Aida

Verdijev veliki spektakl

Verdijeva opera Aida izvedena je u okviru proslave otvaranja Sueckog kanala. Tako kaže legenda. Međutim, priča je malo drugačija. Egipatski kediv (gospodar) Ismail-paša, veliki obožavalac Verdijevog dela, odlučio je da u Kairu sagradi operu i njeno otvaranje poveže sa izuzetnim događajem – otvaranjem Sueckog kanala (1869) koji će unaprediti trgovačke veze između Evrope i Azije. Zamolio je Verdija da napiše himnu za inauguraciju operske kuće ali ga je kompozitor ljubazno odbio. Kairska opera otvorena je Verdijevim Rigoletom a u narednih nekoliko nedelja izvedeni su Trubadur, Travijata, Ernani i Bal pod maskama. Ismail-paša nije odustao od ideje da od velikog maestra naruči originalno delo, ovoga puta operu na temu starog Egipta. Zato je angažovao Ogista Marieta, francuskog arheologa koji je bio u službi egipatske vlade i koji je osnovao Egipatski muzej u Kairu, da dâ predložak za libreto. Mariet šalje svoju priču prijatelju, direktoru Opere komik u Parizu Kamiju du Loklu, Verdijevom saradniku i čoveku od poverenja. 
Kompozitor je međutim bio nepopustljiv, sve dok mu Du Lokl nije poslao Marietov scenario. Verdi je bio oduševljen. Imao je utisak da je autor neko ko poseduje pozorišno iskustvo. Nije mogao da odoli  dobroj priči, koja u potpunosti odgovara zahtevima pozorišne scene, čije su dramske situacije uvek bile glavni pokretač njegove inspiracije. Jer, kako kaže Barton Fišer „u operi je kompozitor dramaturg koji koristi emotivnu snagu svoje muzike da izrazi i oslika intenzivne ljudske konflikte“ a u Aidi su upravo konflikti, kako između protagonista  tako i oni lični, unutrašnji, glavni nosioci čitave drame.  
U vrtlogu rata između Egipta i Etiopije nalazi se zaljubljeni par – Aida, zarobljena etiopska princeza i Radames, egipatski vojskovođa čija veza u takvoj situaciji deluje neostvariva i zbog činjenice da je u Radamesa zaljubljena, politički moćna, faraonova ćerka Amneris. Verdi će nezaboravnim melodijama prikazati njihove međusobne odnose ali i njihove unutrašnje monologe pune straha, neodlučnosti, strasti, očaja , besa, likove razapete između dužnosti prema sopstvenoj zemlji i njihovih ličnih želja. Tako će stvoriti operu izuzetno zahtevnu za pevače čije čuvene arije i dueti sa svojim dugim frazama zahtevaju dug dah, veliki raspon glasa i tehničku spretnost da se izvedu veoma zahtevna pijana na visinama. Kao da je želeo da, prikazujući svu moć egipatskog kraljevstva, prikaže i svu moć ljudskog glasa.  
Ipak, centralno mesto u operi zauzima Egipat, moćna civilizacija koja svojom kulturom i umetnošću opčinjava i dan danas i čiji je sjaj Verdi prikazao stvorivši od opere pravi spektakl sa čuvenom Trijumfalnom scenom ali i mističnom atmosferom prožetom obredima egipatskih sveštenika. 
Od trenutka kada je Verdi prihvatio da komponuje Aidu sve je teklo veoma brzo: Du Lokl je od Marietovog scenarija sastavio libreto u prozi na francuskom jeziku a zatim ga je Antonio Gislanconi napisao u stihovima na italijanskom. Sve to uz detaljna Verdijeva uputstva. Aida je bila završena u roku od četiri meseca. S obzirom da je Verdijev uslov bio da ne bude u obavezi da ide na tako dalek put u Egipat, predstava je u potpunosti pripremljena u Parizu.  Aida je izvedena u Kairu 24. decembra 1871. godine, dve godine po otvaranju Sueckog kanala, sa izuzetnim uspehom (na zadovoljstvo Ismail-paše) a Verdi je odlikovan titulom Komandira otomanskog reda. 

