Derviš i smrt

ROMAN KOJI SE TIČE I OVE EPOHE
Ono što su zavičaj i judaizam za Kafku, to su Bosna i islam za Selimovića; naime, ne samo pitanje vere, već i „pre svega životno iskustvo jedne zajednice“. Karakterističan primer „istorijske i zavičajne bolesti“ ove zajednice, Nurudin nalazi u Hasanovim meditacijama: „Džemail je naša prava slika bosanska... Snaga na patrljcima. Sam svoj krvnik. Obilje, bez pravca i smisla... Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni sa kim istorija nije napravila takvu šalu kao sa nama. Do juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od makakvog rješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo a tako smo se izgubili da više ne znamo ni šta smo...“
Ovu retoriku sunarodništva, zavičaja i naciona, Hasan varira i na ovaj način: „Stoljećima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ni ko smo, zaboravljamo već da nešto i hoćemo, drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoje nemamo, mame nas kad smo potrebni, a odbacuju kad odslužimo, najtužniji vilajet na svijetu, najnesrećniji ljudi na svijetu, gubimo svoje lice a tuđe ne možemo da primimo, otkinuti a neprihvaćeni, strani svakome, i onima čiji smo rod i onima koji nas u rod ne primaju. Živimo na razmeđu svijetova, na granici naroda, svakome na udaru, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije“, itd. Ovaj glas „u ime svih“, čujemo samo na nekoliko mesta u romanu. Ako je posve jasno da se identifikuje Hasan kad izgovara mi, manje je jasno na koga sve misli usamljeni derviš kad u prvom licu množine postavlja pitanje napretka ili kad sećajući se svoje nekadašnje hrabrosti, uzvikuje: „Avaj, tugo golema, nešto se desilo s nama, nešto se grdno desilo s nama, smanjili smo se a nismo to ni primijetili. Kad smo se to izgubili, kad smo to dopustili?“; ili kad slavi Ishakovu „ludu smjelost“ pa utvrđuje da smo je zaboravili „jer nam je postala nepotrebna“. Teško bi mi bilo staviti znak jednakosti, između Hasanovog i Nurudinovog ali su i jedan i drugi svakako otvoreni poziv da se Derviš i smrt čita kao roman koji se tiče i ove epohe i onoga što svaki pojedinac u njoj misli kad izgovori – mi.

Muharem Pervić, Pripovedanje i mišljenje, SKZ, Beograd, 1978.

Usred jednog slikovitog, istorijskog i mitskog ambijenta, konkretnog i simboličnog, usred ove prividno racionalno ustrojene carske provincije i zbivanja snabdevenih idejnom, moralnom i psihološkom motivacijom, u pozadini ili u dubini, oseća se intenzivno prisustvo nekog mutnog, teško rajzašnjivog suštastva, od koga je egzistencija odeljena. Do nas dopiru mukli glasovi jednog sveta u koji ljudskost jedva da ima uvida. Prisustvo nekih iracionalnih pokretača i slojeva postaje sve očiglednije. Moć reči i razumevanja slabe pred terorom, nasiljem, pred navalom bestijalnosti i ravnodušnosti kojom priroda presreće čoveka. Tu gde se sve koleba, koleba se i granica između dobra i zla, varke i zbilje, istine i laži, jezika i stvari, svesti i sveta. Produžen u jedno tipično orijentalno meditiranje i metafiziku, nad kojom lebdi duh i slovo Kurana i islamske filozofske tradicije, svet izvesnosti i zakona raspada se posredstvom jednog konkretnog bića ispunjenog strepnjom i strahom, da bi se razotkrio kao realnost košmara, fatuma, koincidencije. Svet sažet u metaforu „bježanja i gonjenja“, u sliku tamnice čiji su temelji kosmološki i istorijski, nije mogao u Ahmedu Nurudinu podstaći