim dvo­ji­ce mla­dih kava­lje­ra Hua­na i Rodri­ge­za, koji se žale jedan dru­go­me kako nema­ju sre­će u ljuba­vi kod lepe Dul­či­ne­je. Iz dalji­ne se čuju uzvi­ci naro­da koji kli­če Don Kiho­tu, vite­zu od Man­če i njego­vom debe­lom konju­ša­ru San­ču Pan­si. Rodri­gez pri­ča Hua­nu o tome kako je siro­ma­šni vitez Don Kihot na svom mrša­vom klju­se­tu Rosi­nan­tu pošao iz svog sela u svet da bi činio junač­ke pod­vi­ge i pono­vo vas­po­sta­vio zabo­ra­vlje­ni vite­ški red. Taj vitez zane­se­njak nazvao je sebe vite­zom tužnog lika, iza­brao je za konju­ša­ra San­ča Pan­su, koji ga pra­ti na magar­cu, a za damu svo­ga srca pro­gla­sio je lepu Dul­či­ne­ju. Usko­ro sti­že na trg i Don Kihot. Masa ga okru­žu­je, vese­lo pozdra­vlja i s njima zbi­ja šalu. Pala je noć. Don Kihot ga pozi­va na dvo­boj, a ovaj to u šali pri­hva­ta. Poja­vlju­je se Dul­či­ne­ja i pre­ki­da njihov duel. Don Kihot je sre­ćan što vidi svo­ju dra­gu i nudi joj svoj ras­ko­šni dvor na Gva­dal­ki­vi­ru. Dul­či­ne­ja se šali, pri­hva­ta dvo­rac koji posto­ji samo u mašti Don Kiho­ta, ali mu posta­vlja jedan uslov; da pro­na­đe i vra­ti njen ukra­de­ni nakit, koji je oteo raz­boj­nič­ki vođa Tene­bren. Vitez je ushi­ćen što će moći izvr­ši­ti jedan pod­vig za damu svo­ga srca i spre­man je da pođe na put. U prat­nji mla­dih kava­lje­ra, Dul­či­ne­ja odla­zi. Ostav­ši sam, vitez tužnog lika zave­tu­je se da će ver­no izvr­ši­ti svoj zavet.
DRU­GI ČIN
U pla­ni­ni. — Pošto se na svo­me putu sreo sa sta­dom ova­ca i svi­nja, za koje je mislio da su dve nepri­ja­telj­ske voj­ske, Don Kihot u prat­nji San­če sti­že u dale­ki pla­nin­ski kraj. Vitez sanja­ri o svo­joj dra­ga­ni, a San­čo nago­va­ra svog gospo­da­ra da se vra­te kući i da ne budu „robo­vi nestal­ne žen­ske ćudi“ (ari­ja). U tom tre­nut­ku Don Kihot opa­zi vetre­nja­če. U njego­voj mašti one posta­ju zli divo­vi, on juri­ša da ih uni­šti, ali pada od njiho­vog udar­ca.
TRE­ĆI ČIN
Kli­su­ra u Sije­ra More­ni. — Don Kihot je našao mesto gde se kri­ju raz­boj­ni­ci. Izne­mo­gli San­čo upla­še­no moli svo­ga gospo­da­ra da pri­ču­va stra­žu dok se on odmo­ri. San­čo spo­koj­no spa­va, a vitez bdi na stra­ži i seća se Dul­či­ne­je. U dalji­ni se vide raz­boj­ni­ci. Don Kihot ih pozi­va u boj. Nasta­je krat­ka bor­ba u kojoj raz­boj­ni­ci vežu Don Kiho­ta. Spre­ma­ju se da ga ubi­ju, među­tim njego­va smi­re­nost i hlad­no­krv­nost zbu­nju­je ih i oni u njemu vide neko nad­ze­malj­sko biće. Don Kihot im govo­ri o pozi­vu luta­ju­ćeg vite­za koj poma­že bed­ne i nevolj­ne (ari­ja). On tra­ži nakit koji su ukra­li od njego­ve dra­ge. Raz­boj­nič­ki vođa pre­da­je mu nakit i svi pada­ju pred njim u moli­tvi na kole­na.
