На уранку
опера Станислава Биничког
О опери На уранку Станислава Биничког
„Једног јесењег дана 1894. године дошао је у Лесковац за предавача један младић који је брзо освојио све својом веселом и ведром душом. (...) Његова неисцрпна љубав ка песми, његов живи темперамент, његова организаторска снага и поврх свега његова способност да развије и најскривеније вредности код својих младих и неуких певача, и разбуди веру у успех – повели су дружину врло брзо полету и успеху неочекиваном“. Ово сећање на младог Станислава Биничког у време када је водио хор Лесковачке певачке дружине „Бранко“ забележио је Мирко М. Поповић 1924. године осликавши тако портерт једног уметника који ће у Београду основати: први симфонијски оркестар, 1899. године (данас Уметнички ансамбл Министарства одбране „Станислав Бинички“); исте године заједно са Мокрањцем и Манојловићем прву музичку школу, затим Оперу Народног позоришта у Београду (1919) чији је био и први директор али ће пре свега остати запамћен као композитор прве српске опере На уранку (1903). Није случајно што је Бранислав Нушић констатовао да долазак Биничког у Београд 1899. године представља нову епоху у музичком животу главног града.
Станислав Бинички (1872–1942) рођен је у селу Јасика код Крушевца где је његов отац, инжињеријски официр Стеван Бинички био на служби. Док га је мајка, бароница Марија фон Рехинген усмеравала ка музици отац га је упућивао на техничке студије. Он од детињства учи виолину и флауту, компонује, пева у црквеном хору касније и диригује. По очевој жељи Бинички уписује техничке студије у Београду али постаје и члан Београдског певачког друштва које води Мокрањац и Академског певачког друштва „Обилић“ под руководством Јосифа Маринковића, који, заједно са Јосифом Сводобом постају његови професори. После завршених техничких студија Бинички добија стипендију за студије музике у Минхену где одлази 1895. године. Студирао је композицију у класи професора међународног угледа, Јозефа Рајнбергера (1831–1901) композитора и оргуљаша чији су студенти били и Енгелберт Хумпердинк, Ермано Волф-Ферари, Вилхелм Фуртвенглер, Стеван Мокрањац... али и соло певање и то, како бележи Нушић, не да би био певач већ да би умео друге да подучи и да би као диригент у опери „са разумевањем могао управљати послом“. Из овога се може закључити да је Бинички већ тада имао идеју о развијању оперске уметности у Београду. У Минхену се оженио колегиницом са Академије, оперском певачицом Фридом Бланк која је постала његов значајни сарадник у авантури која их је чекала по повратку у Београд.
У време повратка Биничког из Минхена 1899. године у Народном позоришту у Београду на репертоару су, још од оснивања његове музичке гране 1882. године, комади са певањем као и комичне опере и оперете Вилема Блодека, Хуга Доубека, Роберта Планкета, Флоримона Ервеа, Франца Супеа, Артура Саливена, Карла Целера, Жака Офенбаха, Едмона Одрана... које изводе глумци-певачи јер оперских певача није било. Бинички дакле, долази са идејом да компонује оперу у тренутку када на сцени Народног позоришта још увек није изведена ни једна позната целовечерња опера (тек ће 1913. године управо Бинички поставити Вердијевог Трубадура). Композитор је био инспирисан приповетком „Сали Пич“ из збирке „Рамазанске вечери“ коју је, његов пријатељ, Бранислав Нушић написао током своје дипломатске службе у Јужној Србији и Македонији и за коју кажу да поседује атмосферу прича из „Хиљаду и једне ноћи“. Уз велики напор успео је да наговори Нушића да напише оригинални либрето који по многима поседује универзалну димензију античке драме, што указује на то да је Нушић с пажњом приступио раду на опери посежући за коренима из којих је оперска уметност потекла. Прича је смештена у српско село под Турцима и одвија се на Ђурђевдан (од уранка до вечери) а у њеном средишту је љубавна прича двоје младих Станке и Радета. Њихову срећу осујећује љубоморни Реџеп који Радету открива тајну о његовом пореклу која ће га потпуно пољуљати не само због срамоте већ и због питања сопственог идентитета. Тако у либрету настаје обрт у коме долази до трагичне смрти Радетове мајке.