veru u razum, već naprotiv, sumnju da je i sam predat u ruke iracionalnih, šejtanskih sila koje rukuju čovekom i njegovom sudbinom.Vazduh ove velike nedoumice i upitnosti dišu svi junaci Selimovićevog romana. Dok govore, mi slutimo šta je to o čemu oni ćute. Ovakav režim izostavljanja, saopštavanje putem dobro komponovanih belina, odlikuje stil i način mišljenja Meše Selimovića. Svoj meditativni temperament i svoju sklonost ka filozofičnom, Selimović je darivao Ahmedu Nurudinu, smestivši ga u životne uslove koji ovakvog čoveka i ovakvu misaonost omogućuju. Akcija i kontemplacija se prožimaju kao i literarnost i životnost, modelirajući taj unutarnji glas koji priča. Predanost sa kojom se priča, ipak se ne svodi na bukvalnost. Derviš je sam pred sobom krivac koji će možda postati heroj, izdajnik koji će se možda iskupiti, sudija koji sebi sudi i svedoči, „duša koja sebe kori glasom“ intimnim ali ne i privatnim, sa zanemarljivom merom samosažaljenja i intelektualne afektacije, glasom istančanim ali ne i beživotnim, sočno ali i suptilno, sa lucidnošću ali i doživljenošću, suzdržljivo ali i sa poletom i ponesenošću, gospodstveno ali ne i formalistički i suvoparno. Derviš i smrt je knjiga zrelosti a snaga i ubedljivost njene mudrosti ne počiva u filozofskoj jedinstvenosti Nurudinovih razmatranja već u pesničkoj valjanosti jezika, tona, primerenog „modusu bića“ i njegovom životnom kontekstu. Ono čime ova knjiga impresionira nije, dakle, neka izdvojena spektakularna inteligencija, koja stoji iza Nurudinovih moralnih i metafizičkih problema, već senzibilitet i imaginacija pesnika na kojima ova tragička vizija života počiva. Osvaja ton ličan i uzvišen, odmeren i grozničav istovremeno, ton čoveka koji misli o sebi, zrelo i duboko.

Muharem Pervić Derviš i pesnik, u: Miroslav Egerić Derviš i smrt Meše Selimovića
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1995.

MEŠA (MEHMED) SELIMOVIĆ
Rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli. U rodnom gradu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisao je srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1930, diplomirao je 1934. godine. Od 1935. do 1941. godine radi kao profesor Građanske škole, a potom je, 1936, postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli. Prve dve godine rata provodi u Tuzli, gde ga hapse zbog saradnje sa NOP-om; u maju 1943. godine prelazi na oslobođenu teritoriju, postaje član KPJ i član Agitprop-a za istočnu Bosnu, a potom politički komesar Tuzlanskog odreda. U partizanima se oženio Desom Đorđić. Brat Šefkija mu je streljan 1944, posle čega je Meša premešten u Beograd, kao načelnik Odeljenja za publikacije, Komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Juna 1945. godine rodila mu se ćerka Slobodanka. Leta te godine upoznaje Dragoslavu Darku Božić, kćerku Živorada Božića, divizijskog generala bivše jugoslovenske vojske, zbog koje napušta ženu. „Kažnjen sam isključenjem iz Partije, 16. avgusta 1947. godine, radi toga što sam, iako oženjen, održavao vezu sa svojom sadašnjom drugaricom, a krio sam to od Partije. Sa svojom prvom ženom nisam živio dobro, nismo se uopšte slagali, a svoju sadašnju drugaricu sam zavolio tako, da je bilo potpuno normalno da priznam tu vezu i da tražim razvod. Ali plašeći se naglosti i neumjerenosti svoje prve žene, plašeći se scena, puštao sam da se stvar razvija, nadajući se da će se nekako naći rešenje. Time