Derviš i smrt

Roman koji se tiče i ove epohe
Ono što su zavičaj i judaizam za Kafku, to su Bosna i islam za Selimovića; naime, ne samo pitanje vere, već i „pre svega životno iskustvo jedne zajednice“. Karakterističan primer „istorijske i zavičajne bolesti“ ove zajednice, Nurudin nalazi u Hasanovim meditacijama: „Džemail je naša prava slika bosanska... Snaga na patrljcima. Sam svoj krvnik. Obilje, bez pravca i smisla... Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni sa kim istorija nije napravila takvu šalu kao sa nama. Do juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od makakvog rješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo a tako smo se izgubili da više ne znamo ni šta smo...“
Ovu retoriku sunarodništva, zavičaja i naciona, Hasan varira i na ovaj način: „Stoljećima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ni ko smo, zaboravljamo već da nešto i hoćemo, drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoje nemamo, mame nas kad smo potrebni, a odbacuju kad odslužimo, najtužniji vilajet na svijetu, najnesrećniji ljudi na svijetu, gubimo svoje lice a tuđe ne možemo da primimo, otkinuti a neprihvaćeni, strani svakome, i onima čiji smo rod i onima koji nas u rod ne primaju. Živimo na razmeđu svijetova, na granici naroda, svakome na udaru, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije“, itd. Ovaj glas „u ime svih“, čujemo samo na nekoliko mesta u romanu. Ako je posve jasno da se identifikuje Hasan kad izgovara mi, manje je jasno na koga sve misli usamljeni derviš kad u prvom licu množine postavlja pitanje napretka ili kad sećajući se svoje nekadašnje hrabrosti, uzvikuje: „Avaj, tugo golema, nešto se desilo s nama, nešto se grdno desilo s nama, smanjili smo se a nismo to ni primijetili. Kad smo se to izgubili, kad smo to dopustili?“; ili kad slavi Ishakovu „ludu smjelost“ pa utvrđuje da smo je zaboravili „jer nam je postala nepotrebna“. Teško bi mi bilo staviti znak jednakosti, između Hasanovog i Nurudinovog ali su i jedan i drugi svakako otvoreni poziv da se Derviš i smrt čita kao roman koji se tiče i ove epohe i onoga što svaki pojedinac u njoj misli kad izgovori – mi.

Muharem Pervić, Pripovedanje i mišljenje, SKZ, Beograd, 1978.

Usred jednog slikovitog, istorijskog i mitskog ambijenta, konkretnog i simboličnog, usred ove prividno racionalno ustrojene carske provincije i zbivanja snabdevenih idejnom, moralnom i psihološkom motivacijom, u pozadini ili u dubini, oseća se intenzivno prisustvo nekog mutnog, teško rajzašnjivog suštastva, od koga je egzistencija odeljena. Do nas dopiru mukli glasovi jednog sveta u koji ljudskost jedva da ima uvida. Prisustvo nekih iracionalnih pokretača i slojeva postaje sve očiglednije. Moć reči i razumevanja slabe pred terorom, nasiljem, pred navalom bestijalnosti i ravnodušnosti kojom priroda presreće čoveka. Tu gde se sve koleba, koleba se i granica između dobra i zla, varke i zbilje, istine i laži, jezika i stvari, svesti i sveta. Produžen u jedno tipično orijentalno meditiranje i metafiziku, nad kojom lebdi duh i slovo Kurana i islamske filozofske tradicije, svet izvesnosti i zakona raspada se posredstvom jednog konkretnog bića ispunjenog strepnjom i strahom, da bi se razotkrio kao realnost košmara, fatuma, koincidencije. Svet sažet u metaforu „bježanja i gonjenja“, u sliku tamnice čiji su temelji kosmološki i istorijski, nije mogao u Ahmedu Nurudinu podstaći veru u razum, već naprotiv, sumnju da je i sam predat u ruke iracionalnih, šejtanskih sila koje rukuju čovekom i njegovom sudbinom.Vazduh ove velike nedoumice i upitnosti dišu svi junaci Selimovićevog romana. Dok govore, mi slutimo šta je to o čemu oni ćute. Ovakav režim izostavljanja, saopštavanje putem dobro komponovanih belina, odlikuje stil i način mišljenja Meše Selimovića. Svoj meditativni temperament i svoju sklonost ka filozofičnom, Selimović je darivao Ahmedu Nurudinu, smestivši ga u životne uslove koji ovakvog čoveka i ovakvu misaonost omogućuju. Akcija i kontemplacija se prožimaju kao i literarnost i životnost, modelirajući taj unutarnji glas koji priča. Predanost sa kojom se priča, ipak se ne svodi na bukvalnost. Derviš je sam pred sobom krivac koji će možda postati heroj, izdajnik koji će se možda iskupiti, sudija koji sebi sudi i svedoči, „duša koja sebe kori glasom“ intimnim ali ne i privatnim, sa zanemarljivom merom samosažaljenja i intelektualne afektacije, glasom istančanim ali ne i beživotnim, sočno ali i suptilno, sa lucidnošću ali i doživljenošću, suzdržljivo ali i sa poletom i ponesenošću, gospodstveno ali ne i formalistički i suvoparno. Derviš i smrt je knjiga zrelosti a snaga i ubedljivost njene mudrosti ne počiva u filozofskoj jedinstvenosti Nurudinovih razmatranja već u pesničkoj valjanosti jezika, tona, primerenog „modusu bića“ i njegovom životnom kontekstu. Ono čime ova knjiga impresionira nije, dakle, neka izdvojena spektakularna inteligencija, koja stoji iza Nurudinovih moralnih i metafizičkih problema, već senzibilitet i imaginacija pesnika na kojima ova tragička vizija života počiva. Osvaja ton ličan i uzvišen, odmeren i grozničav istovremeno, ton čoveka koji misli o sebi, zrelo i duboko.

