Čarobna frula

Mocartova magična opera

Gledalac koji je 1791. godine želeo da vidi Mocartovu Čarobnu frulu morao je da dođe ispred pozorišne blagajne već oko podneva i da čeka nekoliko sati u redu kako bi kupio kartu. U narednih nekoliko godina predstava, čija je premijera bila 30. septembra 1791. godine u Frajhaus-teatru na Videnu u predgrađu Beča, izvedena je više od 200 puta a ubrzo će osvojiti i operske scene širom sveta.
Godinu dana pre premijere Volfgang Amadeus Mocart (1756–1791) našao se u finansijskim problemima kada je 1790. godine preminuo njegov pokrovitelj, car Jozefa II. Mocartov prijatelj slavni glumac, pevač, dramaturg i kompozitor Emanuel Šikaneder (1748–1812) koji je bio u istoj materijalnoj situaciji došao je na ideju da napiše libreto za operu koja će obojicu izvući iz dugova. To nije mogla da bude bilo kakva opera već pravi spektakl a Šikaneder koji je bio poznat po spektakularnim predstavama odlučio se za žanr koji je pripadao popularnom pozorištu u Beču – magičnu operu. Profesor Piter Braskomb objašnjava da iako se teoretski sve opere sa magičnom tematikom (vilama, vešticama, magijom...) vode kao magične opere, u praksi je to isključivo zingšpil (komična opera sa govornim dijalozima) i to magični zingšpil čiji je sastavni deo scenografija zasnovana na baroknoj pozorišnoj mašineriji. Dakle, iako su Mocart i Šikaneder živeli i stvarali u doba klasicizma popularni teatar koristio je elemente prethodnog baroknog stila, odnosno scenografiju barokne opere. Barokna mašinerija omogućavala je brze promene scenografije zahvaljujući kulisama koje su se lako pomerale a koje su dočaravale mesto na kome se radnja odvija. Kažu da je u Čarobnoj fruli bilo čak četrnaest ovakvih promena! Među specijalne efekte spadala je i leteća mašina u kojoj su se tri dečaka ili Kraljica noći iz Čarobne frule spuštali na scenu kao sa neba. Mašina je bila ukrašena cvećem a inače je u pozorištu često predstavljala i leteće kočije, zmajeve ili oblake. Gromovi i drugi zvučni efekti bili su sastavni deo ovakvih predstava. 
Zbog svega navedenog bilo je prirodno da Šikaneder radnju Čarobne frule smesti u nestvarni svet bajke čiji se motivi prepliću sa mitološkim temama i masonskim simbolima (simbolima tajnog društva kome su pripadali i Šikaneder i Mocart). Kao i u svakoj bajci i u ovoj se sukobljavaju dobro i zlo, da bi na kraju dobro, ljubav i vrlina trijumfovali. 
Zatim na scenu stupa Mocart sa svojom vrhunskom muzikom. Kompozitor poznat kao čudo od deteta jer je sa četiri godine počeo da komponuje a prvu operu napisao je sa dvanaest godina. Iako je napisao oko 600 dela (simfonija, vokalno-instrumentalnih dela, koncerata, 22 opere...) govorio je – „opera je za mene na prvom mestu“. U Čarobnoj fruli, kako bi doprineo njenom „bogatstvu“ odlučio je da pomeša različite operske/muzičke stilove. Tako je na primer ulogu Tamina napisao u stilu italijanske opere (na premijeri ga je tumačio Benedikt Šak koji je bio i odličan flautista); Paminina uloga je u stilu nemačke opere; Papagenu, najupečatljivijem liku ove predstave, dodeljena je muzika bliska narodnoj i arije koje će postati veoma popularne. Za svoju snaju Jozefu Hofer, poznatu po briljantnim koloraturama, Mocart je napisao jednu od, kako kažu, najtežih ali i najefektnijih uloga u operskom repertoaru – ulogu Kraljice noći.       
Premijernim izvođenjem opere  je dirigovao lično Mocart a Šikaneder je tumačio ulogu Papagena. Nažalost, Mocart nije dočekao da vidi kakav je veliki uspeh doživela njegova poslednja opera. Preminuo je dva meseca posle premijere. Bila je to prva opera koju je komponovao za jedno javno pozorište (sve prethodne opere naručio je dvor) i jedina opera iz žanra magične opere koja je ostala poznata do današnjih dana.