sam, naravno, sve komplikovao, a prema Partiji sam se ponio nepošteno, nanoseći joj štetu tim nedostojnim držanjem. Partijska jedinica Komiteta za kulturu, nakon ispitivanja cijelog slučaja predložila je da budem kažnjen strogim ukorom. Međutim, Komitet saveznih ministarstava kaznio me isključenjem – ’zbog neiskrenosti prema Partiji i zbog povrede proleterskog morala’, kako mi je saopštio sekretar moje jedinice Boro Perković. Ta pravedna ali teška kazna mnogo me je pogodila ali mi je i pomogla da se rešim mnogih nedostataka koje sam imao... “
Po rešenju Vlade FNRJ, 1947. godine, premešten je iz Beograda u Sarajevo (potpisao potpredsednik Edvard Kardelj) i radi kao profesor Više pedagoške škole po rešenju ministra u Vladi BiH, C. Mijatovića. Izdavačka kuća „Svjetlost“ mu izdaje prvu knjigu, Uvrijeđeni čovjek. Darkom se ženi 1948. godine i dobijaju kćerku Mašu. U udruženje književnika BiH primljen je 1949. godine. Iste godine dobija treću kćerku, Jesenku, i ponovo je primljen u Partiju. „Smatram da sam za nepune dvije godine koliko je prošlo od mog isključenja do ponovnog primanja u Partiju imao stav i držanje komuniste, iako mi je ponekad bilo vrlo teško, jer mi se činilo da sam zaboravljen i odbačen. Ponovo sam primljen u Partiju 16. juna 1949. godine u Osnovnoj partijskoj jedinici Državnog izdavačkog preduzeća ’Svijetlost’ u Sarajevu. Sa svojom drugaricom (sa kojom imam dvoje djece) živim vrlo dobro, slažemo se i volimo. Ona je vrlo dobra po duši i djetinjski naivna. Kći je generala jugoslovenske vojske; on ju je, dok je bila sasvim mlada, udao za jugoslovenskog kapetana, koji je kao ratni zarobljenik ostao u Njemačkoj, ali od tog buržujskog porijekla i života danas u njoj nema mnogo tragova. Član je N.F. Od moje porodice članovi partije su braća Muhamed, šef željezničke stanice u Tuzli i Teufik, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova u Sarajevu, te sestra Safija Ramadanović, službenik u Tuzli...“
Postavljen je za docenta na tek osnovanom Filozofskom fakultetu u Sarajevu, međutim u reizboru 1953. godine nije prošao. „Bosna-film“ snima filmove po njegovim scenarijima: Kuća na obali (režiser B. Kosanović), Palma u snijegu (režiser R. Novaković). Na scenariju Palma u snijegu piše: „Ovaj film je posvećen bosanskim pjesnicima prošlih vijekova koji su ubijani, u tvrđave zatvarani, odvođeni na daleka bojišta da ginu, kao Hasan Kaimija, Ilhamija Žepča, Muhamed Nerkezi i drugi o kojima malo znamo. Ako u tami svoga vremena nisu mogli da naslute svijetlo naših dana, oni su bili iznad svojih savremenika po tome što su vjerovali u čovjeka i u pobjedu pravde. “Na festivalu u Puli dobija specijalnu diplomu za humanističku sadržinu scenarija za film Tuđa zemlja, koji je po njegovoj pripoveci režirao slovenački režiser Jože Gale. Bio je umetnički direktor „Bosna-filma“ i direktor Drame sarajevskog Narodnog pozorišta. Početkom 1959. godine, zajedno sa Vladom Jablanom režira Tolstojev Rat i mir (dramatizacija Piskatora, Nojmana i Prifera). Predstava je pobudila veliko interesovanje, a igrali su najistaknutiji glumci: Boris Smoje, Milorad Margetić, Vladimir Jokanović, Safet Pašalić, Ljiljana Šljapić, Olga Babić, Esad Kazazović, Reihan Demirđić. Iste godine dobija Orden rada II reda. Svoj prvi roman, Tišine, objavljuje 1961. godine. Ovom knjigom konačno skreće pažnju jugoslovenske književne javnosti. U jesen iste godine je postavljen za glavnog urednika IP „Svjetlost“, vodeće izdavačke kuće u BiH. Početkom sledeće godine, izabran je za predsednika Udruženja književnika BiH. Već dve decenije okupiran temom izgubljenog i streljanog brata Šefkije, započinje pisanje romana Derviš i smrt. „Šta sam ja sad? Zakržljali brat ili nesigurni derviš? Jesam li izgubio ljudsku ljubav ili sam oštetio čvrstinu vjere, izgubivši tako sve?... Jesam li izgubio ljudski lik ili vjeru? Ili oboje?