Norma

SADRŽAJ
Prvi čin. Sveta šuma druida. Galski ratnici idu po noći u povorci prema hrastu u čijem podnožju se nalazi Irminsulov oltar. Prate ih druidi i vrhovni sveštenik Orovezo koji najavljuje da će, čim se pojavi boginja Mesec, doći Norma i kad obavi svete obrede i sakupi imelu („Ite sul colle, o Druidi“ / „Idite na breg, o druidi“), dati znak za ustanak protiv Rimljana. Gali se udaljavaju i nailazi rimski prokonzul Polione, u društvu Flavija. Polione poverava prijatelju da se njegova ljubav prema Normi ugasila i da sada voli Adalđizu, mladu sveštenicu Irminsulovog hrama, koja mu uzvraća ljubav. Ali on se plaši Normine srdžbe. Veruje da mu je san najavio nesreću za njega i decu, ali uprkos tome on odlučuje da vodi Adalđizu u Rim i da je oženi („Meco all’altar di Venere“ / „Sa mnom na Venerinom oltaru“). Čuje se zvonjava svetog zvona koje najavljuje Normin dolazak. Dva prijatelja su primorana da beže. Pre nego što se udalji, Polione kaže da namerava da brani svoju ljubav i sruši Irminsulov oltar. Dolazi Norma i poziva Gale da se strpe – još nije došao čas da se sruši rimska vladavina („Norma viene, le cinge la chioma“ / „Norma dolazi, kosu joj krasi“). Sveštenica sakuplja svetu imelu i doziva Mesec („Casta diva“ / „Prečista boginjo“). Na kraju obreda svi se udaljuju. Adalđiza dolazi na mesto na kojem je prvi put srela Polionea, i moli se za oslobađanje od osećanja koja je razdiru („Sgombra é la sacra selva“ / „Prazna je sveta šuma“). Pridružuje joj se Polione i poziva je da napusti okrutnog boga čija je sluškinja i da pođe s njim u Rim. Obuzeta ljubavlju, Adalđiza obećava da će poći s njim i da će je naći na istom mestu sledeće večeri („Va, crudele“ / „Odlazi, okrutnice“).
Normina tajna odaja u hramu. Dok grli svoja dva sina koja ima s Polioneom, Normu razdiru suprotna osećanja i poverava se Klotildi. Zna da je Polione pozvan natrag u Rim, ali on još nije izneo svoje namere. Adalđiza dolazi da ispovedi Normi svoju sramnu ljubav i da od nje potraži pomoć. Norma je teši, i dok sluša njenu priču, priseća se srećnih dana svoje ljubavi. Obećava da će joj pomoći tako što će je razrešiti zaveta („Sola, furtiva al tempio“ / „Sama, pritajena u hramu“), a zatim je pita za ime voljenog mladića. Adalđiza joj pokazuje na Polionea koji u tom trenutku ulazi. Potresena gnevom, Norma prebacuje prokonzulu zbog njegove izdaje i podseća ga na decu. Ali, Polioneova ljubav prema Adalđizi jača je od kajanja, i on ne može da je se odrekne. Zvone zvona koja pozivaju Normu na obred. Polione se udaljava, obuzet besom, a Adalđiza, saznavši da je on Normin zavodnik (,,Vanne, si, mi lascia, indegno“ / „Odlazi, ostavi me...“) obećava Normi da će pobediti svoja osećanja i da će se založiti za to da se Polione vrati Normi i sinovima (,,Soffocar saprò i lamenti... / „Prigušiću jauk...“)
Drugi čin. Unutrašnjost Normine odaje. Norma se, držeći bodež, približava krevetu u kojem spavaju njeni sinovi. Ali kada je došao trenutak da ih ubije, ne nalazi hrabrosti („Dormono entrambi?“ / „Obojica spavaju?“) i zove Adalđizu da dođe. Nagoveštava joj da je, kako bi okajala svoj greh, odlučila da umre i da joj poveri decu da ih odvede u rimski logor. Ali, Adalđiza savetuje Normi da se nada kako će se Polione vratiti bar zbog ljubavi prema sinovima, i ispoveda joj da nema nameru da krene u Rim, da ne voli više Polionea i da će ga dovesti natrag Normi („Deh! con te li prendi... Mira, oh, Norma... Sì, fino all' ore estreme“ / „Ah, povedi ih sa sobom... Pogledaj, Norma... Da, do poslednjeg časa...“).
Usamljeno mesto u druidskoj šumi. Galski ratnici komentarišu budući odlazak Polionea, koga će naslediti još ratoborniji konzul. Orovezo ih nagovara da se pretvaraju kako se mire sa sudbinom, dok čekaju dan osvete (,,Ah, del Tebro al giogo indegno“ / „I ja strepim od rimskog jarma...“).