Vanja Kosanić

Reč reditelja

Ova postavka Čarobne frule prati put pojedinca koji se zatiče u svetu koji mu nije poznat i postepeno počinje da ga razume. U taj svet ulazi i jedan glumac, slučajno, tražeći svoju ulogu, ali se zadržava u njemu duže nego što je očekivao. Njegovo prisustvo nas podseća da se svako od nas, na neki način, već našao u situaciji ili priči koju nije do kraja razumeo.
U središtu radnje je Tamino, koji kreće od nesigurnosti i oslanjanja na ono što mu je rečeno, da bi postepeno došao do sopstvenog uvida. Tri dame, koje ga na početku spasavaju, mogu se posmatrati kao glasovi koji ga vode, ali i kao deo njegove unutrašnje podele, različiti načini na koje se istina može predstaviti i iskriviti.
Pamina je lik koji već oseća ono do čega Tamino tek treba da dođe. Njena pozicija između dva sveta nosi napetost, ali i snagu, jer upravo kroz tu nesigurnost ona prolazi sopstveni put. Njihov susret nije slučajan, već deo procesa u kome oboje sazrevaju.
Čarobna frula se pojavljuje kao nešto što nije nametnuto, već pronađeno. Ona deluje onda kada postoji unutrašnja spremnost da se čuje i razume. Njena uloga nije da savlada prepreke silom, već da u prostoru i čoveku uspostavi sklad.
Papageno stoji na drugoj strani tog puta. On ne teži promeni u istom smislu, već traži neposrednost, bliskost i život kakav može odmah da razume. Njegov odnos sa Papagenom pokazuje da postoji i takav način ispunjenja, jednostavan i iskren.
Put kojim se Tamino kreće obeležen je iskušenjima. Ona se mogu posmatrati kao prolazak kroz osnovne elemente, ali i kao unutrašnji proces stabilizacije. Posebno mesto ima test ćutanja, u kome se odustaje od trenutne reakcije i gradi poverenje.
Monostatos je lik koji deluje iz straha i nedostatka pripadanja, vođen željom koju ne ume da razume ni da kontroliše. Njegova pozicija otkriva šta se dešava kada čovek ostane zarobljen u sopstvenoj senci. Nasuprot njemu stoji Sarastro, koji predstavlja mir, red i sposobnost da se stvari sagledaju bez potrebe za nametanjem sile. Kraljica noći nosi snažnu emociju i potrebu za kontrolom, koja proizilazi iz straha od gubitka. Ti likovi ne postoje kao jednostavne suprotnosti, već kao različiti polovi istog unutrašnjeg prostora, kroz koji se junaci kreću i u kojem donose svoje odluke.
Svet u kome se ovi likovi kreću postepeno se otkriva kao prostor u kome se odnosi menjaju kako se menjaju i oni sami. Ono što je na početku izgledalo kao jasna podela, tokom vremena postaje složenije i zahteva lično razumevanje.
Na kraju, ostaje utisak da se priča ne završava samo na sceni, već se nastavlja u onome što gledalac prepoznaje u sebi.

Reč mentora

Mocartova Čarobna frula je remek-delo operske literature. Poslednja operska predstava koju je V. A. Mocart napisao. Svaki operski pevač želi da učestvuje u tom delu. Tako su i naši polaznici Operskog studija „Borislav Popović“ ozbiljno shvatili koliko je važno da sve operske likove dobro upoznaju i verdostojno predstave publici. Čarobna frula ima moć da probudi snažna osećanja, posebno kod mlađih slušalaca. Predstava nam govori kako se svet tame preobražava u svetlost. Učili su koliko dobrota, lepota, mudrost, znanje, radost i iznad svega ljubav pobeđuju mržnju. Učeći ovo delo iznova su shvatili koliko su važni strpljenje i jedinstvo vere da bismo uspeli na svom putu i stigli do cilja. To je ujedno moto za sve što poželimo postići na sopstvenom životnom putovanju. Naši mladi pevači su svojom kreativnošću i raskošnim glasovima dočarali pravu opersku bajku.

