Vrana u paunovom perju
po romanu Vladimira Vučkovića

Vladimir Vučković je rođen 1972. godine u Nišu. Doktorirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu iz oblasti nacionalne pravne istorije. Predaje na Akademiji za nacionalnu bezbednost u Beogradu.
Objavio je romane: Vrana u paunovom perju (2017), Srodne duše (2020), Hromi (2021), Kraj vremena (2024);
Zbirke priča: Turski amanet (2013) – nagrada Svetosavski pečat, Niške priče (2018), Zaplanjske priče (2019), Priče o promašenom vremenu (2022);
Zbirke pesama: Izraz duše (2015), Crni zagrljaj (2017);
Poeziju je objavljivao i na internet portalu Crna Ovca (Black Sheep).
Monografske studije: Crkva Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Velikom Krčimiru (1169–1950), Eparhija niška (2008) – Oktobarska nagrada Opštine Gadžin Han; Niška eparhija (2011), Stara Srbija i Makedonija (2014), Niš u Drugom svetskom ratu (2019). 

Monografija Niš u Drugom svetskom ratu prevedena je na engleski, nemački, španski i poljski jezik i objavljena u izdanju Univerziteta Sarbriken iz Nemačke. 
Vladimir Vučković živi u Nišu.

Reč pisca

Roman Vrana u paunovom perju je još jedan dokaz da su sve ljubavne priče na neki način nedorečene, neiskazane u potpunosti. U romanu je prikazana sasvim drugačija, posebna ljubavna priča – ljubav kneza Milana Obrenovića (kralj od 1882) sa običnom, ali prelepom Nišlijkom. To su retko inspirativne situacije koje se u pripovedanju mogu protivrečno tumačiti, posebno kada se radi o ljubavi vladara i obične građanke.
Ljubav je najsvetije osećanje, koje traži punoću odnosa u iskrenosti, poverenju, poštovanju i odgovornosti. 
Pripovest se zasniva na događaju iz starog Niša i ženi u koju je knez Milan Obrenović bio ozbiljno zaljubljen i o njoj govorio kao „spoju divljine i aristokratske lepote“. Mnogima se čini da je ta ljubav glavna tema romana, mada postoji snažnija, ali prikrivenija – licemerje jednog čoveka, starog prote, čiji su život istorijske okolnosti prilično iskomplikovale. Vreme radnje romana je oslobođenje Niša od Turaka 1878. godine, kada se mnogo toga važnog dešavalo. Srbija je postala nezavisna država, primorana da se okrene Austriji i Beču zbog nečasnog ponašanja Rusije oko stvaranja Velike Bugarske. 
Kralj Milan Obrenović je jedan od vladara koji je najviše ocrnjen i izvređan od Srba, a imao je časne namere. Posedovao je državničke sposobnosti, otvorio je pitanje Stare Srbije u pravom momentu i pravilno razumeo interese Srbije na Jugu. Podržan od Beča, Austrije i Evrope, pokušao je da srpsku državnu politiku okrene u tom prirodnom pravcu, prema Solunu i Mediteranu, što je bilo u suprotnosti sa interesima Rusije.
Ne treba zaboraviti da je sve što odlikuje modernu srpsku državu stvorio upravo kralj Milan Obrenović krajem 19. veka – od sticanja nezavisnosti, preko najslobodoumnijeg ustava, pa do moderne vojske koja je kasnije izvojevala čuvene pobede u oslobodilačkim ratovima. 
Niš je od orijentalne kasabe preoblikovao u moderan, evropski grad. 
Sukob sa rusofilskom Radikalnom strankom na čelu sa bivšim anarhistima, nihilistima i anarhosocijalistima, Nikolom Pašićem i Perom Todorovićem, istrošio je kralja Milana. 
Sudbina se poigrala sa njim i posle smrti. 
U Nišu, gradu koji je oslobodio i najviše voleo, podignut mu je čudan, falusoidni spomenik koji bi trebalo da simbolizuje metak. 
Roman Vrana u paunovom perju donosi i legendu o tom spomeniku iz Niške tvrđave – devojke koje žele da se zaljube treba rukama samo da dodirnu spomenik, a one koje žele da se udaju treba da zagrle „metak“. Želje se ispunjavaju, ali je jedini uslov iskrena vera u pravu ljubav. Pri tome, ne treba smetnuti s uma i jednu važnu činjenicu – iznad tog spomenika stalno kruže jata vrana u sopstvenom, ne u paunovom perju. 
Legenda je i nastala po istinitoj ljubavnoj priči kralja Milana Obrenovića u Nišu, opisanoj u romanu Vrana u paunovom perju.  

Vladimir Vučković

Marko Torlaković
Reditelj, dramaturg, kompozitor, muzičar. Rođen 1992. u Somboru. Diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi prof. Egona Savina, magistrirao na Ljubljanskoj akademiji za pozorište, radio, film i televiziju kod prof. Tomija Janežiča.
Režirao u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, Beogradskom dramskom pozorištu, Narodnom pozorištu Sombor, Užičkom, Kruševačkom, Šabačkom, Subotičkom pozorištu, na Sceni „Kult“... Član ljubljanske performans trupe Hupa Brajdič. Radio kao predavač u Srednjoj baletskoj školi „Lujo Davičo“ u Beogradu.

Reč reditelja
Ako se istorija sa nama poigrala, u ovoj predstavi smo se zauzvrat mi malo poigrali sa istorijom.
Marko Torlaković