Бинички је своју једночину оперу компоновао под утицајем веризма, реализма и са елементима староградског мелоса (потеклог из српске грађанске културе). Комбиновањем српских народних и оријенталних мотива креирао је, како каже Роксанда Пејовић, атмосферу каква је и постојала у српској прошлости. Музиколози ову оперу најчешће пореде са славном Маскањијевом једночинком Кавалеријом рустиканом, први пут изведеном у Народном позоришту три године после премијере Биничког 1903. године. Опера На уранку поред мелодичности коју поседује, између осталог и захваљујући мотивима инспирисаним српском народном музиком, у кључним драмским ситуацијама садржи и смела хармонска решења, нарочито на трагичном крају представе, онако како је то чинио и „мајстор драмских ефеката“ Пучини. (Пучинијеву Тоску поставиће Бинички одмах после великог успеха Трубадура само 14 година од светске премијере овог дела.)
У време постављања опере На уранку у Народном позоришту, Биничком су на располагању били пре свега глумци-певачи. Милан Грол бележи да је један од услова за пријем глумаца у трупу био глас и слух: „Само изузетно испољени драмски таленти успевали су да без тих певачких способности буду примани у глумачку трупу“. Колико је Бинички водио рачуна о избору певача види се по томе што је улогу Радета поверио глумцу-певачу Радовану Раји Павловићу, по свему судећи драмском тенору, који је као певач наступао у Берлину, Дрездену, Лајпцигу, Будимпешти. Славном глумцу Добрици Милутиновићу доделио је улогу Реџепа, баритонску ролу у рангу славних оперских негативаца. Милутиновић, који је једно време узимао часове певања код супруге Биничког, према композиторовом мишљењу био је колосалан Реџеп који је одушевио публику, мада је по њему певао „онако више севдалијски“. Улогу Стане тумачила је популарна глумица-певачица Десанка Ђорђевић за коју је штампа писала да „пева као славуј“ а улогу Анђе Лујза Станојевић, глумица, једна од најбољих певачица у комадима са певањем и оперетама. Већ у наредним сезонама у улози Станке наступила је Султана Цијукова, (сопран) која је соло певање завршила на конзерваторијуму у Бечу и певала у Хамбуршкој опери, Опери у Мајнцу а гостовала у Лондону и Бечу и њен супруг Жарко Савић, бас, у улози Реџепа, такође школован у Бечу а наступао је у Карловом позоришту у Берлину, Дворском позоришту у Дрездену, Диселдорфу, Хамбургу... Свако гостовање ових уметника са међународном репутацијом привлачило је велику пажњу публике.
Премијера опере На уранку одржана је 20. децембра 1903. године, редитељ је био Светислав Динуловић, дириговао је сам Бинички а сценограф је био још један минхенски ђак, сликар Брана Цветковић. Иако готово ни једна критика није сачувана, према речима Биничког била је подељених мишљења, али је зато публика несумњиво била задовољна. Ако успех неке опере меримо према аријама које су постале популарне и ван оперске сцене онда је опера Биничког постигла тај циљ. Арија Станке „Тамо за том гором“ и арија Реџепа „Кад би знала, дилбер Стано“ остале су до данас омиљене староградске песме.
Вања Косанић
Садржај
Станка долази на бунар по воду, очекујући Радета, момка кога воли. Убрзо долази и Раде. Двоје младих говоре о својој љубави и чежњи. Када се појави Анђа, Радетова мајка, Раде је моли да их благослови. Мајка је срећна и благосиља их. Раде са мајком одлази, јер га очекује гласник а Стана остаје да га сачека и да за то време набере цвеће. Њихов разговор прислушкивао је Реџеп. Он прилази Станки и говори јој да је воли и да она мора бити само његова. Станка га моли да је се окани, да она воли другога и да је већ верена. Међутим, Реџеп је упоран и тврди да она мора бити његова. Станка му на то одговара да то никада неће бити и бежи од њега.