ČETVR­TI ČIN
U kući kod Dul­či­ne­je. — Lepo­ti­ca se odma­ra okru­že­na kava­lje­ri­ma, koji joj udva­ra­njem dosa­đu­ju. Moli ih da je napu­ste. Ostav­ši sama, ona tužno raz­mi­šlja o svo­me živo­tu (ari­ja). Među­tim, dola­zi masa koja kli­če Dul­či­ne­ji i pozi­va je na vese­lje. Ona je dir­nu­ta njiho­vom pažnjom, vese­lo pri­hva­ta poziv i pri­ča o tome kako jedi­no vre­di u živo­tu ljubav i mla­dost (ari­ja). Svi vese­lo odla­ze na kar­ne­val. Vra­ća se Don Kihot u prat­nji San­če sa svog pobe­do­no­snog poho­da. On je sre­ćan što je ispu­nio zavet svo­je dra­ge. Gospo­dar i slu­ga sanja­ju o sre­ći (duet). Dul­či­ne­ja se vra­ća. Don Kihot joj sve­ča­no pre­da­je nakit. Svi su izne­na­đe­ni njego­vim pod­vi­gom. Dul­či­ne­ja i dalje pro­du­ža­va svo­ju igru sa Don Kiho­tom. Ona mu zahva­lju­je i njego­vu hra­brost upo­re­đu­je sa pod­vi­gom vite­zo­va iz pro­šlo­sti. Don Kihot je dubo­ko tro­nut i nudi joj svo­ju ruku. Dul­či­ne­ja ga odbi­ja, a oku­plje­ni narod isme­ja­va Don Kiho­ta. Vitez je dubo­ko poti­šten i žali svo­ju nesreć­nu sud­bi­nu (ari­ja). Vide­ći koli­ko pati, ona ga iskre­no moli za opro­štaj i kaže mu da nije dostoj­na njego­ve veli­ke ljuba­vi, jer je ona žena koja može da pri­pa­da sva­ko­me (ari­ja). Don Kihot je dir­nut njenom iskre­no­šću i opra­šta joj (duet). San­čo Pan­sa usta­je u odbra­nu svo­ga gospo­da­ra ona nije dostoj­na tako veli­kog hero­ja kao što je vitez tužnog lica. On pozi­va svo­ga gospo­da­ra da pođe s njim i da potra­že neku dru­gu zemlju, gde su ljudi ple­me­ni­ti­ji (ari­ja).
PETI ČIN
Usa­mlje­ni kraj. — Odba­čen i neshva­ćen od ljudi, Don Kihot je na umo­ru. Pored njega kle­či ver­ni slu­ga San­čo i teši ga. Luta­ju­ći vitez govo­ri da je želeo dobro svi­ma i da je hteo da pomog­ne napa­će­nom ljud­skom rodu. Seća s svo­ga živo­ta i javlja mu se vizi­ja njego­ve dra­ga­ne. Sav sre­ćan, sa ime­nom Dul­či­ne­je na usna­ma, umi­re vitez tužnog lika.

ĐORĐE STANKOVIĆ 
Diplo­mi­rao je i magi­stri­rao na odse­ku za diri­go­va­nje na FMU u Beo­gra­du u kla­si prof. Darin­ke Matić Maro­vić. Struč­no se usa­vr­ša­vao kod mae­stra Ange­la Šure­va, Mla­de­na Jagu­šta i Deni­sa Kini­ja na master­kla­su u Njujor­ku.