Vanja Kosanić

Đuzepe Verdi
Značajne godine i periodi
10. H 1813. rođen u mestu  Ronkole blizu Parme. 1832–1835. studira muziku kod V. Lavinje u Milanu. 1839. debituje u milanskoj Skali operom Oberto, grof od Bonifacija. 1842. premijera Nabuka, opere kojom stiče međunarodnu reputaciju. 1843. premijera opere Lombardijci u krstaškom ratu, u kojoj kao i u dve sledeće, kroz istorijski sadržaj izražava patriotske i nacionalno-oslobodilačke ideje. 1844. premijera opere Ernani – Verdi progovara  „iz duše naroda“, koji teži slobodi i ujedinjenju; autor dobija nadimak „Maestro della Revolutione“ („Viva Verdi – Viva Vittorio Emanuele Re d’Italia!“). 1845. premijera opere Jovanka Orleanka (po Šileru). 1847. premijera opere Makbet (po Šekspiru). 1849. premijera opere Lujza Miler (po Šileru). 1851–1853. period vrhunskog stvaralačkog nadahnuća, stvara opere Rigoleto (po V. Igou), Trubadur i Travijata (po A. Dimi mlađem), dela u kojima dolazi do izražaja kompozitorova genijalna sposobnost da karakterizaciju likova i dramsku radnju dočara jedinstvenom muzičko-dramskom linijom. 1855–1867. pod uticajem francuske opere, stvara dela sa masovnim scenama i velikim spektaklom: Sicilijanske večeri, Simone Bokanegra, Bal pod maskama, Moć sudbine, Don Karlos. 1871. vrhunac uspeha: premijera opere Aida u Kairu – Verdijevo najrazvijenije delo, kako po skladu muzičkog oblika i dramskog sadržaja, tako i po virtuozitetu pevačkog parta i orkestracije. 1887. premijera opere Otelo (po Šekspiru). 1893.  premijera opere Falstaf (po Šekspiru). 27. I 1901. preminuo u Milanu.

Piter Leonard 
Rođen je i odrastao u Bostonu, posle čega se seli u Njujork gde na Džulijardu završava osnovne i master studije, a slavni Žan Morel ga bira za izuzetno odabran program dirigovanja. Iz bogate umetničke karijere Pitera Leonarda izdvajamo najpre sedmogodišnju funkciju generalnog muzičkog direktora grada Augsburga, Nemačka (do 2002). Od brojnih premijera svetske i nemačke muzičke literature, koje su tokom tog perioda izveli Opera i Simfonijski orkestar, posebno mesto zauzima inovativna produkcija Vagnerovog Prstena Nibelunga. Maestro Leonard je imao mnogobrojne nastupe u svojstvu gostujućeg umetnika sa značajnim orkestrima u Severnoj Americi uključujući i Njujoršku filharmoniju, sa desetinama nemačkih orkestara, sa slavnom Orquesta Filarmonica de la UNAM u Meksiko Sitiju, Beogradskom filharmonijom, Filharmonijom iz Pusana... Od  2008. je umetnički direktor Narodnog pozorišta u Rostoku i Severno-Nemačke filharmonije. Njegov rad karakteriše velika ljubav prema pevanju i pevačima. Među mnogim kompozitorima čija dela je izvodio nalaze se i Kopland, Kramb, Ek, Fini, Holst, Houhanes, Korn, Martinu, Mou, Pasatjeri, Rorem, Tomas, Torn, Vajlder i Cvilih, ali naročito su cenjene njegove interpretacije italijanskih majstora, posebno Verdija i Donicetija. Kritika je veoma pozitivno ocenila i njegovu svetsku premijeru integralne verzije „filmske opere“ Les trois souhaits Bohuslava Martinua, a kablovska mreža „Bravo“ i magazin „Ovacije“ ističu njegov izuzetni doprinos američkom muzičkom životu.  Snimao je za diskografske kuće Albany, CRI, Opus One, Painted Smiles, Premiere Recordings i The Louisville Orchestra's First Edition Records. Jedan od njegovih diskova „Stereo Review“ je proglasio „snimkom izuzetne vrednosti“. Dobitnik je prestižnih nagrada na Muzičkom festivalu u Aspenu, Mocarteum u Salcburgu, Tenglevudu i Bejrutu...