Irminsulov hram. Norma polaže nadu u dobar ishod Adalđizine misije, ali Klotilde joj nagoveštava da Polione nema nameru da se odrekne mlade sluškinje, te obećava da će je oteti čak i na božjem oltaru. Norma zatim izgovara reči osvete, tri puta udara Irminsulov sveti štit i saziva Gale. Pristižu sa svih strana ratnici i sveštenici. Norma najavljuje kako je došao trenutak da krenu oružjem protiv Rimljana („Guerra, guerra, le galliche selve“ / „Rat, rat, galske šume“). Mora se obaviti žrtveni obred i Gali pitaju sveštenicu ko je odabrana žrtva. Pristiže Klotilde, koja javlja da su nekog rimskog ratnika zatekli na mestu rezervisanom za sveštenice, te da je on tako oskrnavio hram: to je Polione, koga dovode pred Normu. Ona naređuje da se svi udalje, kako bi ga ispitala. Kada su ostali sami, navodi ga da se zakune da će napustiti Adalđizu u zamenu za svoj život (,,In mia man, alfin tu sei“ / „U mojim si rukama, napokon“). Ali, Polione to odbija. Norma zatim preti da će narediti da ubiju decu i spale Adalđizu. Polione, najzad pobeđen, moli Normu da poštedi Adalđizin život i da se zadovolji njegovom smrću. Norma ponovo doziva Gale i naređuje im da spreme lomaču za sveštenicu krivokletnicu koja je prekršila zavete. Kada je došao trenutak da izusti njeno ime, na zaprepašćenje svih, ona optužuje samu sebe. Prekasno je Polione shvatio kakva je bila Normina duša. Ona, pošto je zamolila Oroveza da poštedi nevinu decu, odlazi na lomaču zajedno s Polioneom (,,Qual cor tradisti... Deh! non volerli vittime“ / ,,Kakvo si srce izdao... Ne traži ih kao žrtve“).

VINČENCO BELINI (1801–1835)
Belini je rođen je 3. novembra 1801. godine u Kataniji, u umetničkoj porodici – otac i deda su mu bili profesionalni muzičari. Staranjem i zauzimanjem jednog plemića iz Katanije, Belini je 1819. poslat u Napulj, na konzervatorijum na čijem je čelu tada stajao čuveni kompozitor Nikolo Cingareli. Kod njega je Belini proučavao napolitanske majstore i orkestarska dela Hajdna i Mocarta. Kao izuzetno talentovanom učeniku, omogućeno mu je da komponuje svoju prvu operu, Adelson i Salvini, koja je u izvođenju studenata 1825. imala premijeru i više repriza. Iako nije izvođena nikad kasnije, značajna je jer je bila izvor materijala za kasnija dela ovog majstora. Ubrzo potom, poznati impresario Domeniko Barbaja naručuje od Belinija prvu operu za Teatar „San Karlo“ u Napulju – Bjanka i Đernando (1826). Slede Gusari za milansku Skalu (1827), Strankinja (Skala, 1829), Zaira (Teatro „Dukale“, Parma, 1829), Kapuleti i Monteki, prema Šekspirovom komadu Romeo i Julija (Teatro „La Feniče“, Venecija, 1830). U ovom periodu Belini niže uspehe. Od 1827. do 1833. boravi u Milanu, gde su mu sva vrata otvorena. Njegove opere su sve kvalitetnije i on postaje sve popularniji, što mu obezbeđuje luksuzan život. Svakako najuspešnija mu je 1831. godina, kad nastaju njegove dve najpopularnije opere, Mesečarka i Norma. Iako Norma na premijeri nije doživela veliki uspeh, mnogi kritičari a i sam Belini, smatrali su je njegovim najboljim delom. Arija „Casta diva“ je jedna od najpoznatijih numera klasičnog repertoara. Sledi privremeni pad tandema Belini – libretista Frančesko Romani, sa operom Beatriče di Tenda (La Feniče, 1933), posle kojeg Belini dolazi u Pariz. Na preporuku Rosinija, Italijansko pozorište mu naručuje operu Puritanci, koja je sa velikim uspehom izvedena 1835. Na vrhuncu karijere, sa nepune 34 godine, Belini iznenada umire 23. septembra 1835, kod svoga prijatelja u Pitou kraj Pariza. Pogrebnu svečanost su osmislili Rosini, Kerubini, Paer, Karafa i Habenek, dok su Rubini, Ivanov, Tamburini i Lablaš pevali melodije adaptirane za pogrebni obred. Sahranjen je na groblju Per–Lašez, ali su njegovi posmrtni ostaci 1876. godine preneti u katedralu u Kataniji, gde se čuva njegova zaostavština i notni materijali za svega jedanaest opera (pored navedenih, tu je i Bjanka i Fernando, prerada opere Bjanka i Đernando, izvedena u Teatru „Karlo Feliče“ u Đenovi, 1828). Belinijeve opere, čije izvođenje od pevača zahteva izuzetne glasovne sposobnosti, revolucionarno su izmenile ukus italijanske publike i otvorile vrata romantičnoj melodrami.

