Turandot

Koprodukcija: Narodnog pozorišta u Beogradu i Opere i teatra Madlenianum

ĐAKOMO PUČINI (1858 — 1924)
Rođen 1858. u Luki, Ita­li­ja, Đako­mo Puči­ni je poti­cao iz duge loze pro­fe­si­o­nal­nih muzi­ča­ra. Imao je samo pet godi­na kada mu je umro otac, orgu­ljaš i horo­vo­đa crkve San Mar­ti­no. Posao orgu­lja­ša i horo­vo­đe oba­vljao je njegov stric, kako bi se osi­gu­ra­lo da Đako­mo može da pre­u­zme tu ulo­gu kada bude dovolj­no star kako bi odr­žao tra­di­ci­ju muzi­ča­ra poro­di­ce Puči­ni koji su se na tom mestu nala­zi­li već 124 godi­ne. Puči­ni­ja je ohra­bri­lo da se posve­ti pozi­vu kom­po­zi­to­ra to što su neka njego­va crkve­na dela i kan­ta­ta nai­šli na pozi­ti­van pri­jem. Aida, Ver­di­je­va ope­ra koju je gle­dao sa 18 godi­na, tako­đe ga je inspi­ri­sa­la. Sti­pen­di­je koje je dobio od deda stri­ca i kra­lji­ce Mar­ga­ri­te Savoj­ske omo­gu­ći­le su mu da stu­di­ra na Milan­skom kon­zer­va­to­ri­ju­mu od 1880-1883. Puči­ni nije mario za grad­ski život, ali je on uti­cao na njegov rad. Njegov boem­ski život kao siro­ma­šnog stu­den­ta, koji je delio stan sa još dva umet­ni­ka, kasni­je je dobio svoj muzič­ki izraz u ope­ri Boe­mi (baš kao što je pisac Anri Mur­ger našao inspi­ra­ci­ju u svo­jim mla­da­lač­kim godi­na­ma kada je bio siro­ma­šni pisac te su njego­ve pri­če poslu­ži­le kao motiv za ope­r­ski libre­to). Iako je bio sla­bo pove­zan sa pokre­tom veri­zma, koji je težio stva­ra­nju pri­rod­ni­jeg i uver­lji­vi­jeg oper­skog pozo­ri­šta, Puči­ni se nije ustru­ča­vao da kom­po­nu­je isto­rij­ske koma­de ili da isko­ri­sti egzo­tič­ne loka­ci­je. U Toski je opi­sao sna­žnu melo­dra­mu sme­šte­nu u Rim u vre­me Napo­le­o­na. Za Madam Bater­flaj oda­brao je ame­rič­ku pri­ču sme­šte­nu u Japan, za Turan­dot, pri­ču o hlad­noj prin­ce­zi u drev­noj Kini.Puči­ni je doži­veo počet­ni neu­speh sa Madam Bater­flaj (1904), ali ga je vera u delo nave­la da ga pre­pra­vlja sve dok ga ljubi­te­lji ope­re nisu pri­hva­ti­li. Ovaj počet­ni neu­speh ga je pri­vre­me­no spre­čio da stva­ra nove kom­po­zi­ci­je, ali pose­ta Njujor­ku ga je pod­sta­kla da napi­še svo­je prvo „moder­no“ delo – Kći Zapa­da. Prvi svet­ski rat iza­zvao je sle­de­ći veli­ki pre­kid u Puči­ni­je­vom stva­ra­lač­kom živo­tu. Nepri­ja­telj­stva su zakom­pli­ko­va­la njego­ve pre­go­vo­re da napi­še ope­re­tu za izvo­đe­nje u Beču, koji je sada bio na nepri­ja­telj­skoj teri­to­ri­ji. Ume­sto toga, ope­re­ta je posta­la laga­na ope­ra Lasta­vi­ca, posta­vlje­na u Mon­te Kar­lu i hlad­no doče­ka­na u Metro­po­li­ten ope­ri kao „smi­raj geni­ja“. Puči­ni nika­da nije povra­tio mla­da­lač­ku sla­vu i roman­tič­nu spon­ta­nost, ali je nasta­vio da ozbilj­no radi, šire­ći svo­je vidi­ke. Kao stra­stve­ni pušač, obo­leo je od raka grla i 1924. odve­den je u Bri­sel na leče­nje kod spe­ci­ja­li­ste. Iako je ope­ra­ci­ja bila uspe­šna, Puči­ni­je­vo srce je otka­za­lo i on je ubr­zo pre­mi­nuo. U vre­me svo­je smr­ti, radio je na naj­am­bi­ci­o­zni­joj od svih svo­jih ope­ra, Turan­dot, zasno­va­noj na Šile­ro­voj roman­tič­noj adap­ta­ci­ji fan­ta­zi­je Kar­la Goci­ja, vene­ci­jan­skog sati­ri­ča­ra iz 18. veka. U Turan­do­t po prvi put daje više prostora horu, i boga­ti­ju razno­vr­snost orke­stru čime je poka­zao da je upo­znat sa Petru­škom Stra­vin­skog i dru­gim savre­me­nim par­ti­tu­ra­ma. Umro je u 65. godi­ni. Tokom svog živo­ta napi­sao je ukup­no 12 ope­ra.