“U prvomajskom broju sarajevskog „Oslobođenja“, objavljuje prvi put odlomak iz budućeg romana Derviš i smrt.Ima intenzivnu prepisku sa Andrićem. To je vreme žučnih rasprava o nacionalnom pitanju kao i o formiranju muslimanske nacije u BiH. Na Sedmom kongresu Saveza književnika Jugoslavije, 1964. godine u Titogradu, izabran je za predsednika. Zbližava se sa Dobricom Ćosićem. „Prosveta“ 1965. godine objavljuje prvu knjigu Meše Selimovića u Beogradu: drugo izdanje romana Tišine. U „Odjeku“ najavljuje da će uskoro predati izdavaču novi roman – Četiri zlatne ptice (prvobitni naslov romana, koji je po nagovoru Riste Trifkovića promenio u Derviš i smrt). U septembru 1966 godine, u izdanju „Svjetlosti“, u biblioteci „Savremenici“, Derviš i smrt izlazi iz štampe. „Dugo vodim neprirodan život književnog derviša-lutalice, nikome na korist a sebi na štetu...“Matici srpskoj 1967. godine predaje Za i protiv Vuka i započinje rad na Tvrđavi. Uspeh romana Derviš i smrt ne jenjava. Dobija više nagrada. Skupština opštine Novi Sad imenuje ga za člana Glavnog odbora Sterijinog pozorja (na ovom mestu ostaće do 1981. godine). Sledeće godine, u Narodnom pozorištu u Zenici, postavljena je predstava Derviš i smrt u dramatizaciji i režiji Jovana Putnika. Ovaj događaj je izazvao veliku pažnju jugoslovenske javnosti. Počinju prigušeni sukobi sa tadašnjim političkim rukovodstvom u BiH, pogotovo posle boravka Dobrice Ćosića u Sarajevu. Cvijetin Mijatović 1968. godine ubeđuje pisca da ne ode iz Sarajeva. Sabrana dela o Jovanu Dučiću koja je zajedno sa Žikom Stojkovićem uredio i redigovao, žestoko su napadnuta u „Politici“. Najoštriji kritičar bio je  Eli Finci. Priprema svoja Sabrana dela, koja će zajedno štampati „Prosveta“ i „Svjetlost“. Derviš i smrt se prevodi na petnaest jezika. Sabrana dela su mu objavljena 1970. godine u Sarajevu. Posle više izjava, natpisa, pritisaka (polemika sa Mladenom Oljačom), opet razmišlja da napusti Sarajevo. Ovo je period njegove velike popularnosti. U junu 1971. godine doživljava prvi moždani udar. Objavljeno je drugo izdanje Sabranih dela. Juna 1972. godine penzionisan je  i započinje novi sukob sa sredinom. U Centralnom komitetu Saveza komunista BiH održan je 1. 12. 1972. godine sastanak radne grupe CK sa Mešom Selimovićem, da bi se „razjasnili neki stavovi“ u vezi sa njegovim „odbijanjem da prima materijale CK SK BiH“ i Mešino „izlaganje na sastanku Aktiva SK Srpske književne zadruge 9. oktobra“. „Braneći sebe od ružne etikete nacionalizma, branio sam i rad Srpske književne zadruge, uvjeren da radim častan posao. Rekao sam da je cjelokupno raspoloženje prema SKZ proisteklo iz negativnog stava prema jednoj ličnosti, prema D. Ćosiću, i da je šteta što se radi toga minira jedna stara kulturna institucija...“
