Đani Skiki

SADRŽAJ
U spavaćoj sobi bogatog Firentinca, Buoza Donatija, okupili su se njegovi rođaci koji oplakuju njegovu smrt. Na postelji je još pokojnikovo telo. I pored velike žalosti, rođake jako interesuje gde je testament. Pošto ne mogu da izdrže, rastrče se po kući u potrazi. Nađe ga Rinučo. Kada ga otvore, svi su zapanjeni: stari Buozo je ostavio svoje imanje crkvi. Velika žalost se pretvara u grdnju. Pošto niko nema ideju šta da urade, Rinučo se seti da pozovu Đani Skikija, poznatog po pronicljivosti i lukavstvu. (Rinučova Arija)
Rođaci nisu oduševljeni, jer znaju da Rinučo voli Skikijevu kćer Lauretu. Dolaze Laureta i Skiki. Zita saopštava Skikiju da ne da svog nećaka devojci bez miraza. Laureta preklinje oca da im pomogne. (Lauretina Arija)
Skiki se doseti, da pošto je Buozo tek umro, a vest o njegovoj smrti se još nije pročula, treba falsifikovati testament.Telo pokojnika biće prebačeno u drugu sobu, i umesto njega u krevet će da legne Skiki i da maskiran, glumi Buoza i izdiktira novi testament. U međuvremenu naiđe doktor Spineloćo, da obiđe bolesnika, i na oduševljene svih prisutnih ne prepoznaje Skikija. Dok se prave pripreme, svaki rođak došapne Skikiju da baš njemu ostavi glavni deo nasledstva (kuću, mazgu i mlinove), a da će njemu pripasti deo. Skiki ih upozorava da se po zakonu falsifikovanje testamenta kažnjava odsecanjem ruke i progonstvom. (Skikijeva Arija)
Stižu notar i dva svedoka, komšije Gučo i Pinelino, pred kojima Skiki diktira testament. Svako dobija po nešto, a glavni deo nasledstva ostavlja sebi. Pošto odlaze notar i svedoci, Rodbina se u gnevu rastrči po kući ne bi li uspeli da odnesu nešto vredno. Skiki ih izbaci napolje, a zatim se obraća publici. Laureta i Rinučo srećni pozdravljaju Firencu obasjanu suncem.

Na čiju stranu treba stati u vremenu bez pravih junaka?
Operu Đani Skiki Đovakino Forcano stvara inspirisan Danteovom Božanstvenom komedijom. Danteovi stihovi, a i opera, tretiraju stvarne događaje i istorijske ličnosti iz XIII veka. Đani Skiki je jedan od njih. Njega Dante smešta u osmi krug pakla, u jarugu u koju su smešteni krivotvorci. Pučini svojom operom baca novo svetlo na ovaj događaj. Forcanov i Pučinijev Skiki je antijunak među članovima porodice Donati, koji su portretisani kao pravi zlikovci. Tako se dovitljivi italijanski seljak veliča spram starih Firentinaca – elite. Priču o ožalošćenoj i pohlepnoj porodici suštinski određuje odnos između elite i provincijalaca. Kroz taj odnos i konstruišem osnovu za rediteljsku aktuelizaciju opere. Svedoci smo vremena u kojem su dovitljivost i lukavstvo jedino na ceni, te nas poreklo i pedigre više ne mogu odrediti niti socijalno pozicionirati. Današnja elita, u ovom slučaju stari Firentinci, pod prašinom zastarelih modela ponašanja i percipiranja stvarnosti lako postaju žrtve neoliberalnog kapitalizma. Sa druge strane, provincijalci, odnosno oni koje često ne nazivamo pravim građanima našeg grada, pokazuju mnogo veću osvešćenost i spremnost da se u novom vremenu snađu. I zaista, neminovno je zapitati se na čiju stranu treba stati u vremenu bez pravih junaka. Zato Đani Skiki, na kraju, pita publiku da sama donese presudu o njegovoj krivici. Tokom rada na ovoj operi često sam se pitala koliko smo kao javnost sposobni da donesemo objektivnu presudu i da je javno iskažemo. Kriva je porodica Donati podjednako kao i Đani Skiki. Kriv je i državni aparat prikazan pojavom namerno naivnih epizodnih likova. Kao publika, svedoci smo jednog komičnog događaja koji možda i nije zaista toliko smešan. Svedoci smo jednog grada koji neće više biti isti, jer grad, to su ljudi. Najviše smo onda krivi mi, publika, ako ništa ne uradimo.

Ana Grigorović