priredio Jovan Tarbuk

STEFANO ROMANI, dirigent
Stefano Romani je već više od dvadeset godina dirigent u Operi u Rovigu, ujedno je međunarodno priznat oboista i dirigent. Na svetskoj sceni je prisutan već više od trideset godina nastupajući na kamernim, koncertnim i operskim scenama širom sveta. Grad Rovigo mu je 2004. godine dodelio nagradu „San Frančesko“ kao vodećem kulturnom radniku za njegova umetnička dostignuća. Diplomirao je na Konzervatorijumu „Frančesko Veneze“ u Rovigu u klasi profesora Franka Volpa. Karijeru oboiste je započeo veoma mlad. Sarađivao je s orkestrima u Italiji, među kojima su: Orkestar Milanske skale, Orkestar Teatra La Feniče u Veneciji, Regionalni orkestar Toskane, Kamerni orkestar Padove i Veneta, Orkestar „Toskanini“ iz Parme, Orkestar „Pomeriđi muzikali“ iz Milana, itd. Nastupao je sa poznatim dirigentima i solistima: J. Basmet, L. Harel, M. Tipo, M. Horn, K. Ričareli, R. Blejk, U. Ugi, A. Speći, S. Akardo, M. Brunelo, P. Mag, M. Kampori, Đ. Sinopoli, Đ. Fero, E. Inbal, K. Pendreki, R. Boning, B. Kampanela, M. Kampori, M. Arena, D. Renceti, i drugi.
Već dvadeset godina se s velikim uspehom bavi dirigovanjem, najviše operskog repertoara, i dirigovao je na mnogim istaknutim i prestižnim scenama u svetu, među njima su: San Karlo u Napulju, Nacionalno pozorište Maribora (Slovenija), Narodno pozorište u Beogradu, Narodno pozorište u Skoplju (Makedonija), Nacionalna opera u Tbilisiju (Gruzija), Nacionalni teatar Kazana, Filharmonija Kavkaza (Rusija), Boljšoj teatar u Minsku (Belorusija), Bejrutska opera (Liban), Nacionalni teatar u Haifi (Izrael), Operski festival u Savonlini (Finska), Hangžu Šijan (Kina), Teatar Čendua i Hjamena, Umetnički centar u Seulu (Koreja), Nacionalni teatar u Manausu (Brazil), Nacionalno pozorište Šarlot (SAD), Festival Pučini u Tore del Lago, Teatar Doniceti u Bergamu, Teatar La Feniče u Veneciji, Savona teatar, Opera u Rovigu, Hram u Trapani, Drevni teatar u Taormini, Politeama teatar u Palermu, Teatar „Verdure“ u Palermu, „Molfeta“ teatar, Viterbo opštinski teatar, Teatar u Livornu, Opštinski teatar u Ferari, Opštinski teatri u Gorici, Trevizu, Vićenci, Bazanu, Teatar „Vitorio Veneto“, Kazino teatar u San Remu (Italija), Opera u Atini (Grčka), itd.
Njegovi naredni angažmani su: balet na muziku V. A. Mocarta; Čimarozina dela u Teatru San Karlo u Napulju; zatim Maskanjijeva Kavalerija Rustikana, u režiji K. Ričareli, na Operskom festivalu u Tarantu; Pučinijeva Madam Baterflaj, u režiji P. Maestrinija u SNG Maribor; kao i Nabuko i Rigoleto, na Festivalu u Kazanu, Rusija.
Već osam godina je umetnički sekretar Filharmonijskog orkestra Venete, a od 2009. do 2016. je bio umetnički direktor Opere u Rovigu.

