Ožalošćena porodica

Reč dramaturga
Da je umetnost re-kreiranje (prirode) govori nam prvi Aristotel u svom čuvenom spisu „O pesničkoj umetnosti“. Jagoš Marković re-kreira Nušićev komad i stvara predstavu o „ožalošćenoj porodici„ na početku XXI veka. Suštinski se ništa nije promenilo, kaže reditelj. I danas su članovi ove porodice pohlepni, gramzivi, prevrtljivi, samoživi, licemerni... Suštinski se ništa nije promenilo, a spolja ponešto. I čim se podigne zavesa imamo sliku sveta o kome je reč. To su predstavnici vlasti, estrade, kontraverznog biznisa – samozvane veličine u punom sjaju i bedi  sopstvene crnine. U svojoj britkoj analizi i preciznoj re-kreaciji  reditelj ide do kraja, do samog dna vitalizma članova ove familije. Nizom monumentalnih i nadahnutih slika priča priču. A to čini s ljubavlju i empatijom, ne osuđujući ih i ukazujući nam da zrno duše i zraci svetlosti duha i dalje u njima postoje. To što je imovina postala njihov jedini apsolut i što su spremni zubima da se kolju ne bi li stekli još više, ne znači da je ljudskost u njima potpuno nestala..... Na to ko su i kakvi su sve vreme ih podseća portret pokojnog Mate Todorovića. Ovim scenskim znakom Jagoš Marković pokojnika definiše kao glavni antagonistički lik. Mata Todorović je testamentom odredio da novac pripadne Prosveti i Crkvi, jer je odlično poznavao članove svoje familije i znao da je duhovna obnova  jedini njihov istinski spas. Nisu ga razumeli.Nisu još.....Nisu razumeli ni zašto najveći deo svoje imovine ostavlja kćeri Danici. Ona je, u Markovićevoj predstavi, ponižavana, izmanipulisana, ošamućena, ali je i dalje ono što je zvezda Danica našem rodu uvek i bila  - vesnica zore i dana. Kći sunca u narodnoj poeziji........Da bi se videla neophodno je uputiti pogled ka nebu.