Velika drama

Velika drama je jedan od najambicioznijih dramskih komada Siniše Kovačevića, tekst na kojem je ovaj poznati dramski autor radio punih 13 godina. Reč je o potresnoj sagi koja se bavi preispitivanjem naše prošlosti i time kako se ovdašnji burni posleratni istorijski događaji (misli se na Drugi svetski rat) prelamaju kroz pojedince i na koji način određuju njihove sudbine. Pisac se fokusira na crnogorsku porodicu Vučić, koja aktivno, u ideološkom i svakom drugom smislu, učestvuje u kolonizaciji Vojvodine. Glavni junak Velike drame, Milorad Vučić, uspeva da vekovima ustrojavanom patrijarhalnom društvu nametne ideološke zablude novog vremena, pretpostavljajući pritom tradiciju komunističkoj viziji progresa, budućeg društvenog uređenja za koje svim srcem veruje da je pravedno, konačno uređenje koje će ispraviti sve vekovima gomilane nepravde. Međutim, Milorad u svom beskompromisnom i iskrenom podređivanju višem cilju, na žalost, zaboravlja na neke od osnovnih vrednosti života i, svesno ih žrtvujući, doživljava tragediju, a ta tragedija utiče i na njegovu porodicu generacijama potom. Siniša Kovačević nas u ovoj drami podseća da su stubovi života u stvari jednostavna htenja - provesti život sa ženom koju voliš, u mestu koje voliš i radeći posao koji voliš. Ta tri „voliš" na žalost, kako vidimo iz ovog teksta, nedostižna su iz razloga na koje pojedinac teško može da utiče. Naime, istorijske okolnosti koje se, kako to pisac vešto iskazuje u prologu i epilogu (a radnja prologa i epiloga se dešava pola veka posle događaja iz perioda 1945-48) na ovim prostorima uporno ponavljaju u sličnim varijacijama, a sa uvek istim dilemama za ljude koji žive u njima, ukazujući na to da je, jednostavno rečeno, sreća čovekov nedostižan san. A poražavajuće saznanje o takvom sudbinskom udesu ljudi na ovim prostorima deluje zaista otrežnjujuće, u smislu oslobađanja od svakovrsnih ideoloških okova i okretanja suštini bitisanja. Sva ova i mnogobrojna druga pitanja o smislu života, koja se permanentno postavljaju u svim slojevima ovog kompleksnog dramskog teksta, ispričana su uzbudljivim dramskim jezikom i vešto su inkorporirana u jasnu dramsku akciju, koja postaje svevremena zahvaljujući veštini pisca da nam iz ugla naizgled prevaziđenih i puno puta preispitivanih istorijskih događaja, daruje uzbudljiv komad koji nas se itekako tiče. I najzad, ono, čini nam se, najvažnije: Velika drama je sva satkana od čarobne katarzične iluzije koju Rasin u pozorištu smatra najvažnijom i koju naziva - ganuće!

Željko Hubač

---

SINIŠA KOVAČEVIĆ
Rođen je 30. maja 1954. u Sremskoj Mitrovici, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Studirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu kod Ljubiše Đokića, Jovana Hristića, Vladimira Stamenkovića, Slobodana Selenića i Ratka Đurovića, i diplomirao kao jedan od najboljih studenata u istoriji ovog fakulteta. Piše za pozorište, film, radio i televiziju. Autor je dvadeset radio drama izvedenih na jugoslovenskim, ruskim i nemačkim radio stanicama. Televizijske drame Mala šala, Svečana obaveza i Vera Hofmanova uvrštene su u „Antologiju TV drame“ i pobednice su mnogih internacionalnih festivala. Autor je televizijskih serija: Najviše na svetu celom, Portret Ilije Pevca, Sinovci i Gorki plodovi, od kojih je poslednje dve i režirao. Napisao je scenarija za igrane filmove: Država mrtvih, Najbolji, Ptice koje ne polete, Bolje od bekstva, Sinovci, Maša (poslednja dva je i režirao)… Film Sinovci je pobednik Međunarodnog filmskog festivala „Zlatni vitez“ u Moskvi, a Maša je proglašena za najbolji film festivala u Čenaju, u Indiji. Serija Gorki plodovi od 32 jednosatne epizode, koju potpisuje kao scenarista i reditelj, prikazana je na nacionalnoj televiziji i pobednik je Internacionalnog televizijskog festivala u Rusiji, u Lipecku. Napisao je pozorišne drame: Poslednja ruka pred fajront, Novo je doba, Kraljević Marko, Sveti Sava, Ravi, Đeneral Milan Nedić, Janez, Hotel Evropa, Bajka o češlju i violini, Slepačka akademija, Virus, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Zečji nasip, Srpska drama, Velika drama, Čudesni, Učiteljica… koje su izvođene u gotovo svim profesionalnim i amaterskim pozorištima u Srbiji. Njegova ostvarenja prevedena su na engleski, ruski, jermenski, bugarski, nemački, grčki i makedonski jezik. Redovni je profesor, bio je upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, dekan u dva mandata na Fakultetu umetnosti BK, narodni poslanik… Višestruki je dobitnik svih pozorišnih, radijskih, televizijskih i filmskih nagrada ex-Jugoslavije i potonjih država. Živi i stvara u Beogradu i Surduku.

