Bele noći
drama F. M. Dostojevskog

REČ REDITELjA I DRAMATURGA
 
BELE NOĆI
Fjodor M. Dostojevski
 
dramatizacija i režija: Ana Đorđević
 
Jedno od bolje poznatih dela F.M. Dostojevskog, bez sumnje među najvećim piscima i, uopšte, misliocima, koje je dalo čovečanstvo, kraći roman “Bele noći” (podnaslova “Sentimentalni roman”), kao izbor predloška za pozorišnu ptredstavu, danas, ne samo na ovim, uvek nestabilnim,  prostorima, nego u celom svetu na ivici globalnog rata,  mogao bi da se učini ciničnom rezonovanju “modernog”, svakako razočaranog ili bar pesimistinog pogleda na svet, kao posezanje za biserom literature iz razloga koji se ne tiču dovoljno umetnosti, već više muzejskog poriva da se “sačuva sećanje” na vrednosti iz prošlosti, koje, ma koliko bile poštovane, nemaju dodirnih tačaka sa duhom vremena, ili nisu tematski za ovo vreme dovoljno vezani. To je daleko od istine, ipak. Iako postoji razlog da se “Bele noći” dožive “samo” kao jedna manje-više posebna, ali ipak nedovoljno sadržajna, ljubavna priča, što bi predstavu baziranu na njoj činilo bližoj televizijskim serijama široke popularnoti koje koketiraju sa sentimentalnim delom duše gledalaca, nego sa visokom umetnošću visokih dometa, što se od pozorišta traži, ova predstava, pokazuje da priča “Belih noći” nije “samo” ljubavna priča, da značenjski, idejno i, posebno, u smislu duha, nadilazi žanr melodrame, i da je, kao i svako delo Dostojevskog “dramatizovana” filosofija.
Takođe, pokazaće lako ono što ljubitelji i autora i  ovog dela odavno znaju – da su problemi utkani u osnovni sukob romana, između glavog (bezimenog) junaka i devojke Nastjenke bolno prisutni u životu savremenog čoveka, iako prećutkivani možda najtemeljnije u istoriji čovečanstva – usamljenost, odvojenost i udaljenost, i fizička i emotivna, od porodice, društva, zajednice, što sve znači odvojenost, otcepljenost od sopstvene prirode, od prepoznavanja sebe, svoje ličnosti i njenih kvaliteta, njene posebnosti, i opasno udaljavanje od makar i nagoveštaja smisla, pa i same stvarne i objektivne činjenice, svog postojanja.
Da, „Bele noći“ jesu sentimentalna priča, priča o ljubavi između muškarca i žene, koja nema srećan kraj. “Bele noći” su priča koja kida srce. Ali, zbog čega? Da li je u pitanju samo puko poistovećenje sa sudbinom glavnog junaka, na osnovu iskustva koje je gotovo svako od nas imao u životu – neuzvraćene ljubavi osobe suprotnog pola?
Pre svega, volela bih da ustanovim jednu tezu, kojoj sam kao autor godinama verna, a to je da, u dramskoj literaturi, ne postoji ljubavna priča između muškarca i žene koja nije ujedno i nadasve simbol nečeg sveobuhvatnijeg, šireg i univerzalog, što se tiče najčešće onog procesa u životu koji je K.G. Jung definisao kao “individuacija”, a koje bih ja proizvoljno, paušalno i za ovu priliku nazvala potragom za smislom postojanja, za konačnim prepoznavanjem, lice u lice, suštinske, najdublje tajne postojanja i identiteta sopstvene ličnosti. Razmena na emotivnom i fizičkom nivou koja se događa između muškarca i žene simbol je onog ispunjenja životne svrhe s kojom smo došli na svet, i to je verovanje koje je izraženo i u ritualima venčanja milenijumima pre nas i širom planete. Biti zaljubljen i ujedinjen sa voljenom osobom kroz čin venčanja u snovima i bajkama oduvek je simbolizovalo konačno ostvarenje, realizaciju ličnosti na nivou ovozemaljskog postojanja. U romanu “Bele noći”, Sanjar kroz odnos sa Nastjenkom dobija potvrdu da postoji, da nije samo utvatra, senka, samo lik u nečijim snovima. U njenim očima konačno vidi sebe, u njenom divljenju njegovoj ličnosti, njegovom obrazovanju, znanju, mašti, on konačno pronalazi potvrdu da postoji, i da njegovo postojanje ima vrednost, bez obzira na to što je potpuno očigledno sve vreme da je Nastjenka zaljubljena u drugog muškarca.
Sam kraj romana, poslednji pasus, objašnjava i opravdava sve što prethodi, i daje razlog za postojanje predstave u ovom trenutku, za današnju publiku – prilika da budemo prihvaćeni, prepoznati, ukratko, duboko voljeni toliko je posebna i dragocena, retka i teško ostvariva, da je i samo jedan minut tolike sreće potpune ispunjenosti dovoljan da opravda naše kompletno postojanje. To je priča o nadi da postoji trenutak u životu kada sav naš trud, svo iskustvo i mučeništva i tragalaštva dobija nagradu u vidu vrste doživljaja toliko neobično lepog, da može da spasi svet.