DEJAN SAVIĆ
Savić je staknuti srpski umetnik, rođen 1957. Diplomirao je dirigovanje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a magistrirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Od 1993. je glavni dirigent a u dva navrata i direktor Opere i Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu. Bio je upravnik Nacionalnog teatra od 2005. do 2007, a od 2012. je ponovo na čelu ove kuće. Pored kontinuiranog angažmana u matičnoj kući, bio je umetnički direktor Niškog simfonijskog orkestra, kao i muzički rukovodilac Kamernog orkestra Pro Classica, Kamernog ansambla Pro Musica, Mešovitog hora „Braća Baruh“. Od renomiranih svetskih orkestara kojima je dirigovao izdvajamo više najvažnijih grčkih simfonijskih orkestara, uključujući one u Atini i Solunu a bio je i stalni gost-dirigent Simfonijskog orkestra Grčkog radija – ERT, kao i: Blumingdejl simfonijski orkestar (Njujork); Veliki simfonijski orkestar Bugarskog nacionalnog radija i Državnu filharmoniju iz Rusea (Bugarska); Simfonijski i Kamerni orkestar Rumunskog nacionalnog radija u Bukureštu; Rajnsku filharmoniju i operski hor (Nemačka); Državnu opersko-baletsku kompaniju iz Krasnojarska (Sibir); Portugalski orkestar iz Algarvea, te brojne ansamble iz Italije – Polifoni hor „David Brunori“ i Filharmonijski orkestar regije Marke, Italijanski internacionalni orkestar i hor Pozorišta „Ventidio Baso“ iz Askoli Pićena, Simfonijski orkestar „Đoakino Rosini“ iz Pezara, Gradski hor iz Bitonta, Filharmoniju „Đuzepe Verdi“ iz Salerna, Kamerni orkestar Pulje u regionu Fođe... Ne treba zaboraviti ni Hor i Simfonijski orkestar RTS-a i Beogradsku filharmoniju. Nastupao i u operskim kućama Dablina (Irska), Atine i Soluna (Grčka), Strazbura (Francuska), Sofije (Bugarska), Osla (Norveška), Beča (Austrija), Bukurešta (Rumunija), Burgasa (Bugarska). Sa Narodnim pozorištem, ansamblima kojima rukovodi i samostalno, pored pomenutih zemalja gostovao je i u Izraelu, Holandiji, Švajcarskoj, Španiji, na Kipru...
Njegovu domaću i internacionalnu karijeru čine i mnogi audio i video zapisi. Za svoja umetnička dostignuća primio je brojne nagrade i priznanja.

LERI NjULEND
Studirao je kod Pjera Montea, Jonela Perlee i Tibora Kozme. Karijeru je započeo 1960. u Njujorškoj filharmoniji, u koju dolazi na poziv Leonarda Bernštajna kao violinista, a kasnije je svirao klavir i druge instrumente sa dirkama. Prvi koncert sa Filharmonijom je dirigovao 1974, a kasnije postaje asistent dirigenta. U tom periodu blisko sarađuje sa Bernštajnom prilikom priprema koncerata, gostovanja i snimanja, pri čemu je dirigovao prerađenu verziju simfonije Džeremaja, Bernštajnovu Sonatu za klarinet preradio za violu, pripremao hor za Bernštajnova izvođenja Malerovih simfonija... Filharmoniju je napustio 1985. Bio je muzički direktor Simfonije u Harisburgu u periodu 1978–95. Dirigovao je mnogim velikim orkestrima u SAD, Koreji i Meksiku, kao i orkestrom Njujorškog baleta. Širom Sjedinjenih Država dirigovao je nove operske produkcije. Naklonjen je savremenim kompozitorima. Od 1990. do 2000. je bio dirigent orkestra i hora na Adelfi univerzitetu u Njujorku, a od 1995. je vodio Odsek za muziku. Bio je profesor dirigovanja, vodio radionice, bio član žirija na muzičkim takmičenjima. Organizovao je dve nacionalne konferencije Udruženja dirigenata, a kasnije je dva puta bio predsednik ove organizacije. Odlazi 2000. u Slovačku, na mesto glavnog dirigenta pozorišta u Košicama. Kao gostujući dirigent često sarađuje sa svim većim orkestrima i pozorištima Slovačke, kao i širom istočne Evrope: u Poljskoj, Češkoj, Rumuniji... Nastupao je i sa Slovačkom filharmonijom i Filharmonijskim horom, sa solistima Slovačkog nacionalnog teatra, u velikoj televizijskoj i filmskoj produkciji novih muzičko-scenskih dela. Priprema retrospektivu Bernštajnovih dela. Dobitnik je brojnih nagrada, uključujući i Specijalnu nagradu „Kusevicki“, Nagradu „Bernštajn“, Nagradu grada Harisburga i Državnu nagradu Pensilvanije.

