Don Karlos

Posle pariske premijere opere „Makbet" 1865. godine, Đuzepe Verdi, najslavniji svetski operski kompozitor, dobija od direkcije Pariske opere, porudžbinu novog dela, koje bi se prikazalo u okviru svetske izložbe 1867. godine. Verdi pomišlja da, najzad, ostvari svoj san da napiše operu po Šekspirovom „Kralju Liru", ali ubrzo odustaje, bojeći se izvesne nesceničnosti. Takođe odbacuje ideju o obradi Floberove „Salambo". Najzad sa direktorom Pariske opere, Perenom postiže dogovor da napiše Don Karlosa, za koji će libreto zgotoviti spretni Žozef Meri. Šilerovo ime se i ne pominje, jer to nije ni trebalo da bude muzičko tumačenje slobodarske drame nemačkog dramatičara. Verdija je radnja zainteresovala još desetak godina ranije, a prilikom jednog puta po Španiji, opet privukla. To je morala biti velika svečana opera, sa velikim horskim zadacima i baletom, nešto dostojno slavlja svetske izložbe. Posle smrti Žozefa Meria, libreto je dovršio Di Lokl, istaknuti operski znalac i organizator. Premijera je održana 11. marta 1867. u prisustvu carskog para. Verdi je više puta prerađivao svoju operu, tako da postoji ukupno sedam verzija. Odomaćena je verzija u četiri čina, i tek poslednjih godina se opet koriste mnogi lepi odlomci, koji su nepravedno bili zapostavljeni. Izdavač Rikordi je objavio sve dopune, tako da svakom pozorištu omogućava sopstveni izbor verzije. Za gramofonske ploče je obično snimana tradicionalna verzija u četiri čina, znači sa izostavljanjem prve slike koja se odigrava u Fontenblou. I obimni balet se skoro nikada ne izvodi, a ta muzika takođe nije zastupljena na pločama. Obično se postavlja pitanje odnosa libreta opere i Šilerove drame, jer je sadržaj identičan. Ipak, razlike su znatne, pre svega zbog toga što Šilerova drama sa svojih 5700 stihova sadrži mnoštvo scena koje radnju suviše razuđuju, i koje bi operu učinile preopširnom. Šiler, pre svega, u drami ističe revolucionarne, slobodarske ideje o slobodi i pravu čoveka na slobodu misli, zatim na odnos tlačitelja i potlačenih, a takođe ubedljivo dramski daje mračnu sliku inkvizicije. Verdijevi libretisti u okvir velike opere stavljaju nerazrušivo prijateljstvo infanta Don Karlosa i markiza od Poze, čežnju za ljubavnom srećom kraljice Elizabete, i ljudsku usamljenost kralja Filipa. Sve scene nisu baš najjasnije, ali je Verdi svojom muzikom sve nedorečenosti popunio, tako da se danas „Don Karlos" smatra ne samo uzornim već i potpuno uspelim delom. Za muzičko oblikovanje, Verdiju u libretu nije bio potreban zloglasni Šilerov vojskovođa vojvoda od Albe, niti ispovednik Domingo, nije mu potrebna ni velika centralna scena drame sa brojnim velikašima i komandantom izgubljene i potopljene armade, ali zato mu scena spaljivanja jeretika daje priliku da stvori jedan od najgrandioznijih operskih finala. U operi nas ne zanima vernost radnje prema istorijskim dokumentima, već snaga, lepota i izražajnost muzike, i pre svega pevačke melodije. Opera Don Karlos je posle Drugog svetskog rata, prisutna na svim svetskim operskim scenama, zahvaljujući i takvim velikanima operske umetnosti kao što su Čezare Sjepi, Boris Hristov i Nikolaj Đaurov, koji su svojim snimcima uloge kralja Filipa, milionima slušalaca omogućili retko muzičko uživanje. Na pariskoj praizvedbi Don Karlos nije imao nekog naročitog uspeha i kada je za vreme autodafea, carica demonstrativno okrenula leđa pozornici, u znak protesta zbog lomača i duhovnika da sceni, mnogi su poverovali da je nova Verdijeva opera propala. Zbog svetske izložbe, opera se ipak uporno prikazivala, tako da je doživela 43 predstave do