Dodat­no se usvr­ša­vao kao sti­pen­di­sta UNESKO-a za muzi­ku ita­li­jan­skog i fran­cu­skog baro­ka, uče­stvo­vao na maj­stor­skim radi­o­ni­ca­ma za hor­sku muzi­ku Evro­pa Kan­tat (Utreht) kao i svet­skim sim­po­zi­ju­mi­ma  (Mine­a­pol­is, Kjo­to, Kopen­ha­gen...).
Bio je dugo­go­di­šnji diri­gent aka­dem­skog hora „Špa­nac“ sa kojim je ostva­rio pobe­du u nat­pe­va­va­nju na 36. Mokranj­če­vim dani­ma u Nego­ti­nu kao i na tak­mi­če­nju u Hel­mu-Polj­ska. Sa ovim horom je ostva­rio broj­ne doma­će i ino­stra­ne tur­ne­je. Potom bele­ži sarad­nju sa Srp­sko-Jevrej­skim pevač­kim dru­štvom i aka­dem­skim horom „Obi­lić“.
Bio je više­go­di­šnji sarad­nik hora RTS-a, diri­gent Pozo­ri­šta na Tera­zi­ja­ma, bele­ži sarad­nju sa Umet­nič­kim ansam­blom voj­ske Srbi­je „Sta­ni­slav Binič­ki“, sim­fo­nij­skim držav­nim orke­strom Ulja­nov­ska-Rusi­ja, Guda­či­ma sv. Đor­đa, a jedan je od osni­va­ča Zemun­skog kamer­nog orke­stra.
U Narod­nom pozo­ri­štu u Beo­gra­du je od 2003. godi­ne, a na mestu šefa hora od 2006. U matič­noj kući bele­ži diri­go­va­nje naslo­va Mocart i Sali­je­ri, Don Đova­ni, Ita­li­jan­ka u Alži­ru, Sevilj­ski ber­be­rin, Kava­le­ri­ja Rusti­ka­na, Paja­ci, Sestra Anđe­li­ka, Đani Ski­ki, Ver­ter. Sarad­nik je ope­re i tea­tra Madle­ni­a­num u kome je diri­govao mju­zi­kle Jad­ni­ci, Rebe­ka, kao i ope­re Anže­lik i Paja­ci.

IVANA DRAGUTINOVIĆ MARIČIĆ
Redi­telj Ope­re Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du, diplo­mi­ra­la je na odse­ku oper­ske reži­je na BK Aka­de­mi­ji u kla­si prof. Mla­de­na Sablji­ća i prof. Gor­da­na Dra­go­vi­ća. Zavr­ši­la je sred­nju muzič­ku ško­lu, kla­vir­ski odsek i mate­ma­tič­ku gim­na­zi­ju.
Od 1998. godi­ne radi kao asi­stent reži­je u Narod­nom pozo­ri­štu i u Kamer­noj ope­ri Madle­ni­a­num. A od decem­bra 2003. radi kao redi­telj Ope­re Narod­nog pozo­ri­šta.
2001. godi­ne, posta­vi­la je pred­sta­vu Tru­ba­dur - Đ. Ver­di­ja na Veli­koj sce­ni  Narod­nog pozo­ri­šta, Figa­ro­va ženid­ba - vari­ja­ci­ja, V. A. Mocar­ta, Taj­ni brak Dome­ni­ka Čima­ro­ze (zajed­no sa redi­te­ljem Rado­sla­vom Zla­ta­nom Dori­ćem), na sce­ni „Raša Pla­o­vić“.
2004. godi­ne, reži­ra­la pred­sta­vu Vek poli­ti­ke, povo­dom pro­sla­ve 100 godi­na posto­ja­nja novin­ske kuće Poli­ti­ka, u kojoj su uče­stvo­va­li svi ansam­bli Narod­nog pozo­ri­šta (26 glu­ma­ca, soli­sti, hor, balet i orke­star).