MARIO PAVLE DEL MONAKO je oper­ski režiser, srp­sko-ita­li­jan­skog pore­kla, rođen 1993. godi­ne u Rimu. Potiče iz muzičke porodice oper­skih pevača i oper­skih režisera. U Beo­gra­du završava gim­na­zi­ju i odse­k za kla­vir u sred­njim muzičkim školama „Kosta Manojlović“ i „Mokra­njac“, i odsek za solo peva­nje u Muzič­koj ško­li „Dr Voji­slav Vučković“. Godi­ne 2012. upi­su­je stu­di­je oper­ske režije na prestižnom državnom Bečkom Uni­ver­zi­te­tu za muziku i izvođačke umet­no­sti (Universität für Musik und Dar­stel­len­de Kunst Wien) u kla­si Reta Nikle­ra, koji mu na samom početku stu­di­ja, pove­ra­va asi­sten­ci­ju režije u ope­ri Don Đova­ni V. A. Mocar­ta.  Za vre­me stu­di­ja režira ope­re Plašt (Đ. Puči­ni), Fjo­ren­tin­ska tra­ge­di­ja (A. Fon Zemlin­ski), Otmi­ca iz sara­ja (V. A. Mocart) i Ver­ter (Ž. Masne). Rad na ope­ra­ma sa raz­li­či­tih pod­ne­blja uslo­vio je (pored srp­skog) i viso­ko pozna­va­nje nemač­kog, ita­li­jan­skog i engle­skog jezi­ka. Stu­di­je zavr­ša­va 2017. godi­ne sa najvećim uspe­hom i stiče titu­lu magi­stra umet­no­sti (Magi­ster Arti­um). Iste godi­ne dobi­ja spe­ci­jal­nu nagra­du svog Uni­ver­zi­te­ta za izu­zet­na postignuća tokom stu­di­ja (Würdi­gung­spre­is MDW) uz pose­ban akce­nat na diplom­sku režiju ope­re Ver­ter (Ž. Masne). Nakon rada na operi Tru­ba­dur (Đ. Ver­di) na festi­va­lu u Salc­bur­gu  sa Anom Netreb­ko u glav­noj ulozi, odlazi za Nemačku (Virc­burg), gde pri­hva­ta petogodišnji ugo­vor u pozorištu Main­fran­ken The­a­ter Würzburg. Posta­vio je na scenu dve ope­re za mlade: Colas der Magi­er (V. A. Mocart), bazi­ra­nu na ope­ri Basti­jen i Basti­je­na, kao i svet­sku pra­i­zved­bu ope­re Sieg­fried, der kle­i­ne Drachentöter (A. Sie­ber). U sezo­ni 2021/2022. posta­vio je ope­ru Kapu­le­ti i Mon­te­gi (V. Beli­ni).

Reč reditelja
Usud. Eros i agape. Porodica, tradicija i izbor. Transgeneracijski bol i izazovi njegovog prisustva unutar ljudskog uma. Od svog nastanka, poslednja Pučinijeva opera, “Turandot”, ostala je upisana u svetskoj pozorišnoj riznici kao jedan od najzahtevnijih i najspektakularnijih naslova u okvirima operske izvođačke umetnosti, koji je prožet bajkovitim misticizmom Dalekog istoka.  Pored svog intrigantnog pristupa opisivanja ljudskog stanja, ovo delo takođe istražuje i pomera same granice muzičke virtuoznosti, kao i granice njene vizualne izrade.
Odgovore na tri zagonetke: Nada, Krv, i Turandot su gledaocu i slušaocu dostavljena nalik introspektivnom ogledalu, koje pored svog komunikacionog čvora između Turandot i Kalafa, pre svega pokušavaju da komuniciraju sa nama - publikom. Sa našeg stanovišta, ova dva glavna lika predstavljaju homogenu psihološku masu jedne jedine osobe - večite fluktuacije jina i janga.
Ova priča, nalik jednom snu, pokušava da zadre u najdublje segmente naše podsvesti i da nas stimuliše ka traženju odgovora na pitanja, kao što su: Šta činimo kada postanemo ono što smo prvo bitno hteli da uništimo? Da li rađanje svakog novog stepena naše svesti zahteva smrt prethodnog? I dali su istinska vera i nada suštinski katalizator naše i tuđe transformacije?

SADRŽAJ

I ČIN
Turan­dot, ćer­ka cara Altou­ma, done­la je ukaz da će se uda­ti samo ako pro­sac ple­me­ni­te krvi uspe da reši tri zago­net­ke. Ako ne uspe, pla­ti­će životom. Posled­nji kan­di­dat, per­sij­ski princ, tre­ba da bude pogu­bljen sa izla­skom mese­ca. U mete­žu ispred pala­te, sle­pi čovek pada na zemlju, a njego­va saput­ni­ca, Liu, dozi­va pomoć. Poma­že im Kalaf, koji pre­po­zna­je u tom čoveku njegovog dav­no išče­zlog oca, Timura, prog­na­nog vla­dara njego­ve zemlje. Kalaf, u prognanstvu poput svog oca, poznat je samo kao Nepo­zna­ti princ. Liu nasta­vlja da poma­že Timu­ru, čak i u pro­gon­stvu, jer joj je se godi­na­ma rani­je, kako obja­šnja­va, Kalaf nasme­šio. Narod nestr­plji­vo čeka­ju pogu­blje­nje. Kada princ od Per­si­je uđe, gomi­la je izne­na­da dir­nu­ta i moli prin­ce­zu da ga pomi­lu­je. Poja­vlju­je se Turan­dot i ćutlji­vim pokre­tom bez ima­lo oklevanja potvr­đu­je prin­če­vu kaznu. Kalaf je odmah zadi­vljen njenom lepo­tom. Timur i Liu poku­ša­va­ju da ube­de opči­nje­nog Kala­fa da se udalje, ali on je odlučan da se obzna­ni kao pro­sac. Tri mini­stra car­skog doma­ćin­stva, Ping, Pang i Pong, upo­zo­ra­va­ju ga da je to ludost, ali bez­u­spe­šno. U posled­njem poku­ša­ju Liu ga moli da ih poslu­ša, ali Kalaf igno­ri­še njene mol­be i sve­ča­no uda­ra u gong, ozna­ča­va­ju­ći da je spre­man da odgo­vo­ri na iza­zov za ruku Turan­do­t.
 