Ognjan Draganov
Rođen je 1964. u Staroj Zagori, Bugarska. Magistarske studije na Katedri za opersku režiju je završio na Bugarskoj muzičkoj akademiji 1997. Do sada je bio angažovan kao: inspicijent u Nacionalnoj operi u Sofiji (1986–91), asistent reditelja (Albert-Andreu Leruksu i Plamenu Kartalovu, 1989–96), reditelj u Nacionalnoj operi u Sofiji (1996–2002), zamenik upravnika Nacionalne opere u Sofiji (1998–2002), generalni direktor Mreže asocijacija balkanskih opera (2003–05), od 2005. generalni direktor Muzičke kuće V’AMO i Novog evropskog simfonijskog orkestra, a od 2012. operski reditelj Državne opere Ruse, Bugarska. Režirao je veliki broj operskih predstava u Bugarskoj, Grčkoj, Rumuniji, Makedoniji, Holandiji, Belgiji, Italiji, Bosni i Hercegovini, Srbiji, Brazilu, Kolumbiji, među kojima su: Đ. Verdi: Rigoleto („Euro stage“ trupa, Holandija; Nacionalna opera u Sarajevu), Trubadur („Euro stage“ trupa i Opera Enshede, Holandija; Operski festival u Belemu, Brazil), Aida („Euro stage“ trupa; Nacionalna opera u Temišvaru), Nabuko (Makedonska nacionalna opera; Opera Narodnog pozorišta u Beogradu), Travijata (Os, Holandija; Nacionalna opera u Temišvaru); Đ. Pučini: Madam Baterflaj (Pozorište „Luksor“, Roterdam), Boemi (Opera „Ovideo“, Konstanca), Toska (Makedonska nacionalna opera; Nacionalna opera u Temišvaru; Nacionalna opera – Iasi, Rumunija); A. Josifov: Maks i Moric, Pčelica Maja, Pinokio – sve tri u sofijskoj Nacionalnoj operi; G. Doniceti: Lučija od Lamermura („Euro stage“ trupa; Nacionalna opera u Sofiji; Nacionala opera u Bukureštu; Nacionalni teatar u Medelinu, Kolumbija), Ljubavni napitak (Enshede, Holandija; koprodukcija Beč–Temišvar–Sarajevo), Don Paskvale (Nacionalna opera u Sarajevu); V. Belini: Norma (Nacionalna opera Bogota); Đ. B. Pergolezi: Služavka gospodarica (Operski festival u Belemu, Brazil); B. Bartok: Zamak Plavobradog (Državna opera u Staroj Zagori); J. Štraus: Slepi miš (Državna opera u Konstanci, Rumunija)

