Otac
drama Florijana Zelera

Reč rediteljke
„Otac“ Florijana Zelera je drama o gubitku – identiteta, vremena i stvarnosti. Kroz priču o Andreu, čoveku koji polako tone u demenciju, želim da približim publici unutrašnji svet u kojem se granice između realnog i imaginarnog brišu. Scena postaje prostor sećanja, straha i iluzija, u kojem svi zajedno sa glavnim junakom prolazimo kroz dezorijentaciju i nestabilnost. Ova intimna porodična drama postaje univerzalna priča o ljudskoj krhkosti i ljubavi.
U središtu predstave je odnos oca i ćerke – Andrea i Ane. Njihova ljubav i bliskost prepliću se sa nesporazumima, bolom i osećajem nemoći. Ana, iako vođena ljubavlju i odgovornošću, nosi ogroman teret brige, krivice i iscrpljenosti. Kroz nju vidimo kako bolest jednog člana porodice postaje iskušenje za sve, razarajući odnose i snagu, ali i otkrivajući dubine ljudske povezanosti.
Tema demencije danas je više nego aktuelna – to je ne samo medicinski i društveni, već i duboko lični izazov koji dotiče sve nas, bilo kroz iskustva u sopstvenoj porodici, bilo kroz šire razumevanje starosti i nemoći. Upravo zato ova predstava ima potencijal da pokrene razgovor i empatiju.
Zajedno sa ansamblom Nikšićkog pozorišta uhvatili smo se ukoštac sa zahtevnim i emotivno snažnim materijalom. Imali smo inspirativan proces i uživali u radu na ovako značajnom delu svetske savremene dramaturgije kakav je Zelerov „Otac“. Naša predstava prevazilazi lokalne okvire i komunicira sa publikom na univerzalnom planu. Verujem da će „Otac“ ostati kao jedno od onih pozorišnih iskustava koja se dugo pamte – i u sećanju ansambla i u srcima gledalaca.
Ovu predstavu posvećujem svojoj porodici – mom ocu i bratu koji više nisu sa mnom, i mojoj majci koja i dalje hrabro korača sama. Hvala vam.

Rediteljka Nataša Poplavska