Дервиш и смрт

Роман који се тиче и ове епохе
Оно што су завичај и јудаизам за Кафку, то су Босна и ислам за Селимовића; наиме, не само питање вере, већ и „пре свега животно искуство једне заједнице“. Карактеристичан пример „историјске и завичајне болести“ ове заједнице, Нурудин налази у Хасановим медитацијама: „Џемаил је наша права слика босанска... Снага на патрљцима. Сам свој крвник. Обиље, без правца и смисла... Најзамршенији људи на свијету. Ни са ким историја није направила такву шалу као са нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због поријекла и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо куд да гледамо унапријед, зато задржавамо вријеме, у страху од макаквог рјешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а ми се бранимо поносом и мржњом. Хтјели смо да се сачувамо а тако смо се изгубили да више не знамо ни шта смо...“
Ову реторику сународништва, завичаја и национа, Хасан варира и на овај начин: „Стољећима ми се тражимо и препознајемо, ускоро нећемо знати ни ко смо, заборављамо већ да нешто и хоћемо, други нам чине част да идемо под њиховом заставом јер своје немамо, маме нас кад смо потребни, а одбацују кад одслужимо, најтужнији вилајет на свијету, најнесрећнији људи на свијету, губимо своје лице а туђе не можемо да примимо, откинути а неприхваћени, страни свакоме, и онима чији смо род и онима који нас у род не примају. Живимо на размеђу свијетова, на граници народа, свакоме на удару, увијек криви некоме. На нама се ломе таласи историје“, итд. Овај глас „у име свих“, чујемо само на неколико места у роману. Ако је посве јасно да се идентификује Хасан кад изговара ми, мање је јасно на кога све мисли усамљени дервиш кад у првом лицу множине поставља питање напретка или кад сећајући се своје некадашње храбрости, узвикује: „Авај, туго голема, нешто се десило с нама, нешто се грдно десило с нама, смањили смо се а нисмо то ни примијетили. Кад смо се то изгубили, кад смо то допустили?“; или кад слави Исхакову „луду смјелост“ па утврђује да смо је заборавили „јер нам је постала непотребна“. Тешко би ми било ставити знак једнакости, између Хасановог и Нурудиновог али су и један и други свакако отворени позив да се Дервиш и смрт чита као роман који се тиче и ове епохе и онога што сваки појединац у њој мисли кад изговори – ми.

Мухарем Первић, Приповедање и мишљење, СКЗ, Београд, 1978.

Усред једног сликовитог, историјског и митског амбијента, конкретног и симболичног, усред ове привидно рационално устројене царске провинције и збивања снабдевених идејном, моралном и психолошком мотивацијом, у позадини или у дубини, осећа се интензивно присуство неког мутног, тешко рајзашњивог суштаства, од кога је егзистенција одељена. До нас допиру мукли гласови једног света у који људскост једва да има увида. Присуство неких ирационалних покретача и слојева постаје све очигледније. Моћ речи и разумевања слабе пред терором, насиљем, пред навалом бестијалности и равнодушности којом природа пресреће човека. Ту где се све колеба, колеба се и граница између добра и зла, варке и збиље, истине и лажи, језика и ствари, свести и света. Продужен у једно типично оријентално медитирање и метафизику, над којом лебди дух и слово Курана и исламске филозофске традиције, свет извесности и закона распада се посредством једног конкретног бића испуњеног стрепњом и страхом, да би се разоткрио као реалност кошмара, фатума, коинциденције. Свет сажет у метафору „бјежања и гоњења“, у слику тамнице чији су темељи космолошки и историјски, није могао у Ахмеду Нурудину подстаћи веру у разум, већ напротив, сумњу да је и сам предат у руке ирационалних, шејтанских сила које рукују човеком и његовом судбином.Ваздух ове велике недоумице и упитности дишу сви јунаци Селимовићевог романа. Док говоре, ми слутимо шта је то о чему они ћуте. Овакав режим изостављања, саопштавање путем добро компонованих белина, одликује стил и начин мишљења Меше Селимовића. Свој медитативни темперамент и своју склоност ка филозофичном, Селимовић је даривао Ахмеду Нурудину, сместивши га у животне услове који оваквог човека и овакву мисаоност омогућују. Акција и контемплација се прожимају као и литерарност и животност, моделирајући тај унутарњи глас који прича. Преданост са којом се прича, ипак се не своди на буквалност. Дервиш је сам пред собом кривац који ће можда постати херој, издајник који ће се можда искупити, судија који себи суди и сведочи, „душа која себе кори гласом“ интимним али не и приватним, са занемарљивом мером самосажаљења и интелектуалне афектације, гласом истанчаним али не и беживотним, сочно али и суптилно, са луцидношћу али и доживљеношћу, суздржљиво али и са полетом и понесеношћу, господствено али не и формалистички и сувопарно. Дервиш и смрт је књига зрелости а снага и убедљивост њене мудрости не почива у филозофској јединствености Нурудинових разматрања већ у песничкој ваљаности језика, тона, примереног „модусу бића“ и његовом животном контексту. Оно чиме ова књига импресионира није, дакле, нека издвојена спектакуларна интелигенција, која стоји иза Нурудинових моралних и метафизичких проблема, већ сензибилитет и имагинација песника на којима ова трагичка визија живота почива. Осваја тон личан и узвишен, одмерен и грозничав истовремено, тон човека који мисли о себи, зрело и дубоко.