Obnovila je ori­gi­nal­nu reži­ju Mla­de­na Sablji­ća pred­sta­ve Don Kar­los, Đ. Ver­di­ja i adap­ti­ra­la pred­sta­vu Salo­ma R.Štra­u­sa (u ori­gi­nal­noj reži­ji Bru­na Kli­me­ka iz Nemač­ke), sa kojom je oper­ski ansambl Narod­nog pozo­ri­šta ostva­rio izu­zet­no uspe­šno gosto­va­nje u ita­li­jan­skim gra­do­vi­ma Rave­ni i Rovi­gu. Tako­đe je obno­vi­la reži­je Bori­sla­va Popo­vi­ća „Sevilj­ski ber­be­rin“ i „Tra­vi­ja­ta“, kao i mno­ge dru­ge pred­sta­ve  iz teku­ćeg reper­to­a­ra NP u Beo­gra­du.
U junu 2009. godi­ne, sa soli­sti­ma i malim horom Narod­nog pozo­ri­šta, gosto­va­la u Por­tu­ga­li­ji sa pred­sta­vom Don Đova­ni, spe­ci­jal­no pri­pre­mlje­nom i reži­ra­nom za let­nji festi­val u Sil­ve­šu.
U novem­bru 2009. reži­ra­la pra­i­zvo­đe­nje doma­će ope­re Hasa­na­gi­ni­ca, kom­po­zi­to­ra Ras­ti­sla­va Kam­ba­sko­vi­ća, čiji je libre­to nastao po isto­i­me­noj dra­mi Ljubo­mi­ra Simo­vi­ća.
2012. reži­ra­la je Puči­ni­je­vu jed­no­čin­ku Sestra Anđe­li­ka, a 2015. Mocar­to­vu Čarob­nu fru­lu.
2017. pre­ne­la i adap­ti­ra­la reži­ju Deja­na Mila­di­no­vi­ća Ver­di­je­ve ope­re „Ati­la“ na let­nju pozor­ni­cu u Var­ni, Bugar­ska, a sle­de­će godi­ne i Mila­di­no­vi­će­vu reži­ju ope­re „Lete­ći Holan­đa­nin“.
2018. u Srp­skom narod­nom pozo­ri­štu u Novom Sadu, reži­ra­la ope­ru Pop Ćira i Pop Spi­ra, kom­po­zi­to­ra Deja­na Despi­ća, po libre­tu i kon­cep­tu Deja­na Mila­di­no­vi­ća, a sa istom pred­sta­vom, ansambl Ope­re SNP-a je sle­de­će godi­ne osvo­jio prvu nagra­du publi­ke na ARMEL festi­va­lu u Budim­pe­šti, sa više od 10000 gla­so­va.
Član je Umet­nič­kog ruko­vod­stva Oper­skog stu­di­ja Narod­nog pozo­ri­šta. Kao redi­telj i pomoć­nik redi­te­lja, sara­đi­va­la je sa zna­čaj­nim umet­ni­ci­ma iz zemlje i ino­stran­stva. Reži­ra­la je veli­ki broj kon­ce­ra­ta i namen­skih pro­gra­ma kako u Narod­nom pozo­ri­štu, tako i na dru­gim beo­grad­skim sce­na­ma.
Uspe­šno je sara­đi­va­la sa Amba­sa­da­ma Ita­li­je, Nor­ve­ške i Mek­si­ka u Beo­gra­du.
Neko­li­ko godi­na, radi­la je i kao pro­fe­sor Oper­skog stu­di­ja na Aka­de­mi­ji Lepih Umet­no­sti u Beo­gra­du.
Od 2014 – 2018. bila je redov­ni pred­stav­nik Ope­re Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du na mno­go­broj­nim među­na­rod­nim kon­fe­ren­ci­ja­ma u orga­ni­za­ci­ji udru­že­nja Ope­ra Evro­pa.