Napisao je i opširno pismo sekretarijatu Centralnog komiteta Saveza komunista BiH, koje je završio rečima:„Žao mi je što iz Bosne odlazim s ovako teškim i mračnim utiskom, jer sam vjerovao da će mi makar na kraju biti stvorena mogućnost da o svome zavičaju ponesem vedriju uspomenu. Pišući o ovom svome dubokom zaprepašćenju, ja ne tražim ništa, ni nečiju odgovornost ni nečije izvinjenje, i želim samo da sve što prije zaboravim kako bih se oslobodio osjećaja more koja me neodoljivo pritisnula. Drugarski pozdrav...“
U martu 1973. godine u „Brusa-bezistanu“, na Baščaršiji, oprašta se sa prijateljima piscima: „Ja večeras putujem i nikada se više neću vratiti...Seli se u Beograd, gde je zadovoljan. Pati jedino zbog nevolja u koje je njegov brat Teufik zapao. Najbližim prijateljima poručuje: „Pročitajte Kuran, sve ćete životne mudrosti naći u toj knjizi...“
Derviš i smrt je ekranizovan 1974. godine, u produkciji „Avala filma“, „Bosna filma“, „Kosovo filma“, Filmskog studija iz Titograda, Centra filmskih radnih zajednica Beograd i „Zeta filma“, a u režiji Zdravka Velimirovića.Ulazi u sukob sa redakcijom „Svjetlosti“ oko štampanja njegovih dela. U Narodnom pozorištu u Beogradu je 13. 10. 1974. godine održan je književni matine kakav prestonica nije upamtila, na kojem su svoje radove čitali: I. Andrić, M. Crnjanski, D. Matić, A. Vučo, M. Selimović, B. Ćopić, V. Popa i S. Raičković, a uvodnu reč dao je Petar Džadžić. TV Zagreb je 1975. skinula sa programa emisiju u kojoj je učestvovao Meša Selimović.„Poslije izvesnog vremena telefonom mi se javio direktor TV Zagreb da su moju emisiju morali skinuti jer je TV Sarajevo zaprijetila da će se u to vrijeme isključiti iz programa, i to ne zbog sadržaja emisije već zbog mog imena (...)
Pretpostavljam da se sve to desilo radi toga što se u Tuzli sudi mom mlađem bratu, zbog krivice koja mi je nepoznata. Ali kod nas ne postoji kolektivna krivica, i nonsens je da se sudi i meni nevinom...“
Meša je 1975. godine operisan na hirurškoj klinici VMA, zbog krvarenja iz crevnog trakta. U decembru 1976. godine povodom štampanja delova Sjećanja, Fuad Muhić, profesor Sarajevskog univerziteta i član CK SK BiH, u „Borbi“ i „Oslobođenju“ objavljuje seriju tekstova pod naslovom O jednoj lamentaciji nad revolucijom o, po njemu, težnji da se lična tragika predstavi kao tragika revolucije:„Selimović najpre lamentira nad svojim vlastitim udesom. U povjesnom prostoru u kome je rođen sve su se okolnosti zavjerile protiv njega: od tragedije njegovog brata do svjesnih onemogućavanja na univerzitetu, u pozorištu, u kulturnom životu, u duhovnom stvaralaštvu uopšte, do elementarnog ugrožavanja egzistencije...“ A u Tuzli, njegovi dobri poznanici i poštovaoci, dobronamerno su komentarisali:
„Meša pretjeruje... Mnogo dodaje, i što jeste i što nije...“Meša sve to jednostavno komentariše: Politika je kao molitva... Politika je molitva... važi za svaku priliku... A molitve vrede toliko koliko vrede...“
U Beogradu, 11. jula 1982. godine, nešto posle 22 časa, na osmom spratu u Jovanovoj 39, umro je Meša Selimović. Bio je počasni doktor Sarajevskog univerziteta (1971), redovni član ANUBiH i SANU. Dobitnik je brojnih nagrada, od kojih su najznačajnije: NIN-ova nagrada (1967), Goranova nagrada (1967), Njegoševa nagrada (1967), potom Dvadesetsedmojulska SRBiH, Nagrada AVNOJ-a i druge. Njegov književni opus obuhvata pripovetke Prva četa (1950), Tuđa zemlja (1957); romane: Tišine (1961), Magla i mjesečina (1965), Derviš i smrt (1966), Tvrđava (1970), Ostrvo (1974); studije i eseje Za i protiv Vuka (1967), Eseji i ogledi (1966), kao i autobiografski spis Sjećanja (1957).