Мухарем Первић Дервиш и песник, у: Мирослав Егерић Дервиш и смрт Меше Селимовића
Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1995.

Реч драматурга
Меша Селимовић је две деценије носио у себи бол због губитка брата, пре него што га је преточио у причу о Ахмеду Нурудину, дервишу који из света догматских начела улази у један променљив, непознат свет како би покушао да сазна истину о ухапшеном брату. Откривајући репресивне методе помоћу којих власт функционише, Нурудин постепено губи самопоштовање, а бол због губитка брата замењују мржња и жеља за осветом. Више пута је Меша Селимовић, одговарајући на питања, поменуо да управо мржња, завист, љубав, страсти уопште, битно одређују поступке човека на свесном или несвесном нивоу и да је негирање свих човекових струјања – негирање самог живота. Мирослав Егерић, у својој књизи о Селимовићевом роману, примећује да све што не служи вредности и богатству појединачног живота, не служи животу. Посматрајући сложеност Нурудиновог лика, можемо да претпоставимо колика се унутрашња драма одвијала у писцу, у покушају да разуме сам чин убиства невиног брата, али и да објасни сопствено дугогодишње ћутање. Представа у режији и адаптацији Егона Савина указује на разлоге ћутања, које је само део мукле тишине људи током периода у којем се није смело некажњено говорити. Радња романа је из 18. века премештена у педесете године прошлог века, у послератно Сарајево и нову државу. У политичком систему у којем се пева о изградњи и слободи а због једне речи губи живот, морална одговорност било ког појединца, па и дервиша, не може да се посматра изван контекста власти и државе. Нажалост, без обзира на напоре и законе да се права и живот појединца у савременом свету заштите, сведоци смо да би се Ахмед Нурудин без већих проблема могао прошетати и кроз наше време, и сигурно би налетео на нека затворена врата, на људе који не дају одговор, на мук и подсмех, а могао би да изгуби и живот због изговорених речи.Томас Ј. Бетлер у тексту Књижевни стил и поетска функција у роману Дервиш и смрт каже: „Дервиш, на најдубљем нивоу, може представљати нови мит о садашњем животу. Према овом миту, сталне борбе, идеолошки раздори, национализам и помама за влашћу, уништили су структуру човечанства до те мере да људи више немају воље за животом, ни поверење у друге људе. Човек којим манипулишу ради политичких циљева, осећа у данашње време атрофију природних инстинката и изумирање основних људских емоција“.
Не знамо само да ли би Ахмед Нурудин у тренутку скепсе последњу реченицу: „Јер смрт је бесмисао као и живот“, изговорио или оћутао.

Бранислава Илић

Награде:
Најбоља представа у целини на 6. Фестивалу „Јоакимфест“ у Крагујевцу
Награда за режију - Егону Савину
Награда за сценографију - Егону Савину
За најбоље глумачко остварење (Ахмед Нурудин) Николи Ристановском
Награде на 8. Фестивалу босанскохерцеговачке драме у Зеници:
за најбољу представу у целини
за најбољу режију Егону Савину
за најбоље глумачко остварење (Ахмед Нурудин) Николи Ристановском
На 12. Фестивалу Театарфест „Петар Кочић“ у Бањалуци за најбоље глумачко остварење Николи Ристановском
54. Стеријино позорје: Награда за улогу  (Ахмед Нурудин) Николи Ристановском
Фестивал „Театар у једном дејству“ у Младеновцу: Награда за најбољу представу.
18. „Дани Зорана Радмиловића“ у Зајечару: Никола Ристановски је најпре, као глумац вечери, добио „Зоранов брк“, а по одлуци стручног жирија проглашен је за најбољег глумца Фестивала.