IVAN KLEMENC
Rođen je u Novom Sadu, a od svo­je dru­ge godi­ne živi u Zemu­nu, sa veli­kim zado­volj­stvom. Diplo­mi­rao je Glu­mu na FDU u Beo­gra­du u kla­si Ognjen­ke Mili­će­vić. Za pro­te­klih 46 godi­na, od diplo­mi­ra­nja, bavio se pozo­ri­šnom, film­skom i TV umet­no­šću iz raznih uglo­va. Pan­to­mi­mu izvo­dio na svim bit­ni­jim sce­na­ma Jugo­sla­vi­je i dese­tak zema­lja Evro­pe. Nagra­đi­van.
U pozo­ri­štu, sem glu­mom (redi­te­lji – Mijač, Unkov­ski, Mađe­li, Žigon, V. Ognje­no­vić, Dorić...), 30 puta je pot­pi­sao reži­ju (Beo­grad, Zre­nja­nin, Tuzla, Kra­gu­je­vac, Novi Sad...), kao sarad­nik za scen­ski pokret ostva­rio 382 pre­mi­je­re! Nagra­đi­van.
Od fil­ma „Oku­pa­ci­ja u 26 sli­ka“, igrao je u još 29 fil­mo­va.
Na tele­vi­zi­ji u dram­skoj, muzič­koj, a pogo­to­vu deči­joj redak­ci­ji, kao glu­mac ili sarad­nik za pokret ostva­rio je oko 500 emi­si­ja.
Pre­da­vao je na svim dram­skim aka­de­mi­ja­ma, a bio je i gostu­ju­ći pro­fe­sor na aka­de­mi­ja­ma u Budim­pe­šti, Per­tu, Sid­ne­ju. U rad­nom odno­su, do pen­zi­je, radio je kao redo­van pro­fe­sor na Aka­de­mi­ji umet­no­sti u Novom Sadu. Pre­da­vao je pred­me­te scen­ski pokret, mače­va­nje i Kome­di­ja Del Arte.
16 godi­na je radio sa glu­vo­ne­mom decom i pro­iz­vo­dio pred­sta­ve koje su pobe­đi­va­le na naci­o­nal­nom festi­va­lu, a zapa­že­ne su i nagra­đi­va­ne i van naših gra­ni­ca. 15 godi­na je bio selek­tor za pan­to­mi­mu Među­na­rod­nog festi­va­la mono­dra­me i pan­to­mi­me. 13 godi­na je umet­nič­ki direk­tor Let­njeg festi­va­la Gar­doš u Zemu­nu čiji je i osnivač.
Sara­đi­vao je sa mno­gim peva­či­ma ozbilj­ne i zabav­ne muzi­ke u pri­pre­ma­nju jav­nog nastu­pa. Pri­pre­ma oper­ske solo peva­če i due­te za kon­cer­te i ino­stra­na tak­mi­če­nja. U Ope­ri SNP-a sara­đi­vao sa redi­te­lji­ma: S. Unkov­ski, G. Kame­na­re­vić, V. Sol­da­to­vić, I. Dra­gu­ti­no­vić Mari­čić (... Viva la Mama, Pop Ćira i pop Spi­ra). „Sevilj­ski ber­be­rin“ je prva ope­r­ska reži­ja u SNP-u. Po svom libre­tu reži­rao ope­ru za decu „Kopri­va“ u Madle­ni­a­nu­mu, pre­mi­je­ra janu­ar 2013.
Od peva­ča zabav­ne muzi­ke izdva­ja sarad­nju sa: Želj­kom Jok­si­mo­vi­ćem („Lane moje“ za Evro­vi­zi­ju) , Mari­jom Šeri­fo­vić („Moli­tva“ za Evro­vi­zi­ju), Jele­nom Toma­še­vić („Oro“ za Evro­vi­zi­ju). Sara­đi­vao je sa horom „Viva voks“ i pomo­gao oko njiho­vog nastu­pa u Sava cen­tru 2011/12.god.
... I još uvek radi.