kraja godine. Ni pariska kritika nije bila blagonaklona, tako da se govori o nekakvom „germanskom uticaju" u muzici. Verdi se ipak uzrujava u jednom pismu: „Na kraju ispadam perfektni Vagnerijanac!". Da su kritičari makar malo obratili pažnju, zapazili bi da su iste tendencije u tercetu iz „Ernanija"/sceni mesečarstva u „Makbetu", kao i u mnogim drugim operama. Nije pitanje da li Don Karlos pripada jednom sistemu, nego da li je muzika dobra ili loša. Pitanje je jasno, jednostavno i pre svega tačno". Čak je i Žorž Bize zapisao posle premijere: „Verdi više nije Italijan. On pravi Vagnera. On nema više svoje poznate greške i nedostatke, ali nema više nijednu od svojih dobrih osobina. Bitka je za njega izgubljena i njegova opera leži u borbi sa smrću u agoniji koju ima da zahvali isključivo svetskoj izložbi, koja traje duže no što je to normalno". Operom Don Karlos nisu bili zadovoljni ni oni slušaoci koji su tražili nastavak već popularne trilogije Travijata, Trubadur i Rigoleto, niti oni koji su želeli pravu „veliku operu" u stilu Majerbera. Odmah posle praizvedbe u Parizu izvođenje u Londonu imalo je pravog uspeha i odjeka, ali Verdi nije zadovoljan i za izvođenje u Bolonji vrši mnoge izmene. Prvi čin čija se radnja dešava u Fontenblou sasvim se izostavlja, takođe i veliki balet koji nam danas izgleda zbilja suvišan. Za izvođenje u Beču, Verdi priređuje novu verziju, kako bi se muzika skratila da bi Bečlije stigle do svojih domova pre deset sati kada nastojnici zaključavaju kapije! Verdijev Don Karlos sadrži izuzetno mnogo inspirisane muzike najvišeg kvaliteta, ali i nešto muzike koja potpada pod takozvana „opšta mesta", tokom kojih se publika odmara. Verdi u ovoj operi koristi mnoge finese u instrumentaciji, tako da se može govoriti o bojama koje odgovaraju španskom slikarstvu, naročito Velaskezu. Po potrebi Verdi je i polifoničar, tako da više nema ni govora o orkestru kao velikoj gitari. Muzika je produbljena, tako da daje pravo tumačenje svake scene ili događaja. Arije su izrazito izražajne, jedinstvene i neponovljive, tako da bi bilo nezamislivo da neku od arija iz Don Karlosa peva neka ličnost u nekoj drugoj operi. Ali izvesno odsustvo popularnih melodija i zapaljivih ritmova, čini muziku Don Karlosa teže prijemčivom, jer zahteva od slušalaca napregnutu pažnju i unošenje u scensku radnju. Ništa nije prateće, površno, pa čak ni dopadljivo u uobičajenom operskom smislu. Opera nema pravu uvertiru ni u verziji sa pet ni u onoj sa četiri čina. Setna uvodna muzika koju sviraju horne, direktno nas uvodi u raspoloženje cele opere. Hor fratara ima pravi mistični prizvuk, nad kojim se melodija fratra smelo uzdiže. Don Karlos je od prve pojave na sceni mučen nespokojstvom, gotovo nervozan, pa zato i nema pravu ariju već skromniji ariozo. Duet sa Pozom je snažan, i najavljuje ne samo njihovo zajedništvo, već i nepokolebljivo poverenje i spremnost na žrtvu. Posle dueta tenora i baritona u operi Moć sudbine, Verdi je dokazao da je nenadmašan u nalaženju novih oblika izražavanja. Umiljati ženski hor u vrtnoj sceni ponovo dokazuje Verdijev smisao za neposredan kontrast a mavarska pesma o velu kneginje Eboli daje pravu muzičku numeru u operi, obojenu lokalnim koloritom. Samo nekoliko taktova kod pojave kraljice Elizabete donosi potpunu promenu raspoloženja. Tercet Kraljice, Eboli i Poze je vešto ugrađen u scenu, tako da deluje kao razvoj, a ne kao zastoj radnje. Duet Kraljice sa Don Karlosom je drugi iz niza dueta koje odlikuju ovu partituru. Dolaskom kralja Filipa sve se menja, zamračuje, i neki nevidljivi strah obuzima ne samo sve na