Branislava Ilić prema: Radovan Popović Život Meše Selimovića

EGON SAVIN reditelj
Profesor je režije na FDU u Beogradu i Fakultetu dramskih umjetnosti na Cetinju. Režirao je, do sada, preko 80 predstava. Njegove postavke su gostovale u Nansiju, Parizu, Varšavi, Tel Avivu, Beču, Njujorku... Dobitnik je velikog broja nagrada. Ogledao se sa uspehom u svim kod nas prisutnim produkcionim modelima, od neinstitucionalnih teatara i off-scena, do gotovo svih značajnih pozorišta nekadašnje Jugoslavije. Sa velikim uspehom postavlja dela domaćih i svetskih klasika u kojima pronalazi konkretne tragove koji otkrivaju suštinsku moć pozorišta u našem vremenu i vezuju ta dela i njihove autore za konkretan prostor i konkretno vreme. U Narodnom pozorištu je režirao Rostanovu komediju Sirano de Beržerak (premijera 22. marta 1991), Sterijinog Kir Janju (premijera 25. decembra 1992) i Pokondirenu tikvu (premijera 18. januara 1998), potom drame Demon I. B. Singera (premijera 15. marta 2000) i Stanja šoka S. Šeparda (premijera 26. oktobra 2001).

NIKOLA RISTANOVSKI
Rođen je u Ostravi (Češka). Diplomirao 1993. godine na Akademiji dramskih umetnosti u Skoplju, u klasi prof. Vladimira Milčina. Prvak je Makedonskog narodnog teatra (MNT). Od 1994. godine odigrao je oko 2000 predstava. Pored matičnog teatra, igrao je u skopskom Dramskom teatru, CNP (Podgorica, Crna Gora). Repertoar: makedonski autori – G. Stefanovski (Bacchanalia, Divlje meso), D. Dukovski (Mamu mu j... ko je prvi počeo; Balkan nije mrtav) i dr; strani autori – V. Šekspir, J. B. P. Molijer, F. M. Dostojevski, A. P. Čehov, M. Gorki, N. Gogolj, A. Strindberg, E. Jonesko, B. Nušić (Sumnjivo lice), Lj. Simović (Hasanaginica), M. Krleža, E. Bond, D. Harms, D. Memet, P. Marber, M. Ivaškevičijus...
Nagrade: najbolji glumac na nacionalnom festivalu Makedonije „Vojdan Černodrinski“ (četiri puta), kao i na Ohridskom letnjem festivalu, na ISSTF-u (Rijeka, Hrvatska – dva puta), u Crnoj Gori, na MESS-u (Sarajevo, BiH); nosilac titule „Čovek godine“...