ĐANKARLO DEL MONAKO
Kao reditelj je debitovao 1965. u Sirakuzi (Italija), gde je režirao Samsona i Dalilu (sa ocem, Marijom del Monakom u glavnoj ulozi). Karijeru je nastavio u Nemačkoj, kao asistent Vilanda Vagnera, Gintera Renerta i Valtera Felzenštajna, nakon čega je dobio mesto glavnog reditelja u Ulmu, gde je režirao 15 predstava u periodu od 1973. do 1976. Radio je kao lični asistent upravnika Bečke opere, Rudolfa Gamsjegera od 1970. do 1973. Bio je generalni direktor Festivala u Montepulčijanu (Italija) 1975, te Teatra u Kaselu (Nemačka) u periodu 1980–82, Festivala u Maserati (Italija) od 1986. do 1988, upravnik Opere u Bonu od 1992. do 1997. (pri čemu je bio prvi Italijan na toj funkciji u istoriji te Opere). Od 1997. do 2001, bio je upravnik Opere u Nici (Francuska), a u periodu 2009–11. bio umetnički direktor Operskog festivala na Tenerifama. Uz uspešnu karijeru kao upravnik, on je i jedan od najistaknutijih i najtraženijih reditelja svoje generacije. Režirao je brojne predstave u teatrima širom sveta: u Barseloni, Pekingu, Berlinu, Bolonji, Bregencu, Buenos Ajresu, Kataniji, Hamburgu, Los Anđelesu, Madridu, Minhenu, Milanu (Skala), Monpeljeu, Napulju, u Metropolitenu, Parizu, Rimu, Štutgartu, Sidneju, Tel Avivu, Veneciji, Vašingtonu, Beču, Cirihu, Lajpcigu, Bilbau, Lozani, Astani, Melburnu, Makau, na Festivalu u Oranžu... Sarađivao je sa najistaknutijim dirigentima i scenografima iz sveta opere.  Tečno govori pet jezika. Njegov opus sadrži više od 100 opera, izvedenih na originalnom jeziku. Na poziv da režira Devojku sa Zapada u Metropoliten operi, odlazi u Njujork 1991. Nakon te produkcije, usledili su Stifelio, Madam Baterflaj, Simon Bokanegra i Moć sudbine (za koju je dobio nagradu Američkog instituta za proučavanje Verdija). Sve pomenute produkcije u Metropolitenu su snimljene i emitovane širom sveta (tri opere su objavljene i kao DVD izdanja). Đankarlo del Monako je dobitnik brojnih nagrada i priznanja, poput Viotti d’Oro, Bundesverdienskreutz 1. klase, koju dodeljuje predsednik Republike Nemačke ili Cavaliere Ufficiale della Repubblica, Commendatore dell’Ordine al Merito Republike Italije. Brazilski Ordem Nacional o Cruzeiro do Sul dobio je za postavku brazilske opere Il Guarany 1994. u Bonu (u glavnoj ulozi Plasido Domingo, sa kojim već više od 30 godina sarađuje, a isto toliko su i prijatelji), kao i za snimak izvođenja ovog dela u Operi u Bonu za diskografsku kuću „Soni klasika“. Dobitnik je i sledećih titula: Počasni doktor umetnosti Koledža u Palm Biču, Chevalier des Arts et des Lettres koju dodeljuje francuski ministar kulture, Premio Illica (1998) za doprinos umetnosti, Počasni građanin Monpeljea, francuske Legije časti (2015)... Dobio je i nagradu Aigle de Cristal Nice (2001), Špansku lirsku nagradu Premios Liricos Teatro Campoamor za postavku Kavalerije rustikane i Pajaca u Teatru „Real“ u Madridu (2008). Do sada je snimljeno nekoliko TV emisija o Đankarlu del Monaku, uključujući i 90-minutnu emisiju na Nemačkoj televiziji, kao i nedavni portret na Francuskoj televiziji. Veliki broj njegovih postavki je emitovan u okviru Vorldvizije i Evrovizije.