Muharem Pervić Derviš i pesnik, u: Miroslav Egerić Derviš i smrt Meše Selimovića
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1995.

Reč dramaturga
Meša Selimović je dve decenije nosio u sebi bol zbog gubitka brata, pre nego što ga je pretočio u priču o Ahmedu Nurudinu, dervišu koji iz sveta dogmatskih načela ulazi u jedan promenljiv, nepoznat svet kako bi pokušao da sazna istinu o uhapšenom bratu. Otkrivajući represivne metode pomoću kojih vlast funkcioniše, Nurudin postepeno gubi samopoštovanje, a bol zbog gubitka brata zamenjuju mržnja i želja za osvetom. Više puta je Meša Selimović, odgovarajući na pitanja, pomenuo da upravo mržnja, zavist, ljubav, strasti uopšte, bitno određuju postupke čoveka na svesnom ili nesvesnom nivou i da je negiranje svih čovekovih strujanja – negiranje samog života. Miroslav Egerić, u svojoj knjizi o Selimovićevom romanu, primećuje da sve što ne služi vrednosti i bogatstvu pojedinačnog života, ne služi životu. Posmatrajući složenost Nurudinovog lika, možemo da pretpostavimo kolika se unutrašnja drama odvijala u piscu, u pokušaju da razume sam čin ubistva nevinog brata, ali i da objasni sopstveno dugogodišnje ćutanje. Predstava u režiji i adaptaciji Egona Savina ukazuje na razloge ćutanja, koje je samo deo mukle tišine ljudi tokom perioda u kojem se nije smelo nekažnjeno govoriti. Radnja romana je iz 18. veka premeštena u pedesete godine prošlog veka, u posleratno Sarajevo i novu državu. U političkom sistemu u kojem se peva o izgradnji i slobodi a zbog jedne reči gubi život, moralna odgovornost bilo kog pojedinca, pa i derviša, ne može da se posmatra izvan konteksta vlasti i države. Nažalost, bez obzira na napore i zakone da se prava i život pojedinca u savremenom svetu zaštite, svedoci smo da bi se Ahmed Nurudin bez većih problema mogao prošetati i kroz naše vreme, i sigurno bi naleteo na neka zatvorena vrata, na ljude koji ne daju odgovor, na muk i podsmeh, a mogao bi da izgubi i život zbog izgovorenih reči.Tomas J. Betler u tekstu Književni stil i poetska funkcija u romanu Derviš i smrt kaže: „Derviš, na najdubljem nivou, može predstavljati novi mit o sadašnjem životu. Prema ovom mitu, stalne borbe, ideološki razdori, nacionalizam i pomama za vlašću, uništili su strukturu čovečanstva do te mere da ljudi više nemaju volje za životom, ni poverenje u druge ljude. Čovek kojim manipulišu radi političkih ciljeva, oseća u današnje vreme atrofiju prirodnih instinkata i izumiranje osnovnih ljudskih emocija“.
Ne znamo samo da li bi Ahmed Nurudin u trenutku skepse poslednju rečenicu: „Jer smrt je besmisao kao i život“, izgovorio ili oćutao.

Branislava Ilić

Nagrade:
Najbolja predstava u celini na 6. Festivalu „Joakimfest“ u Kragujevcu
Nagrada za režiju - Egonu Savinu
Nagrada za scenografiju - Egonu Savinu
Za najbolje glumačko ostvarenje (Ahmed Nurudin) Nikoli Ristanovskom
Nagrade na 8. Festivalu bosanskohercegovačke drame u Zenici:
za najbolju predstavu u celini
za najbolju režiju Egonu Savinu
za najbolje glumačko ostvarenje (Ahmed Nurudin) Nikoli Ristanovskom
Na 12. Festivalu Teatarfest „Petar Kočić“ u Banjaluci za najbolje glumačko ostvarenje Nikoli Ristanovskom
54. Sterijino pozorje: Nagrada za ulogu  (Ahmed Nurudin) Nikoli Ristanovskom
Festival „Teatar u jednom dejstvu“ u Mladenovcu: Nagrada za najbolju predstavu.
18. „Dani Zorana Radmilovića“ u Zaječaru: Nikola Ristanovski je najpre, kao glumac večeri, dobio „Zoranov brk“, a po odluci stručnog žirija proglašen je za najboljeg glumca Festivala.