REČ DRAMATURGA
Meša Selimović je dve decenije nosio u sebi bol zbog gubitka brata, pre nego što ga je pretočio u priču o Ahmedu Nurudinu, dervišu koji iz sveta dogmatskih načela ulazi u jedan promenljiv, nepoznat svet kako bi pokušao da sazna istinu o uhapšenom bratu. Otkrivajući represivne metode pomoću kojih vlast funkcioniše, Nurudin postepeno gubi samopoštovanje, a bol zbog gubitka brata zamenjuju mržnja i želja za osvetom. Više puta je Meša Selimović, odgovarajući na pitanja, pomenuo da upravo mržnja, zavist, ljubav, strasti uopšte, bitno određuju postupke čoveka na svesnom ili nesvesnom nivou i da je negiranje svih čovekovih strujanja – negiranje samog života. Miroslav Egerić, u svojoj knjizi o Selimovićevom romanu, primećuje da sve što ne služi vrednosti i bogatstvu pojedinačnog života, ne služi životu. Posmatrajući složenost Nurudinovog lika, možemo da pretpostavimo kolika se unutrašnja drama odvijala u piscu, u pokušaju da razume sam čin ubistva nevinog brata, ali i da objasni sopstveno dugogodišnje ćutanje. Predstava u režiji i adaptaciji Egona Savina ukazuje na razloge ćutanja, koje je samo deo mukle tišine ljudi tokom perioda u kojem se nije smelo nekažnjeno govoriti. Radnja romana je iz 18. veka premeštena u pedesete godine prošlog veka, u posleratno Sarajevo i novu državu. U političkom sistemu u kojem se peva o izgradnji i slobodi a zbog jedne reči gubi život, moralna odgovornost bilo kog pojedinca, pa i derviša, ne može da se posmatra izvan konteksta vlasti i države. Nažalost, bez obzira na napore i zakone da se prava i život pojedinca u savremenom svetu zaštite, svedoci smo da bi se Ahmed Nurudin bez većih problema mogao prošetati i kroz naše vreme, i sigurno bi naleteo na neka zatvorena vrata, na ljude koji ne daju odgovor, na muk i podsmeh, a mogao bi da izgubi i život zbog izgovorenih reči.Tomas J. Betler u tekstu Književni stil i poetska funkcija u romanu Derviš i smrt kaže: „Derviš, na najdubljem nivou, može predstavljati novi mit o sadašnjem životu. Prema ovom mitu, stalne borbe, ideološki razdori, nacionalizam i pomama za vlašću, uništili su strukturu čovečanstva do te mere da ljudi više nemaju volje za životom, ni poverenje u druge ljude. Čovek kojim manipulišu radi političkih ciljeva, oseća u današnje vreme atrofiju prirodnih instinkata i izumiranje osnovnih ljudskih emocija“.
Ne znamo samo da li bi Ahmed Nurudin u trenutku skepse poslednju rečenicu: „Jer smrt je besmisao kao i život“, izgovorio ili oćutao.
Branislava Ilić

Nagrade:
Najbolja predstava u celini na 6. Festivalu „Joakimfest“ u Kragujevcu
Nagrada za režiju - Egonu Savinu
Nagrada za scenografiju - Egonu Savinu
Za najbolje glumačko ostvarenje (Ahmed Nurudin) Nikoli Ristanovskom
Nagrade na 8. Festivalu bosanskohercegovačke drame u Zenici:
za najbolju predstavu u celini
za najbolju režiju Egonu Savinu
za najbolje glumačko ostvarenje (Ahmed Nurudin) Nikoli Ristanovskom
Na 12. Festivalu Teatarfest „Petar Kočić“ u Banjaluci za najbolje glumačko ostvarenje Nikoli Ristanovskom
54. Sterijino pozorje: Nagrada za ulogu  (Ahmed Nurudin) Nikoli Ristanovskom
Festival „Teatar u jednom dejstvu“ u Mladenovcu: Nagrada za najbolju predstavu.
18. „Dani Zorana Radmilovića“ u Zaječaru: Nikola Ristanovski je najpre, kao glumac večeri, dobio „Zoranov brk“, a po odluci stručnog žirija proglašen je za najboljeg glumca Festivala.