Rat i mir

Reč dramaturga
Romen Rolan je o Ratu i miru napisao – „ovo delo, kao život, nema početak, nema kraj. Ono je sam život, u večnom pokretu.“
 I zaista, Tolstojev roman nema, u konvencionalnom smislu, početak i kraj. Prvo poglavlje nas ubacuje u salon Ane Pavlovne Šerer, gde se okuplja petrogradsko plemstvo i inteligencija. Tu se raspravlja o Napoleonu, caru Aleksandru, Austriji, Pruskoj, budućem ratu, ali se istovremeno sklapaju poslovi preko carske porodice, brakovi iz interesa, i vodi se briga ko će biti najlepše obučen u salonu. Bez ikakvih uvoda, objašnjavanja, ili posebnih naznaka koji će od likova koji se tu nalaze biti glavni protagonisti, koji sporedni likovi, a koji se više nikad neće pojaviti u romanu. Tako i narativni kraj (sam kraj Rata i mira je zapravo duži esej o Tolstojevom shvatanju istorije) umesto da završava radnju, uvodi novu temu, nov događaj: začetak dekabrističkog ustanka u Rusiji 1825. godine.
Zanimljivo je zašto se Rat i mir ovako završava. Tolstoj je zapravo hteo da piše roman upravo o dekabrističkom ustanku, ali je u istraživanju shvatio da se koreni tog događaja nalaze u napoleonskim ratovima koji su se vodili od 1803. do 1815. godine. Stoga je Rat i mir pisan skoro kao uvod u ono što je Tolstoja zapravo zanimalo – a na kraju, Tolstoj nikad nije napisao knjigu o dekabristima.
Ipak, šta je suština Rata i mira? Suština, čini mi se, je u traganju. Protagonisti romana su u stalnom traganju, traže Boga, ljubav, slavu, sreću, smisao života... Pjer Bezuhov se zapita: „Čemu služi naš život? Zašto smo mi na ovome svetu? Šta to ljudi i čovečanstvo imaju da sagrade i izvedu svojim životom?“ Mislim da je to osnovno pitanje koje Tolstoj postavlja, suštinska tema knjige – shodno tome, suštinska tema dramatizacije i predstave.

Fedor Šili

Reč reditelja
Uzburkano more Čovječanstvo i istorija su poput prirode; sad je mirna i ništa ne može poremetiti taj mir, ali već dolazi oluja koja će sve promijeniti; kao i more kad se uzburka. A mi smo samo sićušne čestice, stanovnici tog organizma prirode. Ponekad mislimo i da upravljamo tim organizmom. A zapravo nas talasi uzdižu spuštaju i razbacuju. I svi smo isti samo što neke taj talas u momentu podigne i mi vidimo lidera, genija, snagu, dok neke druge taj isti talas razbaca u žrtve i gubitnike. To je Tolstojevo uzburkano more istorije. Mi vidimo lidere i vođe i pokretače i ratove, a Tolstoj vidi jedan prirodan a nama neshvatljiv proces, more istorije koje se uzburkalo. Uzburkano more Evrope - danas nemirnije nego ikada u novijoj istoriji. Šta se to dešava? Svijet se mijenja, kao na početku 19. vijeka kada Napoleon Evropom nosi novi svjetski poredak i govori o zajedničkoj otadžbini - Evropi bez granica. Za njim ostaju milioni mrtvih koji ne prihvataju njegovu slobodu. Svijet je pred, do tada, „najvećim ratom što ga je ikada bilo“. Šta se dešava? „Ne pokušavajte da razumete“ viče nam Tolstoj. „Jer nećete razumeti.“ Kao što životinje u oboru ne razumeju kad gazda izdvoji jednog ovna i hrani ga bolje nego druge. Ostale životinje misle da je taj ovan genije i lider. A onda se čude i plaše kada taj isti ovan prvi bude zaklan i pojeden. Pitaju se šta se desilo, gdje je napravio grešku? To je logika koja je izvan nas. Jedino što možemo da razumemo je da smo samo oruđe u rukama istorije. Da istorijom upravljaju neizbežnosti. Kako režirati Rat i mir? Kao što Kutuzov vodi Borodinsku bitku, razumevanjem okolnosti koje nas prate i da procesom upravljaju slučajnosti i neizbežnosti koje treba stalno prepoznavati, te ne zaboravljati da smo svi čestice u tom velikom organizmu Rata i mira. I kako reče Piter Bruk, u jednoj predstavi: Ništa nije važnije od ljudi koji u njoj učestvuju.

Boris Liješević