SADRŽAJ
PRVI ČIN
Prva slika – prestona dvorana palate u Memfisu
Prvosveštenik Ramfis saopštava Radamesu da su Etiopljani prodrli u Egipat. Ramfis odlazi da pita boginju Izidu ko će biti na čelu egipatskih trupa u ratu protiv Etiopije. Radames bi bio srećan da to bude on (arija Radamesa). U njega je nesrećno zaljubljena kći egipatskog kralja Amneris. Ona naslućuje da on tajno voli Aidu (tercet Amneris, Radames, Aida). Na svečanom prijemu kod kralja, glasnik javlja da etiopsku vojsku predvodi sam etiopski kralj Amonasro. Aida, zaljubljena Etiopljanka i ropkinja kod Amneris, ne odaje nikome da je to njen otac. Kralj objavljuje da je za egipatskog vojskovođu izabran Radames. Aida je raspeta između ljubavi prema Radamesu i prema otadžbini (arija Aida). 
Druga slika – hram
Sveštenica, sveštenici, Ramfis i Radames mole boga Ptaha da posveti oružje egipatskih ratnika i donese im pobedu nad Etiopljanima.
DRUGI ČIN
Prva slika – soba princeze Amneris
Amneris se sprema za svečani doček pobednika Radamesa. U razgovoru sa Aidom, posluživši se lažnom izjavom da je Radames poginuo, ona potvrđuje svoje sumnje da robinja voli Radamesa. Ljubomorna Amneris odluči da Aidu ponizi pred svima (duet Aide i Amneris).
Druga slika – gradski trg
Trijumfalni marš. Na trg dolaze ratnici, na čijem je čelu Radames. Kralj mu odaje priznanje a Aida među zarobljenicima spazi svog oca Amonasra. On daje znak kćerki da ga ne oda jer se predstavlja kao jedan od etiopskih vojskovođa. Amonasro moli kralja da bude milostiv prema zarobljenicima ali Ramfis i sveštenici traže njihovu smrt. Kralj odluči da Aidu i Amonasra zadrži a ostalim robovima poklanja slobodu. Sprema se svadbeno veselje – kralj daje ruku princeze Amneris hrabrom Radamesu. Amneris trijumfuje nad Aidom koju slama bol.
TREĆI ČIN
Pred Izidinim hramom na obali Nila
Ramfis uvodi Amneris u hram gde treba celu noć uoči svog venčanja da provede u molitvi. Dolazi Aida koja očekuje Radamesa i strepi od toga da će se on oprostiti od nje, tuguje i mašta o otadžbini (arija Aide). Pojavljuje se Amonasro koji je saznao za ćerkinu tajnu ljubav i zahteva od nje da ispita Radamesa o kretanju egipatske vojske u sledećem pohodu na Etiopiju. Aida odbija, ali je otac zaklinje dušama svih poginulih među kojima je i njena majka. Čuvši da dolazi Radames, Amonasro se sakriva i prisluškuje. Srećan što su se ponovo sastali, Radames obećava Aidi da će, čim se vrati sa novog pohoda na Etiopiju, tražiti od kralja da mu pokloni Aidu a zatim sa njom pobeći (duet Aide i Radamesa). Ona ga nagovara da odmah beže a kad on nevoljno pristane Aida ga navede da oda pravac kojim će ići egipatska vojska – kroz tesnac kod Napate. Tada se pred njima pojavi Amonasro i otkriva svoj identitet. Radames shvata da je izdao zemlju a njegove reči čuje i Amneris koja je izašla iz hrama. Aida i Amonasro beže, Radames se predaje prvosvešteniku.
ČETVRTI ČIN
Prva slika – predvorje hrama
Amneris očekuje suđenje Radamesu i moli bogove da ga spasu. Uspeva da ostane nasamo sa njim i još jednom ga moli da joj se vrati. On nema želju da živi, jer veruje da je Aida mrtva, ali Amneris tvrdi da je kod hrama ubijen samo Amonasro a Aida je nestala. Ona traži od Radamesa da se odrekne Aide, pa će moliti kralja da ga pomiluje, ali on to odbija jer voli Aidu (duet Amneris i Radamesa). Sveštenici dolaze u hram da sude Radamesu, Amneris je očajna. U najvećem bolu ona sluša kako Radames odbija da odgovara na optužbe sveštenika i na taj način sebi potpisuje smrtnu presudu – biće živ zakopan.
Druga slika – grobnica ispod hrama
Radames je živ zakopan ali u grobnicu se već sakrila Aida. Oni umiru zajedno, dok se u hramu Amneris moli za spas njihovih duša (duet Aide i Radamesa).