sceni već i publiku, koja predoseća da u konačnom raspletu ishod za sve ličnosti iz kraljeve okoline mora biti koban. Tužna romansa kraljice koja pokušava da uteši svoju prvu damu zbog kraljeve osude na progonstvo iz Španije je novo psihološko obogaćenje radnje. A znameniti duet kralja Filipa sa Pozom je istraživanje nepoznatih sfera i nalaženje novih izražajnih formi operske muzike. U orkestru se čuje i zveket lanaca i strah i mučenje, teror nad Flandrijom, i Pozina nada u boljitak. To je pravi ulazak politike u muziku! Već je prikazana i Filipova usamljenost kada se ispoveda, i traži Pozino poverenje i odanost. Duet Don Karlosa i kneginje Eboli i tercet njih dvoje sa Pozom je izuzetno uspela dramska scena, u kojoj su ariozni delovi potpuno sliveni sa rečitativnim delom, tako da slušalac i ne oseća prelaze. Tercet je čak i efektan u pevačkom pogledu sa zahvalnim visokim notama. Izuzetni brio ove muzike kod pravih protagonista nikada ne promašuje dejstvo. Velika scena autodafea, kažnjavanjs jeretika, iako predstavlja Verdijev ustupak pariskom operskom ukusu, grandiozan je poduhvat operskog dramatičara, koji uspeva da spoji u neraskidivu celinu i svojevrsno „postrojavanje" učesnika „mitinga", i reprezentativne običaje i obrede, kao i potresan prolaz nevinih žrtava, i jezoviti avetinjski napev monaha, kao i veliki vokalni ansambl pred polazak na sam čin spaljivanja jeretika. Kralj Filip je ponovo nepokolebljivi branilac vere, koji ognjem i mačem preti svima, vladar koji je spreman da sve unišgi u svom ogromnom kraljevstvu, sve u službi zaslepljene verske netolerancije. Molba flandrijskih izaslanika i Filipova jarost zbog njihove smelosti su muzički ubedljivi u svojoj suprotnosti, tako da se veliki ansambl sam stvara, iako po ubedljivosti najavljuje odgovarajući ansambl iz „Aide". Karlosova pobuna protiv samog oca i kralja i Pozino „spasavanje situacije" razoružavanjem ustreptalog infanta dati su sasvim jezgrovito. Dovoljno je i podsećanje na motiv neraskidive veze Karlosa i Poze, pa da se shvati kako Verdi koristi lajtmotiv sasvim drukčije no Vagner. Za sav užas svirepog mučenja i uništenja nevinih ljudi od strane inkvizidije, Verdi nalazi rešenje u obraćanju „glasa sa neba" koji najavljuje spasenje i mir. Znamenita arija kralja Filipa Ona me nikada nije volela sa opširnim orkestarskim uvodom, svedoči o Verdijevom majstorstvu u slikanju ljudskih likova. Prilikom posete Eskorijalu, Verdi je sa posebnom pažnjom razgledao kraljeve lične prostorije, naročito malu i skromnu odaju sa gotovo ubogim nameštajem, u kojoj je moćni vladar proživeo svoje poslednje dane posle abdikacije. Sva usamljenost, ili čak izolovanost kralja u ogromnom dvorcu koji ničemu ne služi, dati su muzičkim sredstvima u ovoj ariji. Znamenita scena  duet sa Velikim inkvizitorom predstavlja nešto jedinstveno u celokupnoj operskoj literaturi, koja se može samo porediti sa scenom Don Žuana sa Komturom kod Mocarta. Tamni duboki tonovi, potpomognuti i kontrafagotom odmah „proizvode" jezu kod slušalaca, koji osećaju da se dešava nešto sasvim novo na operskoj sceni. Ta rasprava dva basa je nečuvena, upečatljiva, sudbinski neumitna. Moćni kralj mora da poklekne pred naletom verske netolerancije, bajagi u ime spasenja ljudi. Inkvizitor daje odobrenje, ili bolje rečeno naređuje da se slobodoumni infant i njegov prijatelj Poza smaknu u ime viših ciljeva, kako bi se sledio primer samog Gospoda Boga koji je svog sina poslao na Golgotu! Muzika je osvojila još jednu oblast, u koju do tada nije smela ni da proviri. A odmah zatim uzbudljiva scena sa kraljicom i pravi operski