II ČIN
Ping, Pang i Pong se pri­pre­ma­ju za even­tu­al­no ven­ča­nje ili sahra­nu. Oni raz­go­va­ra­ju o svo­joj nesre­ći od kada je Turan­dot sta­sa­la za uda­ju, nabra­ja­ju­ći mno­ge ple­me­ni­te pro­sce koje je zade­si­la zle­hu­da sud­bi­na i seća­ju­ći se živo­ta u svo­jim rod­nim pro­vin­ci­ja­ma. Posto­ji li zai­sta neko čija strast može da oto­pi lede­no srce Turan­do­t? Opre­zni su u svo­jim nada­nji­ma. Sve­ti­na se oku­plja da čuje tri zago­net­ke. Turan­dot je osmi­sli­la ovaj način kako bi osve­ti­la svo­ju rođa­ku iz dav­ni­na, Lou-Ling, koja je bila zaro­blje­na, silo­va­na, a zatim ubi­je­na od stra­ne pljač­ka­ša-osva­ja­ča. Ona nudi Kala­fu posled­nju pri­li­ku da odu­sta­ne, ali on osta­je čvrst u svo­joj odlu­ci. Prvo pita­nje gla­si: „Šta se rađa sva­ke noći i umi­re sva­ke zore?“ Kalaf tač­no odgo­va­ra „Nada“. Poma­lo zate­če­na, Turan­dot posta­vlja sle­de­ću zago­net­ku: „Šta buk­ti toplo kao pla­men, a nije pla­men?“ Kalaf okle­va, a onda odgo­va­ra „Krv“. Vid­no uzne­mi­re­na, Turan­dot posta­vlja posled­nje pita­nje: „Led koji vam daje vatru, šta to može biti?“ Kalaf odu­go­vla­či, a onda tri­jum­fal­no uzvi­ku­je „Turan­dot!“ Narod sla­vi njego­vu pobe­du, ali Turan­dot moli cara da je ne da ovom nepo­zna­tom prin­cu. Videv­ši njenu uzne­mi­re­nost, Kalaf odlu­ču­je da igra njenu igru i nudi sop­stve­nu zago­net­ku: „Ako pre jutra otkri­ješ koje ime nosim, daću svoj život.“
 
III ČIN
Uka­zom je nare­đe­no da, pod pret­njom smr­ću, niko ne sme da spa­va dok se ne otkri­je ime Nepo­zna­tog prin­ca. Kalaf izra­ža­va svo­je ube­đe­nje da će on biti jedi­ni koji će otkri­ti tu taj­nu. Ping, Pang i Pong nude bilo koju nagra­du, uklju­ču­ju­ći da mu omo­gu­će bez­bed­no bek­stvo, ako im kaže svo­je ime. Pošto su viđe­ni sa Kala­fom, Timur i Liu su zaro­blje­ni, a na zah­tev Turan­do­t, Timur tre­ba da bude mučen dok ne otkri­je isti­nu. Liu istu­pa i kaže da zna prin­če­vo ime, ali da će ga čuva­ti kao svo­ju več­nu taj­nu. Ona zgra­bi voj­ni­kov bodež i ubi­ja se. Kalaf zame­ra prin­ce­zi njenu okrut­nost, a zatim je čvr­sto uhva­ti i hra­bro polju­bi. Sna­ga i želja za osve­tom napu­šta­ju Turan­do­t. Kalaf otkri­va svoj pra­vi iden­ti­tet, sta­vlja­ju­ći tako svoj život u njene ruke. Tru­be naja­vlju­ju svi­ta­nje zore i oku­plja­nje dvo­ra­na. Turan­dot se obra­ća caru i naro­du: „Otkri­la sam ime neznan­ca — njego­vo ime je Ljubav!“