За време оркестарског интермеца, мајка, према народном обичају, посвећује кућу пре венчања сина.
Долазе сељаци и певају. Када се појави Реџеп песма престаје. Ага тражи да продуже певање. Сељаци и сељанке почну поново да певају, али сада сватовску песму, јер се појавила Станка. Чувши ову песму, Реџеп им наређује да одмах престану ако им је живот мио. Један сељак му објашњава да они певају песму зато што је Станка испрошена за Радета. Реџеп се подругљиво обраћа Станки, говорећи да треба да се стиди што је испрошена. Станка му одговара да је она честита и да нема чега да се стиди. Тада Реџеп прича окупљеним сељацима да је Раде ванбрачно дете, дете греха. Сви су запрепашћени. У том долази Раде и пошто сазна шта је ага рекао хоће да га за клевету убије, али се појављује мајка и то спречи. Раде јој саопштава шта је Турчин рекао. Мати му одговара да је то истина, али да он није дете греха већ дете љубави. Изван себе, Раде се хвата за пушку да убије Реџепа, али мајка се затрчи и пада погођена уместо Турчина, жртвујући се да би спасла сина од одмазде због убиства турског аге. Мајка умире тражећи опроштај од сина, а опера се завршава молитвом Мујезина са минарета, која одјекује из даљине.
Премијера, 22. новембар 2026.
Велика сцена
Станислав Бинички
На уранку
Либрето Бранислав Нушић
Диригент Ђорђе Станковић
Редитељ Ивана Драгутиновић Маричић
Сценограф Мираш Вуксановић
Кореограф Михајло Стефановић
Премијерна подела:
Станка Сандра Стојадинов*
Раде Синиша Радин
Анђа Александра Ангелов
Реџеп Вук Зекић
Мујезин Дарко Ђорђевић
Дете наконче Александар Лалички
Хор: Мирјана Бегенишић, Славенка Вујановић, Тамара Дојковић, Наташа Кечкић, Наташа Маџаревић, Наташа Радовановић, Валентина Скориков, Драгана Томић, Биљана Трмчић, Ирена Фирст, Јелена Алексић, Наташа Дрецун, Тамара Никезић, Анастасија Павловић, Ана Петровић, Сандра Продановић, Милица Ракић, Стефан Беговић, Саша Брадашевић, Слободан Живковић, Ђорђе Ненић, Михаило Оташевић, Борис Постовник, Димитрије Банзић, Милош Крстић, Стефан Павловић, Александар Пауновић, Роман Позоров, Вук Радоњић, Александар Бранко Галоња Когил
Солисткиња у Балету Дуња Анђелковић
*Полазници Оперског студија „Борислав Поповић“
Учествује Оркестар Народног позоришта у Београду
Учествују ученици Основне балетске школе „Лујо Давичо“
Концертмајстор Душан Панајотовић
Шеф Хора Јелена Миљевић
Музички сарадници Глеб Горбунов, Владимир Вања Шћепановић, Срђан Јараковић, Невена Живковић, Нада Матијевић
Инспицијент Нина Ранђеловић*
Суфлер Александар Гутић
Корепетитор Хора Татјана Шчербак Шандоров
Корепетитор Балета Наталија Мијаиловић
Асистенти редитеља Нина Ранђеловић*, Анђела Бабовић*
Продуценти у Опери Драгана Ивковић, Ана Левићанин
Мајстор светла Наит Илијази
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстори позорнице Невенко Радановић и Емил Ахметовић
Мајстор тона Небојша Костић
Видео продукција Видео студио Народног позоришта
Аутор слике уље на платну „На уранку“, фото и видео материјал Вукан Полимац
Декор и костими израђени у радионицама Народног позоришта у Београду