---

Pravu tenziju Kovačević ovog puta ne postiže toliko dramskom radnjom (...) Nju pisac ponajpre postiže sebi svojstvenom, snažnom replikom, nekad britkom, katkad duhovitom, a uvek scenski efektnom.

Aleksandar Milosavljević, „Glas javnosti", Beograd, 3. mart 2002.

---

(...) Posebnost Velike drame na sceni Narodnog pozorišta leži u činjenici da je jedan mladi glumac uspeo da na svojim plećima, od prve do poslednje scene, iznese ovu predstavu. Nije samo reč o novom talentu, pojavi, glumačkom majstoru. (...) Takav glumac se retko rađa; ne samo da mu se veruje od prvog do poslednjeg trenutka, nego se ta energija, glumačka ekspresija i transformacija, preliva na celokupno gledište. (Vuk Kostić) Druga poluga ove predstave jeste Vidosava Vučić Ljiljane Blagojević: u njenoj interpretaciji pohranjena je sva stamenost i tragika žena crnogorskog krša. Poseban tragični medaljon ove postavke jeste Jelistina Dušanke Stojanović, a lirski Helga Sonje Kolačarić. (...) To posebno znači u ovoj predstavi za koju se može slobodno reći da nema slabog glumačkog mesta.

 Milutin Mišić, „Borba", Beograd, 27. februar 2002.

---

(...) Ksenija Zečević je nalazila adekvatne muzičke reflekse što je dovodilo do zanimljivih usklađivanja unutar žive dokumentaristčke igre. (...) Tanasije Uzunović, glumac u punoj zrelosti, dočarao je Zarija Vučića impresivno, sa unutarnjom snagom, preobraženjima i iznijansiranom tragikom čistog stila i pune autentičnosti.Njegovu ženu Vidosavu igrala je krajnje neposredno i ubedljivo Ljiljana Blagojević! (...) Sva pažnja je koncentrisana na mladog Vuka Kostića koji Milorada igra s potpunim i fanatičnim zanosom u kome se ogleda sva tragika vremena. Na početku i na kraju ovaj lik - kao ostarelog i napuštenog oca, tumači s punom ubedljivošću Miodrag Radovanović.(...) Pokretač ove cele tragične epopeje jeste general Sava Vukotić Cicko kojeg snažno dočarava Ljubivoje Tadić. Poseduje sve snažniji temperament, u izrazu je ekonomičan, vlada situacijom, dovoljan mu je jedan pokret da opservira reakcije prisutnih, oseća ironiju vremena, ubedljiv je i sve više postaje pravi protagonista ovako velikih pomeranja u životu i na sceni.(...)
Izvan ovog kruga nalaze se spontana i osećajna mlada Helga koju tumači Sonja Kolačarić, a u poznim godinama mirno, setno, sa diskretnim podsećanjima na promašeni život i rafinmanom, Ljiljana Gazdić. Velika drama je opsežna i o njoj će se još kritika sporiti, ali je neosporno veliki i ozbiljan scenski poduhvat, impresivne siline, uprkos svemu i epika u kojoj ansambl Narodnog pozorišta prepoznaje svoje zajedničke mogućnosti.

Hadži Petar Volk, „Ilustrovana politika", Beograd, 23. mart 2002

---

Sinoćna predstava Velika drama Siniše Kovačevića u režiji istog autora, a u izvođenju više od pedeset glumaca Narodnog pozorišta iz Beograda, na impresivan način označila je početak 47. Sterijinog pozorja u Novom Sadu. Pozorišna publika na velikoj sceni Srpskog narodnog pozorišta bila je fascinirana četvoročasovnom izvanrednom glumom svih aktera Velike drame (...) 

M. Karadžić, „Politika", Beograd, 3. jun 2002.

---

(...) Stadionska atmosfera na kraju predstave začinjena neprekidnim aplauzima i povicima „bravo", „bravo", „bravo", koja je trajala skoro petnaest minuta, bila je, u pravom smislu te reči, odraz zahvalnosti za sve što je te večeri predočeno publici na sceni „Jovan Đorđević" Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.(...)

Mikojan Bezbradica, „Politika ekspres", Beograd, 6. jun 2002.  

---

Nagrade:
VUK KOSTIĆ – Sterijina nagrada za glumu
LjILjANA BLAGOJEVIĆ – Nagrada Narodnog pozorišta
SINIŠA KOVAČEVIĆ - Nagrada za tekst „Dragiša Kašiković"