Snežana Savičić Sekulić 

Reč dirigenta

Opera Čarobna frula zauzima posebno mesto u stvaralaštvu Volfganga Amadeusa Mocarta, koga sa pravom možemo smatrati prvenstveno operskim kompozitorom. Njegova stvaralačka invencija i osećaj za scenski tok ostaju teško uporedivi sa delima njegovih savremenika.
Verzija koja je pred nama zasniva se na tzv. frankfurtskoj adaptaciji, prilagođenoj mlađoj publici. U tom kontekstu, složena struktura izvornog dela sažeta je i dramaturški pojednostavljena, kako bi se osnovna ideja opere — put sazrevanja, iskušenja i pobede dobra — približila dečjem doživljaju, a da se pri tom ne izgubi suštinska umetnička vrednost Mocartove muzike.
Istorijski značaj ove opere izuzetno je veliki. Kako ističe Alfred Ajnštajn, bez nje bi dalji razvoj nemačke romantičarske opere bio teško zamisliv, dok Rihard Vagner u ovom delu prepoznaje početak njenog istinskog umetničkog utemeljenja. Mocart ovde uzdiže formu zingšpila na nivo visoke umetnosti, ostvarujući delo izuzetne složenosti i unutrašnje zaokruženosti.
I u ovoj prilagođenoj verziji zadržana je osnovna simbolička ravan dela. Likovi, iako predstavljeni pristupačnije i neposrednije, i dalje nose univerzalne vrednosti: hrabrost, vernost, mudrost i istrajnost. Sukob između dobra i zla, svetlosti i tame, ostaje pokretačka snaga radnje, ali je ispričan jasnije i bliže mladom slušaocu.
Posebna vrednost Čarobne frule ogleda se u skladnom objedinjavanju raznorodnih izražajnih sredstava: komičnog i uzvišenog, jednostavnog i složenog, elemenata narodne i duhovne muzike, kao i homofonog i polifonog muzičkog tkiva. Ta raznovrsnost, uobličena sigurnom rukom velikog umetnika, ne narušava jedinstvo celine, već doprinosi njenoj umetničkoj punoći i izražajnoj snazi.
Ova verzija opere ima za cilj da najmlađoj publici otvori vrata sveta muzičkog pozorišta, nudeći im prvo iskustvo susreta sa jednim od najznačajnijih dela evropske muzičke tradicije. U tome se ogleda njena posebna vrednost – u mogućnosti da kroz lepotu muzike i jednostavnost scenskog izraza probudi radoznalost, maštu i ljubav prema umetnosti.

Sadržaj
U davna vremena, u jednoj izmišljenoj zemlji, odvija se priča o princu Taminu, koga napada strašna neman. U trenutku kada gubi snagu, spasavaju ga tri dame Kraljice noći, koje savladavaju upravo tu neman. Kada se osvesti, Tamino upoznaje Papagena, veselog čoveka-pticu koji se hvali da je on pobedio zmiju, zbog čega biva kažnjen: stavljaju mu katanac na usta.
Ostavši sam, Tamino nailazi na sliku nepoznate devojke: Pamine. Očaran njenim likom, obuzima ga snažno osećanje koje ne ume da objasni. Taj susret postaje pokretač njegovog puta i on odlučuje da krene u potragu za njom.
Na tom putu, Tamino pronalazi čarobnu frulu – instrument koji ne deluje kao obično sredstvo, već kao nešto što pripada samom poretku sveta kroz koji prolazi. Njena moć ogleda se u sposobnosti da donese sklad, da smiri strah i otvori put tamo gde izgleda da ga nema. Papageno mu se pridružuje kao pratilac i dobija zvonca koja će mu pomoći u nevolji.
Kako napreduje, Tamino postepeno otkriva da stvarnost nije onakva kakvom mu se na početku učinila. Sarastro, koga su drugi predstavili kao protivnika, nije zli otmičar, već čuvar reda, mudrosti i svetlosti. Pamina se nalazi između dva sveta: između majčinog i Sarastrovog.
Paminu posmatra i juri Monostatos, koji je uznemirava i preti joj. Kada ga odbije, on pokušava da je primora silom, ali Papageno, uz pomoć zvončića, uspeva da ga zaustavi i da je oslobodi.
Kada se Pamina i Tamino sretnu, njihovo prepoznavanje je trenutno i snažno, ali da bi ostali zajedno, Tamino će svakako morati da prođe kroz iskušenja. Ta iskušenja predstavljaju put unutrašnje promene: kroz elemente vatre, vode, vazduha i zemlje, kao i kroz težak test ćutanja, u kome se traži samokontrola, poverenje i istrajnost.
Pamina, nesigurna i povređena Taminovim ćutanjem, u jednom trenutku gubi nadu, ali ipak ostaje uz njega i zajedno nastavlja put. Uz pomoć čarobne frule, prolaze kroz sva iskušenja.
Za razliku od njih, Papageno ne uspeva da prođe ista iskušenja, ali pronalazi Papagenu: svoju srodnu dušu. Ona je njegov odraz i dopuna, jednako jednostavna, neposredna i okrenuta životu. Njihov susret označava njihovo zajedništvo.
Kraljica noći, vođena željom za moći, pokušava da povrati uticaj i podstiče Paminu da se suprotstavi Sarastru, ali njen plan propada. Na kraju, ljubav i unutrašnja stabilnost pobeđuju, a Tamino i Pamina pristupaju hramu kao oni koji su prošli svoj put.
Paralelno sa ovom pričom, jedan glumac, koji je došao na audiciju za ulogu Hamleta, zatiče se u svetu koji mu je stran. Pokušavajući da se snađe, on postepeno postaje deo događaja koje u početku nije razumeo, suočavajući se sa istim pitanjima kao i junaci ove priče.