kvartet! Čin se završava velikom arijom kneginje Eboli, u kojoj protagonistkinje mogu da se prikažu u najboljem svetlu. Gotovo usplahireni uvodni deo, meditativni lagani ariozo i blistavi završetak arije sa poklicima uvek uzbuđuju slušaoce. I posle ovakvih uzleta sledi Pozina smrt u zatvoru, sa velikim arioznim delovima. Pobuna naroda i pozivanje na poslušnost od strane Velikog inkvizitora dati su jezgrovito i snažno, tako da nadahnuta lirika Pozinih prethodnih napeva još biva naknadno pojačana. Muzički uvod nas potpuno vraća na početnu scenu, ali sve je izmenjeno, tako da se razrešenje svih sudbina samo nameće. Elizabeta u velikoj ariji meditira o ljudskoj sudbini i o smrti koja jedino donosi smirenje i spokoj. Njen oproštajni duet sa Don Karlosom više nije od ovog sveta, tako da Verdi koristi gudače u pratnji na sasvim poseban način, da se dobija utisak bestežinskog stanja. Iako infant najavljuje odlazak u Flandriju, muzika već nagoveštava njegov brzi kraj, tako da neumitni inkvizitor, stražari, dvor pa i sam kralj nemaju vremena za neki ansambl već razrešenje dolazi verističkom operskom brzinom. Fratar ili možda duh pokojnog cara Karla V najavljuje izbavljenje na nebu. Velika ljudska drama je završena, i neophodno je nekoliko puta slušati ovu operu uzastopno kako bi se zapazile sve njene vrednosti, koje ponekad ostaju u senci najpoznatijih arija. Verdi je dao svoje rešenje problema muzičke drame, koje će najbolji oblik naći u Otelu.

Konstantin Vinaver

AUTENTIČNI DOGAĐAJI ŠPANSKE ISTORIJE

1527. 21. maja rođen Filip II
1545. 28. jula rođen Don Karlos kao sin Filipa i sedamnaestogodišnje Marije portugalske, koja umire 12. jula.
1556. Abdikacija  cara  Karla  V. Carsku krunu i Nemačku dobija njegov brat Ferdinand I. Španski kralj postaje njegov sin Filip II, kome pripadnu i Holandija i posedi u Italiji i Americi.
1566. 1. decembra Vojvoda od Albe je naimenovan za zapovednika vojske koja kreće da smiri Holandiju.
1568. 18. januara - Hapšenje i pritvaranje infanta Don Karlosa.
5. juna - pogubljenje grofova Egmonta i Horna,  vođa  holandskog plemstva.
24. jula - smrt Don Karlosa.
3. oktobra - smrt kraljice Elizabete posle porođaja.
1572. Pobuna Holandije protiv Španije.
1581. Holandske pokrajine proglašavaju svoju nezavisnost.
1598. 13. septembra - Umire kralj Filip II

Iako su neki istoričari u svojim zabeleškama opisali infanta Don Karlosa kao ne mnogo inteligentno i hendikepirano biće, kojem se nikako nije mogao poveriti neki važan državni posao, ipak izgleda da je Karlos bio osećajan mladi čovek koji u mračnom kraljevstvu svoga oca nije mogao da se oseća dobro. U noći između 18. i 19. januara 1568. sam kralj sa isukanim mačem praćen svitom velmoža i 12 stražara pod vođstvom jednog oficira, u kraljevskom dvorcu u Madridu, ulazi u prestolonaslednikove odaje i hapsi ga. Mladić uzvikuje: „Šta je to? Hoće li Vaše veličanstvo da me ubije?", na šta kralj odgovara: „Smirite se, sve se dešava za Vaše dobro". Karlos je pokušao da se baci kroz prozor, ali je zadržan. Njegova pisma i spisi su uzapćeni, a on sam odveden u zatvor. Kralj Filip je u pismima stranim vladarima i papi pokušao da opravda ovaj postupak, ali nije izneo nikakve podatke o nekoj zaveri, naglašavajući da je mladić opterećen manama koje potpuno onemogućavaju njegovo eventualno nasleđivanje prestola. Ostalo je nerazjašnjeno da li je nesrećni infant u zatvoru umro prirodnom smrću ili je to bilo još jedno nedelo kraljevih izvršitelja. Karlos je imao telesne mane (jedno rame bilo je niže, a jedna noga kraća), ali to nisu prevashodni razlozi za odstranjenje.

Konstantin Vinaver